Our Kind of Traitor

kritika objavljena na monitoru

2016.
režija: Susanna White
scenario: Hossein Amini (po romanu Johna LeCarréa)
uloge: Ewan McGregor, Damien Lewis, Stellan Skarsgard, Naomie Harris, Jeremy Northam, Mark Stanley, Grigoriy Dobrigin, Velibor Topić, Radivoje Bukvić

John LeCarré. Onaj što nije Ian Flemming, premda su radili za istu “firmu”. Pisac špijunskih reklama bez spektakularnih potera i jurnjava, već usmerenih na vrlo kompleksne moralne dileme i konflikte svojih likova. Pisac koji špijunski posao ne slika herojski i glamurozno, već kao samotan život u kojem je čovek često nemoćan pred sistemom i spletom okolnosti. Onaj ko ga je uzeo čitati je ili odustao, očekujući nešto drugo, ili se nepovratno navukao.
Ne kažem, Flemmingov Bond ima svoju magiju koja se u filmovima toliko puta redefinirala i reinventirala toliko da tu zapravo ima vrlo malo Flemminga, sve manje kako vreme prolazi. Van konteksta Hladnog rata, Bond ima sve manje smisla, ma koliko nas napeta akcija sa “gadgetima”, špijunski glamur i suhi humor i dalje na svoj način osvajali. Heroj 2000-ih je pokušao biti takođe nanovo izmišljeni Jason Bourne sa svojom čisto kinetičkom akcijom. Clancyjev Jack Ryan se tek povremeno pojavljivao kao alternativa, bez pravog uspeha.
LeCarré i njegovi likovi su u toj podeli nekako ostali u senci, premda su se filmski producenti i njega sve češće sećali u unipolarnom / multipolarnom post-hladnoratovskom svetu. A i pisac je obavio svoj deo posla: shvatio je geopolitičke promene i kretanja, te prema tome modernizirao i diverzificirao svoj izraz. Pa ipak filmovi prema motivima njegove proze nikada nisu dostizali niti globalnu popularnost, niti kompleksnost koju bi fan njegovog pisanja očekivao. Ili treba jednostavno priznati da LeCarré nije materijal za filmsku ekranizaciju, koliko je pogodan za TV serije, u prilog čemu govori i odlična nova serija The Night Manager.

Njegova najnovija filmska ekranizacija, Our Kind of Traitor, podigla je očekivanja iz više razloga. Barem moja. Prvo, naslov je dovoljno dobar za izvlačenje paralela sa političkom situacijom u Hrvatskoj, ali je i sugestivan u smislu da smo dobili špijunski triler po našem ukusu. A drugo, sam roman je pisan pod uticajem filmske umetnosti, i to velikog meštra političkog trilera, Hitchcocka po njegovom načelu o običnom čoveku u neobičnoj situaciji, pa se činilo da je posao prenosa na film prilično “idiot proof”.
Taj “običan čovek” je profesor Perry Makepiece (McGregor) koji se na letovanju sticajem okolnosti sprijatelji sa računovođom ruske mafije Dimom (Skarsgard) koji bi strahujući za svoj život nakon smene na “tronu” emigrirao u Veliku Britaniju i pritom vlastima u zamenu za imunitet i zaštitu otkrio ogromnu internacionalnu operaciju pranja novca. Pritisnut lošim odnosima sa ženom (Harris) i željan avanture, naš profesor postaje veza između Dime i ambicioznog agenta MI6 Hectora (Lewis), željnog da “zašije” i rusku mafiju i, još više, britanske korumpirane političare sa kojima je i sam imao loša iskustva. On će, naravno, operaciju pokrenuti u strogoj tajnosti i bez potrebnih odobrenja, nadajući se da će snaga dokaza biti dovoljna da se ide do kraja.
Problem je, međutim, u realizaciji. U želji da naprave film “po našem ukusu”, scenarista Hossein Amini (Drive) i rediteljica Susanna White sa najvećim delom opusa snimljenim za televiziju su stvari suviše pojednostavili i opteretili opštim mestima. Tako to biva sa filmovima “po svačijem ukusu”, na kraju postaju i ostaju ne-loši, sigurni i blatantno obični, mnogo puta viđeni trileri sa nešto atraktivnih lokacija i poznatih glumaca. “Meat and potaoes”, što bi se reklo, a LeCarré jednostavno nije takav...

Istini za volju, Susanna White je na jednom mestu shvatila suštinu “lecarréovskog” pisanja. Ne, nije to ni pseudo-verité drmusava kamera u pokretu, ni navodno diskretne lokacije tajnih sastanaka. (Zapravo, u romanu su one glamuroznije, ali su iz produkcijskih razloga učinjene običnijima.) Ne, taj momenat se nalazi pred kraj filma, u sceni koju anticipiramo kao akcijsku kulminaciju i Susanna White bira da umesto te akcije snima same reakcijske kadrove naših aktera koji se skrivaju. Problem je u tome da se ona toga ne drži do kraja, prekida i okreće paradigmu za 180 stepeni, u pravcu filmskih klišea, a nauštrb realističnosti, pa navodno kukavni protagonista odjednom poželi da bude junak. Ta scena simbolizira sve što je pošlo po zlu u ekranizaciji.
Sa pozitivne strane, glumačka ekipa je sasvim fino odabrana. Damien Lewis je glumac u usponu, zvezda serije Homeland, pa je njegova uloga Hectora sasvim solidan nastavak dosadašnje karijere. Stellan Skarsgard prosto briljira u ulozi Dime, iskorištava kolorit lika, svoju reputaciju i slobodu interpretacije da bi napravio najbolju i najpamtljiviju ulogu u filmu. Glavna zvezda filma, Ewan McGregor, sasvim je dobar kao običan čovek, ali mu zbrzani i spetljani scenario ne ide na ruku što se tiče očekivane transformacije u heroja. Ona se naprosto dešava suviše naglo i bez prave motivacije.
Our Kind of Traitor  je možda, makar što se mene tiče, pao kao žrtva izuzetno visokih očekivanja. Ponoviću još jednom: to nije loš film, lagan je, pratljiv i elementarno napet, iako zapravo znamo šta će se dešavati i svaki “plot twist” se da predvideti iz daljine. Zapravo, moglo je to mnogo bolje, snažnije, atmosferičnije, psihološki dorađenije.

A Most Wanted Man

2014.

Režija: Anton Corbijn

Scenario: Andrew Bovell (po romanu Johna le Carréa)

Uloge: Phillip Seymour Hoffman, Grigoriy Dobrygin, Homayoun Ershadi, Nina Hoss, Daniel Bruhl, Robin Wright, Willem Defoe, Rachel McAdams

Možda A Most Wanted Man nije baš najbolji ni kao filmski uradak, a ni kao ekranizacija romana. A Most Wanted Man svakako nije najbolji roman Johna le Carréa, pisca čiji je vrhunac inspiracije bio Hladni rat, u togu kojeg su nastala i u okviru kojeg su smeštena njegova najznačajnija dela, špijunski trileri uglavnom bez ubistava i potera, posebno bez „bondovskih“ nadljudskih veština i spektakularnih „gadgeta“, prožeti moralnim dilemama. Film A Most Wanted Man je nešto što bismo mogli nazvati testamentarnim filmom Phillipa Seymoura Hoffmana, i teško ga je gledati iz nekog drugog aspekta.

Priča je smeštena u Hamburg, isti onaj Hamburg odakle je planiran 9/11. Vreme dešavanja radnje je svakako posle tih napada, usred Rata protiv terorizma (još uvek traje i trajaće), Guantanamo i Abu Graib nisu tajna, na Muslimane širom sveta se gleda sa podozrenjem, čak i kad ispuštaju ispravne zvukove. Naročito kada isplivaju bez dokumenata negde oko hamburške luke, bez dokumenata i sa vrlo zanimljivom prošlošću. Takvi postaju zanimljivi raznim špijunskim strukturama, nekim prisutnim od Hladnog rata, nekim malo svežijima, nekim javnim, nekim tajnim. To ne čini veliku razliku, svi su oni pod direktnom paskom nepoverljivih Amerikanaca, ustavi i zakoni su tu tek manje neugodnosti.

 

Taj naslovni najtraženiji čovek je Issa Karpov (Dobrygin), pola-Čečen, pola-Rus, polu-radikal, svakako religiozna njuška koja ima probleme sa nasleđem svog pokojnog oca. Issa se na ruskim spiskovima vodi kao terorista i džihadista, ali Rusima nikad nije za verovati. Issa će postati predmetom istrage anti-terorističkog odeljenja nemačke tajne službe, kojim po kazni upravlja Gunther Bachmann (Hoffman), čovek koji je najpametniji u prostoriji, ne toliko zato što je bogom dan, koliko zbog toga što je prošao sve i svašta, od Berlina do Bejruta u najzanimljivijim vremenima. Njegova osnovna moralna dilema kada upecane teroriste prestati koristiti kao mamce, odnosno gde se nalazi granica. Issin slučaj ga marginalno zanima, čak i da je zbunjeni klinac nekakav „wannabe“ terorista, sigurno nije nekog dometa u hijerarhiji. Mnogo zanimljiviji mu je dr Abdullah, naizgled bezazleni dobrotvor i teolog koji deo novca od svojih dobrotvornih organizacija preusmerava na sumnjivu brodsku kompaniju.

Gunther mora da igra svoju igru sa raznim igračima većeg i manjeg formata. Tu je Annabelle (McAdams) naivna advokatica za ljudska prava koja pomaže Issi. Tu je i ljigavi bankar (Defoe) koji u svojoj banci čuva ruski krvavi novac koji bi Issa nasledio, ali oni su mizerni igrači. Mnogo veći su razni berlinski i hamburški foteljaši policijske i špijunske struke koji već imaju razmirice sa Guntherom, kao i američka koordinatorka Martha Sullivan (Wright). Ono što sledi je vrlo spor špijunski triler, predvidljivog zapleta koji će svaki verzirani gledalac špijunskih trilera prepoznati iz distance.

 

Rekoh već, A Most Wanted Man nije primer sjajnog špijunskog romana, a ni Corbijn nije primer nekog velikog filmskog autora. Ipak njegovo poreklo vodi od video klipova. Njegove jače strane su vizuelna komponenta i, ispostavlja se, rad sa glumcima. Što se slike tiče, ona asocira jedan svet koji umire ili se makar transformira u nešto sasvim drugačije, gde stara pravila ne važe i gde se sve polaže na improvizaciju ili bahatost. To se jako lepo vidi u bojama, od hrđavih smeđih do ledenih plavih tonova.

Što se glumaca tiče, olakšavajuća okolnost su više nego sposobni glumci. Willem Defoe je standardno briljantan u svojoj ulozi, Robin Wright demonstrira hladnoću i tajnovitost. Rachel McAdams naivnost njenog lika stoji (ona nije glumica širokog uspona). Nažalost, savršeno sposobni nemački glumci Daniel Bruhl i Nina Hoss nisu upotrebljeni ni izbliza dovoljno, koliko iziskuje njihov talenat. Hossova ima još par scena sa Hoffmanom u kojima može da se pokaže pored jedne glumačke veličine, dok Bruhl nema ni to. Ruski glumac Grigoriy Dobrygin je relativno nova pojava u evropskom i svetskom filmu i o njemu ćemo tek čitati i slušati. U svojoj prvoj globalnoj i kompleksnoj ulozi, pokazao je zavidnu količinu talenta.

 

Kao što sam na početku rekao, ovo je Hoffmanov testamentarni film i teško je zaobići tu činjenicu. Teško je bilo to zaobići i u God's Pocket, u kojem je Hoffman bio generalno bolji od ostatka filma, ali ovde je njegova superiornost upadljiva. Njegov lik je zaokružen, zanimljiv, kompleksan i realistično osmišljen. Hoffman ga igra sa svojom tipičnom preciznošću i okom za detalje, uvek razlučujući bitno od nebitnog. Hoffman je bio jedan od retkih glumaca sposobnih da bude svaki put drugačiji, a opet prepoznatljiv, jedan od onih glumaca čiji je integritet bio uočljiv momenta kada bi se pojavili u filmu. Ako ćemo ga pamtiti po ovoj ulozi, to će biti jednako kao da ga pamtimo po bilo kojoj drugoj, jer nema loših uloga.

Ovde su se nekako stvari posložile. Hoffman, i sam umoran od svog života i načet depresijom, igra lika koji u životu svašta prošao, i zna mnogo oblika ljudske gadosti, u svetu koji i sam umire, po knjizi autora čija je karijera (a i inspiracija) na zalasku. Šteta što A Most Wanted Man nije bolji film, šteta što pati od ponekih banalnih stvari kao što su odsustvo akcenta i predvidljivost. Da je samo za nijansu dinamičniji, mogao bi biti odličan. Za utehu je što je Phillip Seymour Hoffman dobar kao uvek.