The Girl on the Train

2016.

režija: Tate Taylor

scenario: Erin Cressida Wilson (prema istoimernom romanu Paule Hawkins)

uloge: Emily Blunt, Haley Bennett, Rebeca Ferguson, Justin Theroux, Luke Evans, Edgar Ramirez, Allison Janney, Laura Prepon, Lisa Kudrow, Darren Goldstein

Najavljivan kao triler godine i nastavak trendova koje je postavila Fincherova ekranizacija Gone Girl, The Girl on the Train je razočaranje na svakom nivou. Za producente možda i nije, prodajući muda pod bubrege oni su uspeli da ušestostruče uloženi novac i namaknu publiku u kino-dvorane. Uostalom, ko jebe loše kritike tih nekih zakerala kada film nudi sve što čoveku treba da se isključi na dva sata i da osvane srećan sa spoznajama da pod a) i bogati plaču; i pod b) tim uplakanim bogatašima je njihov dosadni predgradski život sjebaniji nego njemu, sinjem kukavcu.

Zezam se ja malo, ali tako to biva kada se u filmu igra na sigurno, a The Girl on the Train je “safe” od početne ideje do kraja. Izvorni roman je best-seller i zapravo deluje kao “aerodromska” varijanta Gone Girl sa naizgled sličnom potkom i glede psihološkog trilera i glede sociološkog horora, pa i rasprave o feminizmu (može li žena biti monstrum eto tako?), a napeto čitanje je osigurano više menjanjem perspektiva tri naratorke čiji su životi isprepletani toliko da se jedne kod drugih u pričama pojavljuju kao likovi nego li klasičnim “who done it” pristupom. Izabrani glumci i glumice zvuče dovoljno kompetentno. Prebacivanje radnje iz Londona u New York, pak, vrlo vešto cilja američku publiku, a relativna vernost izvornom materijalu privlači fanove knjige. Konačni utisak ne samo da je bezukusan, dakle ni prineti Gone Girl, nego se The Girl on the Train skoro raspada na sitne komade.

Što se priče tiče, film ne odstupa mnogo od romana. Rachel, razvedena žena koja ima problem sa pićem (Blunt) svakodnevno putuje vozom na posao i prolazi pored dve za nju značajne kuće. Jedna je njena bivša adresa na kojoj živi njen muž Tom (Theroux) sa svojom novom ženom Annom (Ferguson) i bebom. Druga je kuća u neposrednom susedstvu u kojoj živi mladi bračni par, Megan (Bennett) i Scott (Evans) koji Rachel romantizira u svojim pripitim mislima. Ispostavlja se da Megan radi kao dadilja kod Toma i Anne, te da njen brak sa Scottom nije toliko stabilan, kao uostalom i njen život, te da posećuje psihijatra (Ramirez). Međutim, kada Rachel jednog dana vidi Megan sa drugim muškarcem, a ona kasnije te večeri nestane dok Rachel pijano baza po starom kraju, naša alkoholičarka će se naći u centru misterije koja skriva laži, prevare i možda ubistvo...

Kao psihološki triler, The Girl on the Train pada zato što su motivacije likova plošno prenesene iz romana, bez udubljivanja i dalje razrade. Zapravo, svi likovi deluju kao kartonske figure, pogotovo muški, pa su pogodni jedino za šetanje po zapletu. Obrati su učestali, ali nema tu neke velike misterije, pa ni otkrića, a i napetost je ugušena skakanjem iz melodrame u triler i nazad. Slabo napisani likovi podrivaju i sociološke opservacije o besmislu života u predgrađu, pa se one čine kao nekakav ničim izazvani dodatak koji nam o toj pojavi ne otkriva ama baš ništa novo. Takođe, i feministička ravan je u velikoj meri obesmišljena i svedena na svoju suprotnost: žene u filmu ne samo da su antipatične, nego su i slabe, nisu nikakvi pokretači radnje, koliko su ovisne od muškaraca u njihovim životima. U poređenju sa njima “no bullshit” detektivka koju igra Allison Janney u svom prepoznatljivom maniru deluje izuzetno osvežavajuće.

Međutim, najveći problem je u pričanju priče. Najveća vrednost romana su upravo nepouzdane naratorke iz čijih se uporednih izlaganja slaže mozaik, čak hologram koji zavisi od naše trenutne tačke gledišta. Toga nema u filmu, odnosno svedeno je na ispod minimuma. Annina tačka gledišta je skoro isključena, dok je Megan zadužena skoro isključivo za svoje flashback momente pre nego što su se ona i Scott doselili, pa tako ostaje jedino Rachel i The Girl on the Train postaje njen film. Umesto mozaika, imamo malo petljanja i skakanja kroz vremenske linije, ali priča postaje dosadnjikavo linearna. Onda “who done it” postaje presudan za film, što je problem u prilično uskom izboru likova: nije čak ni potrebno neko veliko iskustvo da bi se prostom eliminacijom došlo do zlikovca.

Loše pisanje i kilava režija koja se oslanja jedino na vizuelizaciju, bez osećaja za ritam i tempo, uzimaju svoj danak i na planu glumačkih ostvarenja. Zapravo ne shvatam sve te hvalospeve Emily Blunt koja iz uloge u ulogu deluje mutavo, ali lako za nju. Haley Bennett i Rebeca Ferguson bi možda bile bolje ako bi zamenile uloge, pošto je Bennettova neuverljiva kao zavodnica u problemu, a Fergusonova sa svojom ulogom zapravo nema šta da radi. Justin Theroux je pristojan kao ljigavac, Luke Evans preglumljuje sirovinu kratkih živaca, a Edgar Ramirez u suštini samo izgovara rečenice u ulozi psihijatra čije bosansko ime i psovanje na španskom čak nisu ničim objašnjeni. Osveženje donekle predstavljaju prepoznatljive epizodistkinje, osim pouzdane Allison Janney imamo i dve ostarele TV zvezde, Lisu Kudrow (Friends) kao Rachelinu nekadašnju poznanicu i Lauru Prepon (That 70’s Show) u ulozi Racheline trezvene cimerice.

Iskreno, nije The Girl on the Train impozantno loš film. Da je, možda bi bio i zanimljiviji. Koketiranje sa trashom bi ga možda spasilo, a svakako bi mu dalo jednu novu dimenziju. Problem je u tome što je razočaravajući, u suštini dosadan i prazan. Slika i prilika da se ziheraštvo i igranje za publiku koja guta kokice i zvera u telefone u bioskopu ne isplati, makar na planu kvaliteta filma. Repriziranje Gone Girl se čini kao pametnija ideja.