Breaking News in Yuba County

 

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Tate Taylor

scenario: Amanda Idoko

uloge: Allison Janney, Mila Kunis, Regina Hall, Awkwafina, Wanda Sykes, Ellen Barkin, Matthew Modine, Jimmi Simpson, Keong Sim, Juliette Lewis, Clifton Collins Jr, Samira Wiley, Bridget Everett, T.C. Matherne, Dominic Burgess

Rediteljska karijera američkog glumca Tatea Taylora ponajbolje se može oslikati krilaticom „od sjaja do očaja”, gde pod „sjajem” podrazumevamo kompetentnu „oscarovski ozbiljnu” dramu, čak nagrađenu jednim kipićem, The Help (2011). Usledila je strukturalno zbrkana, premda dobro odigrana „široka” biografska drama Get On Up (2014) u kojoj je pokojni Chadwick Boseman sjajno odigrao Jamesa Browna. Pseud-fincherovski triler The Girl on the Train (2016) je možda treniranom filmskom kritičaru delovao kao ono što ostaje posle železničke nesreće, ali je dobrim marketingom namamio publiku u bioskope. U hororu Ma (2019) pokušaj socijalne kritike ostaje nedokuvan, a žanr u priču ulazi prekasno da bi film učinio zanimljivim. Na kraju krajeva, baš na ovom mestu je objavljena kritika za Taylorov prethodni film Ava (2020), varijaciju na temu Bessonove Nikite i snimljene u maniru većinski francuskih EuropaCorp. akcića sa, pretpostavimo, lagano isluženim anglofonim glumcima koji se muče da nađu angažman. Čini se da Taylor nema nijednu originalnu ideju u svojoj glavi, što dodatno komplikuje činjenica da nije baš neki majstor ni kada je reč o izboru scenarija, a, iskreno rečeno, nije ni vičan rediteljskom zanatu.

Potvrdu za sve to dobijamo u Breaking News in Yuba County, filmu koji je ove zime uplovio i u hrvatske bioskope pod nazivom Njezinih pet minuta. Slobodan hrvatski prevod, začudo, ne predstavlja nikakav problem filmu, već je jedan od njegovih boljih aspekata. Zamišljen kao bezvremenski miks gangstersko-kriminalističke farse, socijalno odgovorne satire i apsurdno-crne komedije, Breaking News... deluje kao dozlaboga „datiran”, prestareo film kojem je rok trajanja prošao najmanje dve decenije pre njegovog pojavljivanja u mraku bioskopske dvorane, što govori ponešto i o filmu, a i o trenutnim trendovima u filmskoj distribuciji.

Anti-junakinja filma Sue (Allison Janney, ubedljivo najjača karika koja profitira od svoje glumačke inteligencije i intuicije) najbolje se može opisati kao očajna domaćica koju niko ne zarezuje ni za šta, pa svoje samopouzdanje gradi slušanjem „self-help” audio-knjiga i mantranjem „afirmacijskih” parola. Takva metiljava kakva je, ne uspeva čak ni da natera prodavačicu torti u marketu da popravi slovnu grešku na torti koju je naručila sama za sebe. Sue je udata za bankara Karla (Modine) za kojeg čak i ne zna da se upetljao sa mafijom, pa im je na meti, kao što ne zna ni to da Karl ima ljubavnicu, sve dok dotični ne prekardaši dibidus, i to na rođendan svoje žene. Ona njih dvoje zatiče u motelu, Karla strefi srčka, ljubavnica Leah (Everett) prolazi bez posledica, samo zbunjena, a Sue Karla zakopava sa sve torbom sa ukradenim parama i cvećem koje je poneo na sastanak ispod ljuljaške na dečijem igralištu.

Da se samo napravila blesava, verovatno se i ne bi našla u problemu, ali nakon što joj ne uspe da prijavi nestanak u policiji, Sue reši da potvrdu svoje vrednosti (možda čak i postojanja uopšte) potraži na televiziji, prvo preko svoje mlađe sestre Nancy (Kunis) koja radi na lokalnoj TV-stanici, a onda i na ozbiljnijoj mreži u popularnoj emisiji koju vodi Gloria Michaels (Lewis). U priču se onda, očekivano, uključuje i policija predvođena nepoverljivom detektivkom Harris (Hall), kao i mafija kojoj je tačka ulaska Karlov brat Petey (Simpson), bivši sitni krimos zaposlen u prodavnici nameštaja kod Rite (Sykes). Opljačkani mafijaš (Sim) po novac šalje svoju kćerku željnu dokazivanja, Minu (Awkwafina) i njenog partnera, psihopatu Raya (Collins). Dok se Sue iz jedne laži u koju je uhvaćena uvek izvlači drugom, još većom, u nadi da će ostati u centru medijske pažnje, jasno je, pak, da se ta priča može završiti jedino krvavo...

Breaking News in Yuba County snimljen je po debitantskom scenariju Amande Idoko koji je, čini se sa dobrim razlogom, proveo nekoliko godina u fijoci. U scenariju izuzetno zamršenog zapleta se zapravo samo ređaju blesave fore i fazoni jedni za drugima, sa promenjivim uspehom i bez ili konzistentnog tona ili logičnih prelaza između tri tipa komedije. Za ovo potonje se može okriviti i reditelja Taylora koji sav teret svaljuje na pleća glumaca da se intuicijom ili improvizacijom izvuku sa svojim zapravo loše i nedostatno napisanim likovima. U tome uspeva jedino Allison Janney, glumica strašne intuicije ispraksirana na ulogama brbljivih i džangrizavih intelektualki u nezavisnim „dramedijama” koja je u poslednje vreme rešila da ode više u pravcu komedije. Za komediju ima perfektan „tajming”, a njene transformacije od nesigurne domaćice ubijene u pojam do gotovo ovisnice o pažnji cele zajednice koja u svojim očajničkim pokušajima ne preza ni od čega izuzetno su dobro izvedene. Ostali trofejni glumci, a postava ih je puna, nisu te sreće: Awkwafina još i pronalazi prostora za improvizaciju, kao i Juliette Lewis koja igra kontra svog tipa, doduše uvek na istu notu, ali, primera radi, Mila Kunis i Ellen Barkin ne uspevaju niti da ožive svoje prazne, izduvane likove.

Filmova poput Breaking News... bivalo je u prošlosti, naročito 90-ih, kada su se kačili na voz postmodernih, apsurdističkih krimi-komedija kojim su upravljali Quentin Tarantino i braća Coen. Devedesete se vraćaju u modu, makar bioskopsku, što ne mora nužno biti ni loša stvar, ali štos je u tome da Tate Taylor nije ni inspirisan ni vešt reditelj, a kamo li neko sposoban da kanalizira ili izvuče poentu i emociju na način na koji to rade gorepomenuti, ali i, primera radi, braća McDonnagh, svaki na svoj način i svaki u svojim filmovima. Breaking News in Yuba County se tako smešta negde između „trasha” Drowning Mona (1999) u kojem smo se makar mogli smejati šali koja se ponavlja (onoj da je Yugo smeće od auta) i Clooneyevog Suburbicona (2017) koji je, doduše, nastao po starom i pre Clooneyeve adaptacije dobrano očerupanom scenariju Coenovih, uz jedan dodatak koji ne treba zanemariti. Ko, naime, u vreme sadašnje još uvek traži slavu preko televizije, kad tih proverbijalnih pet minuta mogu doneti i video-klipovi sitnih životinja na YouTubeu, fotografije hrane na Instagramu ili glupiranje na TikToku?

Ava

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Tate Taylor

scenario: Matthew Newton

uloge: Jessica Chastain, John Malkovich, Geena Davis, Colin Farrell, Common, Jess Weixler, Joan Chen, Diana Silvers, Ioan Gruffudd

Očajnjička vremena zahtevaju očajničke mere, kako od produkcijskih kuća i distributera, tako i od gledalaca. Primera radi, Ava, taj najnoviji, u najboljem slučaju generički, a u najgorem potpuno promašeni klon Nikite koji samo služi svojoj glavnoj zvezdi i producentkinji Jessici Chastain da otvori novu karijernu mogućnost kao akciona heroina, umesto da izleti direktno na VOD platforme, pušten je u bioskope ove sušne jeseni. Jessica Chastain je tu najmanji problem, ona svakako može privući gledaoce, naročito uz impresivnu listu glumaca u ostalim ulogama. Problem je to što je bioskopski repertoar toliko siromašan da se gledanje Ave učini još kao dobra ideja.

Naša Nikita, ovaj, Ava je vrhunska atentatorka koja radi za tajnu organizaciju koja se malo vodi biznisom, a malo etikom. Sve što nam treba o njoj saznajemo u montažnoj sekvenci koju imamo za špicu: bila je dobra u školi i u sportu, onda se propila i prodrogirala, skrivila je saobraćajku, dospela vojske, učestvovala u tajnim akcijama i završila tamo gde je završila. U uvodnoj sceni je, međutim, vidimo na delu zavođenja i upucavanja ljigavca iz MMF-a (Gruffudd), a saznajemo da u svom modusu posla ima običaj da svoje buduće žrtve pita šta su kome skrivile da neko želi njihovu smrt.

To ne seda naročito dobro njenom mentoru Dukeu (Malkovich) koji smatra da ubistva moraju biti bezlična, a još više se boji njenog povratka starim navikama depresije, alkohola i drogiranja. Kada rutinska misija u Saudijskoj Arabiji ode k vragu, saznajemo da Avine eskapade smetaju i nekom drugom, Dukeovom prethodnom štićeniku, a sada velikom šefu Simonu (Farrell) koji bi radije Avu »trajno penzionisao« nego se izlagao riziku od njenog ponašanja. Već tu na »naplatu« dolazi i trag ostavljen u uvodu, to da je Avu na misijama pratila ženska na motociklu, te da je ta ženska Simonova kći (Silvers). Za očekivati je borbu za moć u organizaciji koja deluje kao hibrid preuzet delom iz Nikite, a delom iz serije Burn Notice, ali i Avinu grčevitu borbu za život kada se nađe na listi za odstrel.

Ali, to nije jedini front na kome se Ava mora boriti. Frka je, naravno, i kod kuće. Njena majka Bobbi (Davis) je bolesna i ogrešila se o nju u prošlosti, dok Ava ima neraščišćenih računa i sa svojom sestrom Judy (Weixler), te sa svojim bivšim, a sestrinim sadašnjim dečkom Michaelom (Common). Njena, a i njegova prestupnička prošlost će ih dovesti u sukob i sa gangsterkom Toni (Chen), vlasnicom ilegalne kockarnice i noćnog kluba u koji se ulazi kroz bušni mobilni WC.

Ako se Tate Taylor, inače bivši glumac, još nekako i snalazi u okviru ozbiljne (The Help) ili biografske drame (Get On Up), sa žanrom mu baš i ne ide, iako se uporno u takvu kinematografiju gura. Film The Girl on the Train bio je bleda kopija Fincherovih trilera, a horor Ma je prekasno »kliknuo« u žanrovske šine, pritom upadajući u etičke dubioze. Osim par trikova i referenci (prva perika koju Jessica Chastain nosi kao Ava slična je jednoj od perika koju je Geena Davis nosila kao Charlie u kultnom akcionom trileru The Long Kiss Goodnight iz 1996. godine), Taylorova režija je genenerički u stilu kada dođe do akcionih sekvenci. Pucnjave još i nekako izgledaju elegantno, ali tučnjave u modusu kratkih rezova i drmusave kamere koju je Paul Greengrass uspostavio kao standard sa svojim Bourne filmovima, a koji je sada prilično prevaziđen, skoro su negledljive. Muzička podloga između klasike i elektronike nije impozantna, ali služi svrsi, kao i panoramski kadrovi atraktivnih lokacija.

Podbačaj se oseća i na svakom planu scenarija Matthewa Newtona, još jednog nekadašnjeg glumca koji je rešio da se posveti pisanju i režiji. Ovo mu je prvi put da radi sa žanrom i još da neko drugi režira njegove ideje. Očito da se nije mogao odbraniti od poriva reciklaže i kompilatorskog pristupa, a i tih nekoliko vanstandardnih ideja i kombinacija ostaju prilično banalne. U suštini, imamo red generičke akcije, red generičke melodrame uz povremeno popovanje o štetnosti droge, alkohola i kocke.

Žrtvom uglavnom padaju glumci zbog suštinski nerazrađenih likova svedenih na po par osobina za svakog. Geena Davis se malo čak i zabavlja kao »baba-diva«, Jess Weixler pokušava kanalizirati neuroze Jennifer Lawrence u filmovima Davida O. Russella, bezuspešno, Colin Farrell nosi frizuru i brkove a la poručnik JNA s kraja 80-ih, a Johna Malkovicha je premalo da bi svojim neupitnim integritetom značajno doprineo kvalitetu filma. Sve je podređeno glavnoj zvezdi i ona to unekoliko koristi, u suštini uspeva rekreirati dovoljno unutrašnjeg crnila da bi bila dobra kao ubojita atentatorka sa svojim problemima. Uostalom, Jessica Chastain je pokazala da može biti opasna, i to na različite načine, i u dosta boljim filmovima kao što Zero Dark Thirty, Crimson Peak i, naročito, u filmovima kao što su Miss Sloane i Molly’s Game. Ona je efektna i efikasna i kao akciona heroina, samo joj za to treba ipak bolji film, pa možda čak i pravi »reboot« Nikite.

The Girl on the Train

2016.

režija: Tate Taylor

scenario: Erin Cressida Wilson (prema istoimernom romanu Paule Hawkins)

uloge: Emily Blunt, Haley Bennett, Rebeca Ferguson, Justin Theroux, Luke Evans, Edgar Ramirez, Allison Janney, Laura Prepon, Lisa Kudrow, Darren Goldstein

Najavljivan kao triler godine i nastavak trendova koje je postavila Fincherova ekranizacija Gone Girl, The Girl on the Train je razočaranje na svakom nivou. Za producente možda i nije, prodajući muda pod bubrege oni su uspeli da ušestostruče uloženi novac i namaknu publiku u kino-dvorane. Uostalom, ko jebe loše kritike tih nekih zakerala kada film nudi sve što čoveku treba da se isključi na dva sata i da osvane srećan sa spoznajama da pod a) i bogati plaču; i pod b) tim uplakanim bogatašima je njihov dosadni predgradski život sjebaniji nego njemu, sinjem kukavcu.

Zezam se ja malo, ali tako to biva kada se u filmu igra na sigurno, a The Girl on the Train je “safe” od početne ideje do kraja. Izvorni roman je best-seller i zapravo deluje kao “aerodromska” varijanta Gone Girl sa naizgled sličnom potkom i glede psihološkog trilera i glede sociološkog horora, pa i rasprave o feminizmu (može li žena biti monstrum eto tako?), a napeto čitanje je osigurano više menjanjem perspektiva tri naratorke čiji su životi isprepletani toliko da se jedne kod drugih u pričama pojavljuju kao likovi nego li klasičnim “who done it” pristupom. Izabrani glumci i glumice zvuče dovoljno kompetentno. Prebacivanje radnje iz Londona u New York, pak, vrlo vešto cilja američku publiku, a relativna vernost izvornom materijalu privlači fanove knjige. Konačni utisak ne samo da je bezukusan, dakle ni prineti Gone Girl, nego se The Girl on the Train skoro raspada na sitne komade.

Što se priče tiče, film ne odstupa mnogo od romana. Rachel, razvedena žena koja ima problem sa pićem (Blunt) svakodnevno putuje vozom na posao i prolazi pored dve za nju značajne kuće. Jedna je njena bivša adresa na kojoj živi njen muž Tom (Theroux) sa svojom novom ženom Annom (Ferguson) i bebom. Druga je kuća u neposrednom susedstvu u kojoj živi mladi bračni par, Megan (Bennett) i Scott (Evans) koji Rachel romantizira u svojim pripitim mislima. Ispostavlja se da Megan radi kao dadilja kod Toma i Anne, te da njen brak sa Scottom nije toliko stabilan, kao uostalom i njen život, te da posećuje psihijatra (Ramirez). Međutim, kada Rachel jednog dana vidi Megan sa drugim muškarcem, a ona kasnije te večeri nestane dok Rachel pijano baza po starom kraju, naša alkoholičarka će se naći u centru misterije koja skriva laži, prevare i možda ubistvo...

Kao psihološki triler, The Girl on the Train pada zato što su motivacije likova plošno prenesene iz romana, bez udubljivanja i dalje razrade. Zapravo, svi likovi deluju kao kartonske figure, pogotovo muški, pa su pogodni jedino za šetanje po zapletu. Obrati su učestali, ali nema tu neke velike misterije, pa ni otkrića, a i napetost je ugušena skakanjem iz melodrame u triler i nazad. Slabo napisani likovi podrivaju i sociološke opservacije o besmislu života u predgrađu, pa se one čine kao nekakav ničim izazvani dodatak koji nam o toj pojavi ne otkriva ama baš ništa novo. Takođe, i feministička ravan je u velikoj meri obesmišljena i svedena na svoju suprotnost: žene u filmu ne samo da su antipatične, nego su i slabe, nisu nikakvi pokretači radnje, koliko su ovisne od muškaraca u njihovim životima. U poređenju sa njima “no bullshit” detektivka koju igra Allison Janney u svom prepoznatljivom maniru deluje izuzetno osvežavajuće.

Međutim, najveći problem je u pričanju priče. Najveća vrednost romana su upravo nepouzdane naratorke iz čijih se uporednih izlaganja slaže mozaik, čak hologram koji zavisi od naše trenutne tačke gledišta. Toga nema u filmu, odnosno svedeno je na ispod minimuma. Annina tačka gledišta je skoro isključena, dok je Megan zadužena skoro isključivo za svoje flashback momente pre nego što su se ona i Scott doselili, pa tako ostaje jedino Rachel i The Girl on the Train postaje njen film. Umesto mozaika, imamo malo petljanja i skakanja kroz vremenske linije, ali priča postaje dosadnjikavo linearna. Onda “who done it” postaje presudan za film, što je problem u prilično uskom izboru likova: nije čak ni potrebno neko veliko iskustvo da bi se prostom eliminacijom došlo do zlikovca.

Loše pisanje i kilava režija koja se oslanja jedino na vizuelizaciju, bez osećaja za ritam i tempo, uzimaju svoj danak i na planu glumačkih ostvarenja. Zapravo ne shvatam sve te hvalospeve Emily Blunt koja iz uloge u ulogu deluje mutavo, ali lako za nju. Haley Bennett i Rebeca Ferguson bi možda bile bolje ako bi zamenile uloge, pošto je Bennettova neuverljiva kao zavodnica u problemu, a Fergusonova sa svojom ulogom zapravo nema šta da radi. Justin Theroux je pristojan kao ljigavac, Luke Evans preglumljuje sirovinu kratkih živaca, a Edgar Ramirez u suštini samo izgovara rečenice u ulozi psihijatra čije bosansko ime i psovanje na španskom čak nisu ničim objašnjeni. Osveženje donekle predstavljaju prepoznatljive epizodistkinje, osim pouzdane Allison Janney imamo i dve ostarele TV zvezde, Lisu Kudrow (Friends) kao Rachelinu nekadašnju poznanicu i Lauru Prepon (That 70’s Show) u ulozi Racheline trezvene cimerice.

Iskreno, nije The Girl on the Train impozantno loš film. Da je, možda bi bio i zanimljiviji. Koketiranje sa trashom bi ga možda spasilo, a svakako bi mu dalo jednu novu dimenziju. Problem je u tome što je razočaravajući, u suštini dosadan i prazan. Slika i prilika da se ziheraštvo i igranje za publiku koja guta kokice i zvera u telefone u bioskopu ne isplati, makar na planu kvaliteta filma. Repriziranje Gone Girl se čini kao pametnija ideja.

Get on Up

2014.

režija: Tate Taylor

scenario: Jezz Butterworth, John-Henry Butterworth, Steven Baigelman

uloge: Chadwick Boseman, Nelsan Ellis, Dan Aykroyd, Viola Davis, Lennie James, Fred Melamed, Craig Robinson, Jill Scott, Octavia Spencer, Ahna O'Reilly, Allison Janney

Biografske priče su uvek popularne u kinematografiji. Vekovna civilizacijska mudrost nam govori da ljudski um ne može da smisli i napiše jednako zanimljivu priču kao kada se ona stvarno tako potrefi. Stoga je snimanje biografija igranje na sigurno: ličnost koja se portretira ima neke fanove, poštovaoce ili makar zainteresovanu publiku koja želi da dobije “ekskluzivnu” priču o predmetu svog obožavanja ili poštovanja, a biografski žanr se pritom i jako solidno kotira u sezoni nagrada, posebno onih glumačkih.

Nije bitno kojeg je profila ličnost o kojoj se snima biografski film. Nije naročito bitno ni iz kog je vremena. U poslednjih par godina smo imali priče o britanskim kraljevima i kraljicama, nesrećnim princezama, cenjenim američkim predsednicima, gay aktivistima, sportistima, modnim kreatorima, raznim magnatima, muzičarima... Get on Up je priča o Jamesu Brownu i usuđujem se reći, ne baš najbolje i najveštije izveden film.

Biopic je u suštini rigidan žanr, autor tu nema neograničenu slobodu, nego slobodu izbora između nekoliko modela. Prvi je hronološki, određena ličnost se prati kroz celu karijeru (uspon i pad, možda i ponovni uspon) ili kroz deo karijere (uspon i sladunjavi happy end). Drugi je fokusirani, detaljno se prikazuje jedan prelomni događaj u životu (kao recimo kod Lincolna). Treći pristup je anegdotarni, određena ličnost se prikazuje kroz nekoliko relativno kratkih vinjeta i često kroz oči svojih prijatelja, saradnika ili familije. Moguće je sve to složiti u dva nivoa radnje: okvir i seriju flashbacka.

Ako ćemo samo o strukturi, Get on Up je katastrofa na granici negledljivosti. Priča toliko skače iz jednog vremenskog perioda u drugi bez ikakvog razloga i dramaturškog opravdanja, a najmanje jedna epizoda tu je čist višak. Jamesa Browna prvo vidimo kao omatorelu, besramno bogatu i kretenski obučenu drogiranu budalu koja upada u poslovni prostor koji izdaje i drži predavanje o ne-etičnosti kenjanja u njegovom klozetu. Kasnije puca iz puške i beži od murije. Sledeća scena se dešava u Vijetnamu 1968, Brown izlazi iz zapaljenog aviona i drži koncert pred zapaljenom publikom sačinjenom uglavnom od mladih crnih vojnika. Onda detinjstvo. Pa koncert na kome on svira pre The Rolling Stones. Pa neki intervju. Pa opet detinjstvo. Pa zatvor. Pa opet intervju. I tako dalje, i tako dalje... Ilustracije radi, u jednoj sceni ga vidimo kako na koncertu zvera u svoju buduću ženu, a već u sledećoj kako je polu-komično mlati obučen u kostim deda-mraza. Nevešto umetničarenje ili zla namera, svejedno, efekat je isti – konfuzan, preteran, besmislen.

O samom Jamesu Brownu nećemo saznati previše toga novog. Ovo posebno važi za fanove (u koje se ne ubrajam – znam da nabrojim par pesama i neću promeniti stanicu / kanal kad naletim na njegovu muziku, ali to je to što se mene tiče). Podaci iz njegovog života su “wikipedijski”. Rođen je duboko na ruralnom Jugu u jeku depresije, odrastao u bedi. Majka (Davis) ga je napustila, otac (James) ga je tukao i na kraju pustio da odrasta u bordelu koji je vodila njegova tetka (Spencer). Sa 16 završava u zatvoru i tamo upoznaje muziku preko Bobbija Byrda (Ellis), kasnije svog vernog saradnika. Po izlasku se pridružuje njegovom sastavu, kasnije ga preuzima i ostatak je, što kažu, istorija.

U smislu muzičke legende, Brown dobija fer tretman, iako ni po čemu poseban. Scenaristi i reditelj Taylor insistiraju na njegovoj inovativnosti, genijalnosti, predanom radu i ogromnoj, nadljudskoj strasti. Vidimo sa kojom je lakoćom i preciznošću redefinisao stare muzičke žanrove i izmišljao nove. Nije prenebregnuta ni pozicija sopstvenog menadžera, pošto Ben Bart (Aykroyd) nestaje iz priče bez pozdrava.

Stvari stoje potpuno drugačije na ličnom planu i tu se vidi koliko je struktura filma pogrešna. Negde ispod površine priče je jasno kakav je James Brown bio kao osoba, i čini se da su autori pokušali to da istaknu, ali jednostavno u tome nisu uspeli. Jasno nam je da je bio malo čudan, ekscentričan i kontroverzan, čak kontradiktoran. Da je bio perfekcionista u muzici, ali i samoljubivi gonič robova. Jasno nam je da je potkradao svoje muzičare i da ih je isterivao iz pratećeg sastava svaki put kada bi mu se usprotivili ili zahtevali neka svoja prava. Jasno nam je da je bio samoljubiv, ali ipak nesiguran. Jasno nam je da propatio u životu i da se probio skoro sam (u njegovoj glavi on je to učinio, potpuno sam, niko mu nije pomogao), pa je zato tlačio sve podređene: žene, muzičare, podnajemnike. Ono oko čega film okoliša je njegova politička uloga, a James Brown ju je imao. Tako nigde u filmu ne vidimo njegovu poveznicu sa pokretom za ljudska prava, iako znamo da ih je podržavao, pa čak i simbolizovao, vidimo samo njegove dogovore i kompromise sa belim političarima, pre odlaska na vijetnamsku turneju i nakon ubistva Martina Luthera Kinga, kada je gradonačelnik Bostona prihvatio njegovu procenu da je koncert rizičnije otkazati nego održati. Još manje vidimo Brownovo lizanje sa Nixonom i njegovo kasnije poziranje u svojstvu maskote uspeha u društvu jednakih šansi. Za film koji traje skoro dva i po sata, ovakva plitkost i površnost u prikazivanju glavnog lika je skoro nepodnošljiva.

Jedna scena na samom kraju skoro da uspeva u misiji spasvanja filma, i to je scena sa Jamesom na vrhuncu slave koji je uspeo da od sebe otera svog poslednjeg i najvernijeg prijatelja i njegovom ostarelom majkom sa kojom rešava traumu svih trauma iz prošlosti. Ta scena je zapravo sjajno napisana i režirana, tako da zaista uspeva da probudi emocije kod publike i izdejstvuje razumevanje za to zašto se gospodin Brown kroz ceo film ponaša kao kreten. Naravno, uz sve to, scena je apsolutno perfektno odglumljena.

Zapravo, ceo film je više nego kompetentno odglumljen. Viola Davis ima samo nekoliko scena, a u svakoj je maestralna. Dan Aykroyd, koji je sa Jamesom Brownom sarađivao na oba Blues Brothers filma, uživa u svojoj ulozi i služi kao još jedan podsetnik na veličinu “kuma soula”. Nelsan Ellis je perfektan kao Bobby Byrd. Ipak je najveći teret na Chadwicku Bosemanu i on stvar rešava na najbolji mogući način, savršeno skida plesne pokrete i govorni glas (muzičke numere su remixi koje je uradio producent filma Mick Jagger). Ne samo to, Boseman uspeva da se dubinski identifikuje sa Brownom i verujemo mu u svakoj sceni, ma koliko u njoj nanjušili koncepcijskih grešaka. To ne treba da čudi, pošto je Bosemanov uspon započeo u još jednom biografskom filmu 42, koji se bavio rasizmom u američkom profesionalnom sportu. Ne bi me začudilo kada bi i on i Ellis pobrali nominacije za sve važnije nagrade. 

Problem sa ovakvim filmovima širokog spektra i sa puno likova je što epizodni likovi dosta često ostaju nerazvijeni, a glumački talenat protraćen. Tako Fred Melamed, Ahna O'Reilly i Allison Janney imaju po jednu scenu, a Octavia Spencer možda dve-tri, od kojih nijedna nije spektakularna. Sve to se čini nepotrebnim, osim možda za poster sa podužim spiskom imena, a sve to bi rešili i manje poznati glumci.

Drugi i urgentniji problem je režija koja nikako da uhvati ritam i pogodi ton. Tate Taylor iza sebe ima vrlo dobri The Help, pa je čudno da neke njegove elemente (poput rasizma i klasizma) nije implementirao u Get on Up. Greške koje Taylor radi su kardinalne (recimo često teranje Bosemana da govori direktno u kameru i komunicira sa publikom, pa time narušava realističnost priče) i možda bi imale smisla u nekom eksperimentalnom ili art filmu, ali biografski film poput Get on Up potapaju. Nemoguće je čak prepoznati koliko je toga zeznuto već u scenariju, a koliko toga naknadno. Braća Butterworth kao referencu imaju jedan od boljih političkih trilera u poslednje vreme (Fair Game) i jedan po svemu sudeći pristojan SF blockbuster (Edge of Tomorrow). Izgleda da im biopic ne leži kao žanr.

Sve u svemu, James Brown je samo po kriterijumu zanimljivosti života (ostali su ionako izlišni kada je u pitanju biografski film) zaslužio bolji, koherentniji i zanimljiviji film nego što je to Get on Up. Pozitivno je to da boljeg glumca od Bosemana nije mogao da dobije.