Ava

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Tate Taylor

scenario: Matthew Newton

uloge: Jessica Chastain, John Malkovich, Geena Davis, Colin Farrell, Common, Jess Weixler, Joan Chen, Diana Silvers, Ioan Gruffudd

Očajnjička vremena zahtevaju očajničke mere, kako od produkcijskih kuća i distributera, tako i od gledalaca. Primera radi, Ava, taj najnoviji, u najboljem slučaju generički, a u najgorem potpuno promašeni klon Nikite koji samo služi svojoj glavnoj zvezdi i producentkinji Jessici Chastain da otvori novu karijernu mogućnost kao akciona heroina, umesto da izleti direktno na VOD platforme, pušten je u bioskope ove sušne jeseni. Jessica Chastain je tu najmanji problem, ona svakako može privući gledaoce, naročito uz impresivnu listu glumaca u ostalim ulogama. Problem je to što je bioskopski repertoar toliko siromašan da se gledanje Ave učini još kao dobra ideja.

Naša Nikita, ovaj, Ava je vrhunska atentatorka koja radi za tajnu organizaciju koja se malo vodi biznisom, a malo etikom. Sve što nam treba o njoj saznajemo u montažnoj sekvenci koju imamo za špicu: bila je dobra u školi i u sportu, onda se propila i prodrogirala, skrivila je saobraćajku, dospela vojske, učestvovala u tajnim akcijama i završila tamo gde je završila. U uvodnoj sceni je, međutim, vidimo na delu zavođenja i upucavanja ljigavca iz MMF-a (Gruffudd), a saznajemo da u svom modusu posla ima običaj da svoje buduće žrtve pita šta su kome skrivile da neko želi njihovu smrt.

To ne seda naročito dobro njenom mentoru Dukeu (Malkovich) koji smatra da ubistva moraju biti bezlična, a još više se boji njenog povratka starim navikama depresije, alkohola i drogiranja. Kada rutinska misija u Saudijskoj Arabiji ode k vragu, saznajemo da Avine eskapade smetaju i nekom drugom, Dukeovom prethodnom štićeniku, a sada velikom šefu Simonu (Farrell) koji bi radije Avu »trajno penzionisao« nego se izlagao riziku od njenog ponašanja. Već tu na »naplatu« dolazi i trag ostavljen u uvodu, to da je Avu na misijama pratila ženska na motociklu, te da je ta ženska Simonova kći (Silvers). Za očekivati je borbu za moć u organizaciji koja deluje kao hibrid preuzet delom iz Nikite, a delom iz serije Burn Notice, ali i Avinu grčevitu borbu za život kada se nađe na listi za odstrel.

Ali, to nije jedini front na kome se Ava mora boriti. Frka je, naravno, i kod kuće. Njena majka Bobbi (Davis) je bolesna i ogrešila se o nju u prošlosti, dok Ava ima neraščišćenih računa i sa svojom sestrom Judy (Weixler), te sa svojim bivšim, a sestrinim sadašnjim dečkom Michaelom (Common). Njena, a i njegova prestupnička prošlost će ih dovesti u sukob i sa gangsterkom Toni (Chen), vlasnicom ilegalne kockarnice i noćnog kluba u koji se ulazi kroz bušni mobilni WC.

Ako se Tate Taylor, inače bivši glumac, još nekako i snalazi u okviru ozbiljne (The Help) ili biografske drame (Get On Up), sa žanrom mu baš i ne ide, iako se uporno u takvu kinematografiju gura. Film The Girl on the Train bio je bleda kopija Fincherovih trilera, a horor Ma je prekasno »kliknuo« u žanrovske šine, pritom upadajući u etičke dubioze. Osim par trikova i referenci (prva perika koju Jessica Chastain nosi kao Ava slična je jednoj od perika koju je Geena Davis nosila kao Charlie u kultnom akcionom trileru The Long Kiss Goodnight iz 1996. godine), Taylorova režija je genenerički u stilu kada dođe do akcionih sekvenci. Pucnjave još i nekako izgledaju elegantno, ali tučnjave u modusu kratkih rezova i drmusave kamere koju je Paul Greengrass uspostavio kao standard sa svojim Bourne filmovima, a koji je sada prilično prevaziđen, skoro su negledljive. Muzička podloga između klasike i elektronike nije impozantna, ali služi svrsi, kao i panoramski kadrovi atraktivnih lokacija.

Podbačaj se oseća i na svakom planu scenarija Matthewa Newtona, još jednog nekadašnjeg glumca koji je rešio da se posveti pisanju i režiji. Ovo mu je prvi put da radi sa žanrom i još da neko drugi režira njegove ideje. Očito da se nije mogao odbraniti od poriva reciklaže i kompilatorskog pristupa, a i tih nekoliko vanstandardnih ideja i kombinacija ostaju prilično banalne. U suštini, imamo red generičke akcije, red generičke melodrame uz povremeno popovanje o štetnosti droge, alkohola i kocke.

Žrtvom uglavnom padaju glumci zbog suštinski nerazrađenih likova svedenih na po par osobina za svakog. Geena Davis se malo čak i zabavlja kao »baba-diva«, Jess Weixler pokušava kanalizirati neuroze Jennifer Lawrence u filmovima Davida O. Russella, bezuspešno, Colin Farrell nosi frizuru i brkove a la poručnik JNA s kraja 80-ih, a Johna Malkovicha je premalo da bi svojim neupitnim integritetom značajno doprineo kvalitetu filma. Sve je podređeno glavnoj zvezdi i ona to unekoliko koristi, u suštini uspeva rekreirati dovoljno unutrašnjeg crnila da bi bila dobra kao ubojita atentatorka sa svojim problemima. Uostalom, Jessica Chastain je pokazala da može biti opasna, i to na različite načine, i u dosta boljim filmovima kao što Zero Dark Thirty, Crimson Peak i, naročito, u filmovima kao što su Miss Sloane i Molly’s Game. Ona je efektna i efikasna i kao akciona heroina, samo joj za to treba ipak bolji film, pa možda čak i pravi »reboot« Nikite.