Paradise

 kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Davide Del Degan

scenario: Davide Del Degan, Andrea Magnani

uloge: Vincenzo Nemolato, Giovanni Calcagno, Katarina Čas, Branko Završan, Selene Caramazza

Ako mislite da nam je teško sa »novom normalnošću«, imajmo na umu da su neki ljudi naterani na svoje nove normalnosti i identitete u mnogo kompleksnijim situacijama. Primera radi, zaštićeni svedoci, ljudi koji su bili spremni da svoj život izlože riziku radi koncepta pravde i koji su zbog toga istrgnuti iz svog dotadašnjeg života, odvojeni od porodice i transplantirani u nepoznatu sredinu da tamo započnu novi život često u uslovima delimične ili potpune izolacije. U toj situaciji se našao glavni junak filma Paradise Davidea Del Degana prikazanog na nedavno završenom Festivalu Slovenačkog Filma u programu manjinskih koprodukcija.

Calogero (Nemolato) je prodavac granita (vrsta sladoleda) na Siciliji i jedan od onih uzornih građana koji nemaju nikakvih veza sa mafijom. To, naravno, ne znači da ne može svedočiti uličnim smaknućima. Nakon jednog takvog i progovori pred vlastima, one mu osiguraju ulazak u program zaštite svedoka i premeštaj. Nevolja u tome je što premeštaj znači premeštaj na suprotni kraj Italije, u napušteni skijaški pansion u Furlaniji, kao i to što mora ostaviti svoju trudnu suprugu (Caramazza) i ne može biti prisutan u prvim mesecima života svoje kćeri.

Način života u planinama mu svakako ne paše, vreme je hladno, a običaji lokalaca su mu strani. Primera radi, lokalni sveštenik (Završan) je više zainteresovan za alpski ples Schuhpletter u kojem se muškarci šamaraju i šljepkaju po zadnjicama nego li za svoje dužnosti u crkvi, svi govore njemu nerazumljivim dijalektom i, u poređenju sa njim, čak se i žene čine čvršćima, što se može predstaviti kao problem u natruhama romanse koja se porađa između njega i lokalne samodostatne šankerice (Čas). Dodatno, u motelu se pojavljuje još jedan »stranac«, Sicilijanac, i to baš ubica protiv kojeg je svedočio kojem su iz programa zaštite svedoka čak i dodelili isto kršteno ime. Drugi Calogero (Calcagno) na prvi pogled deluje kao sirovina i nemilosrdni egzekutor, ali i on ima svoju tajnu. Može li osećaj zajedništva i prijateljstva prevladati strah?

Paradise (naslov je preuzet od imena praznog, izolovanog i verovatno napuštenog pansiona i može se tumačiti isključivo u ironičnom smislu) većim delom hoda utabanim stazama komedije, ali različitih pod-tipova u okviru žanra. Očekivano, imamo krimi-komediju, komediju zabune i komediju mentaliteta, pa čak i komediju karaktera. Svedok Calogero u interpretaciji Vincenza Nemolata (viđenog u prošlogodišnjem venecijanskom filmu Martin Eden) fantastično je neurotičan, kanalizirajući energiju majstora komedije kao što su Woody Allen, Roberto Benigni i Jesse Eisenberg, plešući po rubu karikature i parodije kukavnosti običnog malog čoveka, ali nikad ne prelazeći granicu dobrog ukusa. Ostatak postave, Giovanni Calcagno, izuzetno raspoloženi Branko Završan i prijatno utišana Katarina Čas, u tome mu dosta pomažu.

Scenaristički, nisu svi aspekti komedije jednako razvijeni, pa čak ni potrebni, tako da recimo »gay« aspekt između dvojice Calogera prilično »visi«, a pritom je tretiran plošno, na momente čak i stereotipno, prizivajući u sećanje šablone uspostavljene u drugim filmovima (primera radi, Calogero-ubica deluje kao lik koji je James Gandolfini odigrao u krimi-komediji The Mexican). Međutim, ono u čemu Del Degan i njegov ko-scenarista Andrea Magnani uspevaju je da u poslednjoj trećini filma fokus prebace na moralku, bez popovanja i, najvažnije, bez pada u tempu, tako da gledaocima ostaje nešto trajniji utisak i tema za razmišljanje. Koliko se »normalnim« može smatrati život proveden u okretanju glave na drugu stranu i strahu od silnih, a nepravednih?