Paradise

 kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Davide Del Degan

scenario: Davide Del Degan, Andrea Magnani

uloge: Vincenzo Nemolato, Giovanni Calcagno, Katarina Čas, Branko Završan, Selene Caramazza

Ako mislite da nam je teško sa »novom normalnošću«, imajmo na umu da su neki ljudi naterani na svoje nove normalnosti i identitete u mnogo kompleksnijim situacijama. Primera radi, zaštićeni svedoci, ljudi koji su bili spremni da svoj život izlože riziku radi koncepta pravde i koji su zbog toga istrgnuti iz svog dotadašnjeg života, odvojeni od porodice i transplantirani u nepoznatu sredinu da tamo započnu novi život često u uslovima delimične ili potpune izolacije. U toj situaciji se našao glavni junak filma Paradise Davidea Del Degana prikazanog na nedavno završenom Festivalu Slovenačkog Filma u programu manjinskih koprodukcija.

Calogero (Nemolato) je prodavac granita (vrsta sladoleda) na Siciliji i jedan od onih uzornih građana koji nemaju nikakvih veza sa mafijom. To, naravno, ne znači da ne može svedočiti uličnim smaknućima. Nakon jednog takvog i progovori pred vlastima, one mu osiguraju ulazak u program zaštite svedoka i premeštaj. Nevolja u tome je što premeštaj znači premeštaj na suprotni kraj Italije, u napušteni skijaški pansion u Furlaniji, kao i to što mora ostaviti svoju trudnu suprugu (Caramazza) i ne može biti prisutan u prvim mesecima života svoje kćeri.

Način života u planinama mu svakako ne paše, vreme je hladno, a običaji lokalaca su mu strani. Primera radi, lokalni sveštenik (Završan) je više zainteresovan za alpski ples Schuhpletter u kojem se muškarci šamaraju i šljepkaju po zadnjicama nego li za svoje dužnosti u crkvi, svi govore njemu nerazumljivim dijalektom i, u poređenju sa njim, čak se i žene čine čvršćima, što se može predstaviti kao problem u natruhama romanse koja se porađa između njega i lokalne samodostatne šankerice (Čas). Dodatno, u motelu se pojavljuje još jedan »stranac«, Sicilijanac, i to baš ubica protiv kojeg je svedočio kojem su iz programa zaštite svedoka čak i dodelili isto kršteno ime. Drugi Calogero (Calcagno) na prvi pogled deluje kao sirovina i nemilosrdni egzekutor, ali i on ima svoju tajnu. Može li osećaj zajedništva i prijateljstva prevladati strah?

Paradise (naslov je preuzet od imena praznog, izolovanog i verovatno napuštenog pansiona i može se tumačiti isključivo u ironičnom smislu) većim delom hoda utabanim stazama komedije, ali različitih pod-tipova u okviru žanra. Očekivano, imamo krimi-komediju, komediju zabune i komediju mentaliteta, pa čak i komediju karaktera. Svedok Calogero u interpretaciji Vincenza Nemolata (viđenog u prošlogodišnjem venecijanskom filmu Martin Eden) fantastično je neurotičan, kanalizirajući energiju majstora komedije kao što su Woody Allen, Roberto Benigni i Jesse Eisenberg, plešući po rubu karikature i parodije kukavnosti običnog malog čoveka, ali nikad ne prelazeći granicu dobrog ukusa. Ostatak postave, Giovanni Calcagno, izuzetno raspoloženi Branko Završan i prijatno utišana Katarina Čas, u tome mu dosta pomažu.

Scenaristički, nisu svi aspekti komedije jednako razvijeni, pa čak ni potrebni, tako da recimo »gay« aspekt između dvojice Calogera prilično »visi«, a pritom je tretiran plošno, na momente čak i stereotipno, prizivajući u sećanje šablone uspostavljene u drugim filmovima (primera radi, Calogero-ubica deluje kao lik koji je James Gandolfini odigrao u krimi-komediji The Mexican). Međutim, ono u čemu Del Degan i njegov ko-scenarista Andrea Magnani uspevaju je da u poslednjoj trećini filma fokus prebace na moralku, bez popovanja i, najvažnije, bez pada u tempu, tako da gledaocima ostaje nešto trajniji utisak i tema za razmišljanje. Koliko se »normalnim« može smatrati život proveden u okretanju glave na drugu stranu i strahu od silnih, a nepravednih?

Paradise / Raj

2016.

režija: Andrej Končalovski

scenario: Andrej Končalovski, Elena Kiseleva

uloge: Julija Visockaja, Peter Kurth, Philippe Duquesne, Viktor Sokurokov, Christian Clauss

Drugi svetski rat. Ponovo. Iz različitih perspektiva. Ponovo. Troje junaka različitih nacija na različitim stranama. Svi oni traže ili čekaju na svoj raj i svima je život pakao. Ponovo. Po ko zna koji put. Ali kod Končalovskog su oni, hm, šaroliki i ne baš potpuno standardni: ruska plemkinja – pripadnica francuskog pokreta otpora koja spasava jevrejsku decu, francuski policajac – žovijalni buržuj i kolaboracionista, te nemački plemić – nacistički vernik i oficir. I njihovi isprepleteni životi.

Radnja počinje u okupiranom Parizu. Olga (Visockaja) je na saslušanju kod Gillesa (Duquesne) pod optužbom da je članica pokreta otpora. Ovaj debeljuškasti i naoko dobroćudni porodični čovek ne krije interes za nju, kao i to da bi je možda i mogao poštedeti čak i da ne cinkari saborce. Olga to oseća i pokušava da se izvuče flertom. Ali, sticajem okolnosti, od tog internog dogovora nema ništa, pa ona svejedno završava u neimenovanom istočnoevropskom logoru smrti.

Posle nekog vremena, tamo će sresti Helmuta (Clauss), svoju nekadašnju ljubav iz bezbrižnog, predratnog perioda, a sada nacističkog oficira koji je tamo došao da proveri glasine o korupciji i lopovluku u redovima zapovednika i osoblja. Helmut će joj ponuditi spasenje, prvo u okviru logora, pa onda i van njega, ali...

Prvo što upada u oči je prilično inventivno poigravanje sa vizuelnim identitetom filma. Crno-bela slika, u uskom, skučenom formatu 4:3 kao da je izletela iz tog perioda, snimljena analogno na 16 i 35 mm, ali distribuirana u DCP varijanti. Povremeno se čak čuje zujanje kamere, a oštri rezovi koji simuliraju prekid filma su namerni. Kadrovi su uglavnom statični, ali Končalovski i njegov direktor fotografije Aleksandr Simonov (poznat po saradnji sa Balabanovim) se ovog puta ne boje da unesu malo dinamike, za razliku od prošle njihove saradnje, The Postman’s White Nights, koji se ceo utopio u fetišizaciji statičnih kadrova.

Takvi kadrovi su najefektniji u minimalističkim scenama okvirnog nivoa priče u kojima troje naših junaka koje pratimo sede za stolom i govore direktno u kameru kao na saslušanju. Nekom pametnom i treniranom neće dugo trebati dok ne otkrije ko ih i zašto saslušava, scenario koji reditelj potpisuje sa Elenom Kiselevom ubija misteriju negde na trećini filma. U logoru, međutim, takvo snimanje nema smisla nakon Son of Saul, tim pre što ovde nemamo dinamičko okruženje, nego prilično klasičan “tragedy porn” na kakav smo navikli u filmovima na tu temu.

Tehničke brljotine se nastavljaju sa pasažama / flashback momentima / pseudo-arhivskim materijalom od pre rata koji deluje groteskno amaterski, verovatno namerno prokazujući dekadenciju preostalog evropskog plemstva. Takođe, u problemu smo i sa sinhronizacijom, pošto je film sniman realistično na tri jezika, a pojedini glumci ne govore jezik na kojem treba nešto snimiti. Najgore od svega, scena u kojoj je to najupadljivije, ona sa Himmlerom, čak nije ni naročito potrebna i u principu samo opterećuje ionako problematičnu epizodičnu strukturu.

Srećom, gluma je dovoljno dobra da se da preživeti i epizodična struktura i usporeni tempo, a i okvirna priča kao ne baš najuspelija misterija. Julija Visockaja je ekspresivna i uverljiva kad god joj to scenario dozvoljava (ima barem jednu scenu koju, htela to ili ne, mora odafektirati), dok Philippe Duquesne uverljivo kanalizira prostodušnost čoveka koji samo radi svoj posao, a Christian Clauss fanatičnu naivnost u moralnu ispravnost nacional-socijalizma i nemačkog duha.

Sve bi to bilo u redu, Paradise bi bio još jedna od ratnih drama koja ograničeno pokušava da originalno predstavi ratne strahote, da propagandni ključ u kojem ga se može čitati nije previše očigledan, naročito na kraju i u trenutku posvete filma Rusima, članovima pokreta otpora u Francuskoj. Prvo, oni su specifična i ne naročito mnogobrojna skupina, pa teško može biti univerzalno reprezentativna naročito ako se uzme u obzir da je solidan broj “belih” Rusa podržavao nacizam kao neprijatelja svog neprijatelja. Drugo, ako se film bavi marginalnim stranama u ratu, zašto onda nemamo francuskog komunistu, a ne kolaboracionistu (doduše, ne baš entuzijastičnog, ali svejedno servilnog i nimalo subverzivnog), i zašto nemamo nemačkog antifašistu?

Jasno, Končalovski radi propagandu, jasno je i za koji svetonazor i čiji račun. Njegovo pravo. Ali neskriveni ili loše skriveni tragovi ne govore o iskrenosti autora, koliko o tome da mu nije stalo. Moje je pravo da mi takav tendenciozan film pomalo vređa inteligenciju, iako ima poneki momenat vredan poštovanja.