Ava

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Tate Taylor

scenario: Matthew Newton

uloge: Jessica Chastain, John Malkovich, Geena Davis, Colin Farrell, Common, Jess Weixler, Joan Chen, Diana Silvers, Ioan Gruffudd

Očajnjička vremena zahtevaju očajničke mere, kako od produkcijskih kuća i distributera, tako i od gledalaca. Primera radi, Ava, taj najnoviji, u najboljem slučaju generički, a u najgorem potpuno promašeni klon Nikite koji samo služi svojoj glavnoj zvezdi i producentkinji Jessici Chastain da otvori novu karijernu mogućnost kao akciona heroina, umesto da izleti direktno na VOD platforme, pušten je u bioskope ove sušne jeseni. Jessica Chastain je tu najmanji problem, ona svakako može privući gledaoce, naročito uz impresivnu listu glumaca u ostalim ulogama. Problem je to što je bioskopski repertoar toliko siromašan da se gledanje Ave učini još kao dobra ideja.

Naša Nikita, ovaj, Ava je vrhunska atentatorka koja radi za tajnu organizaciju koja se malo vodi biznisom, a malo etikom. Sve što nam treba o njoj saznajemo u montažnoj sekvenci koju imamo za špicu: bila je dobra u školi i u sportu, onda se propila i prodrogirala, skrivila je saobraćajku, dospela vojske, učestvovala u tajnim akcijama i završila tamo gde je završila. U uvodnoj sceni je, međutim, vidimo na delu zavođenja i upucavanja ljigavca iz MMF-a (Gruffudd), a saznajemo da u svom modusu posla ima običaj da svoje buduće žrtve pita šta su kome skrivile da neko želi njihovu smrt.

To ne seda naročito dobro njenom mentoru Dukeu (Malkovich) koji smatra da ubistva moraju biti bezlična, a još više se boji njenog povratka starim navikama depresije, alkohola i drogiranja. Kada rutinska misija u Saudijskoj Arabiji ode k vragu, saznajemo da Avine eskapade smetaju i nekom drugom, Dukeovom prethodnom štićeniku, a sada velikom šefu Simonu (Farrell) koji bi radije Avu »trajno penzionisao« nego se izlagao riziku od njenog ponašanja. Već tu na »naplatu« dolazi i trag ostavljen u uvodu, to da je Avu na misijama pratila ženska na motociklu, te da je ta ženska Simonova kći (Silvers). Za očekivati je borbu za moć u organizaciji koja deluje kao hibrid preuzet delom iz Nikite, a delom iz serije Burn Notice, ali i Avinu grčevitu borbu za život kada se nađe na listi za odstrel.

Ali, to nije jedini front na kome se Ava mora boriti. Frka je, naravno, i kod kuće. Njena majka Bobbi (Davis) je bolesna i ogrešila se o nju u prošlosti, dok Ava ima neraščišćenih računa i sa svojom sestrom Judy (Weixler), te sa svojim bivšim, a sestrinim sadašnjim dečkom Michaelom (Common). Njena, a i njegova prestupnička prošlost će ih dovesti u sukob i sa gangsterkom Toni (Chen), vlasnicom ilegalne kockarnice i noćnog kluba u koji se ulazi kroz bušni mobilni WC.

Ako se Tate Taylor, inače bivši glumac, još nekako i snalazi u okviru ozbiljne (The Help) ili biografske drame (Get On Up), sa žanrom mu baš i ne ide, iako se uporno u takvu kinematografiju gura. Film The Girl on the Train bio je bleda kopija Fincherovih trilera, a horor Ma je prekasno »kliknuo« u žanrovske šine, pritom upadajući u etičke dubioze. Osim par trikova i referenci (prva perika koju Jessica Chastain nosi kao Ava slična je jednoj od perika koju je Geena Davis nosila kao Charlie u kultnom akcionom trileru The Long Kiss Goodnight iz 1996. godine), Taylorova režija je genenerički u stilu kada dođe do akcionih sekvenci. Pucnjave još i nekako izgledaju elegantno, ali tučnjave u modusu kratkih rezova i drmusave kamere koju je Paul Greengrass uspostavio kao standard sa svojim Bourne filmovima, a koji je sada prilično prevaziđen, skoro su negledljive. Muzička podloga između klasike i elektronike nije impozantna, ali služi svrsi, kao i panoramski kadrovi atraktivnih lokacija.

Podbačaj se oseća i na svakom planu scenarija Matthewa Newtona, još jednog nekadašnjeg glumca koji je rešio da se posveti pisanju i režiji. Ovo mu je prvi put da radi sa žanrom i još da neko drugi režira njegove ideje. Očito da se nije mogao odbraniti od poriva reciklaže i kompilatorskog pristupa, a i tih nekoliko vanstandardnih ideja i kombinacija ostaju prilično banalne. U suštini, imamo red generičke akcije, red generičke melodrame uz povremeno popovanje o štetnosti droge, alkohola i kocke.

Žrtvom uglavnom padaju glumci zbog suštinski nerazrađenih likova svedenih na po par osobina za svakog. Geena Davis se malo čak i zabavlja kao »baba-diva«, Jess Weixler pokušava kanalizirati neuroze Jennifer Lawrence u filmovima Davida O. Russella, bezuspešno, Colin Farrell nosi frizuru i brkove a la poručnik JNA s kraja 80-ih, a Johna Malkovicha je premalo da bi svojim neupitnim integritetom značajno doprineo kvalitetu filma. Sve je podređeno glavnoj zvezdi i ona to unekoliko koristi, u suštini uspeva rekreirati dovoljno unutrašnjeg crnila da bi bila dobra kao ubojita atentatorka sa svojim problemima. Uostalom, Jessica Chastain je pokazala da može biti opasna, i to na različite načine, i u dosta boljim filmovima kao što Zero Dark Thirty, Crimson Peak i, naročito, u filmovima kao što su Miss Sloane i Molly’s Game. Ona je efektna i efikasna i kao akciona heroina, samo joj za to treba ipak bolji film, pa možda čak i pravi »reboot« Nikite.

Miss Sloane

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: John Madden

scenario: Jonathan Perera

uloge: Jessica Chastain, Mark Strong, Gugu Mbatha-Raw, Jake Lacy, Alison Pill, Michael Stuhlbarg, John Lithgow, Sam Waterson, Michael Cram, David Wilson Barnes

Ne volimo političare. Ne verujemo im, sa dobrim razlogom. Oni su nam nametnuti lažni izbor, a svi ionako rade isto i sa isključivim ciljem preživljavanja do sledećih izbora. Iako zavise od naših glasova, oni uvek rade za nekog drugog, za one kojih ih plaćaju. A ako je neka grupa omraženija od političara i korporativnih njuški, onda su to posrednici u toj koruptivnoj raboti, lobisti. Ta kasta ljudi je možda evoluirala od toga da vuče dužnosnike za rukav po hodnicima hotela i institucija (onako genijalno blatantno prikazano u Spielbergovom Lincolnu), ali suština njihovog posla je ostala ista: nema tu mesta za ideale i uverenja, važno je samo pobediti, odnosno proterati svoj proizvod. Tim svetom se sa neskrivenim otrovom bavi Miss Sloane.

Protagonistkinja Elizabeth Sloane (Chastain) je najbolja od najboljih, hladna kao špricer, bez ikakvih moralnih skrupula, inteligentna, sklona strateškom razmišljanju, spremna na sve da bi pobedila. Čak ni njeni saradnici ne znaju njene poteze dok se ne nađu u centru akcije. Takođe, ona nema ni natruhe privatnog života, ne spava, tajno uzima tablete nepoznatog učinka, ali uspeh u karijeri ima svoju cenu.

  Utoliko više čudi njena odluka da odbije ponudu od uticajnog oružanog lobiste i pređe u manju, idealistički ustrojenu, ali siromašnu lobističku firmu koja pokušava da progura inicijativu o pooštrenim kontrolama prilikom izdavanja dozvola. Nju će pratiti neki od saradnika, dok će ostali, među njima i njen rival za rukovodeći položaj (Stuhlbarg) i prva pomoćnica (Pill), ostati u staroj firmi kod konzervativnog šefa (Waterson) i učiniti sve kako bi je uništili.

Nova firma ne nudi ni toliko glamura ni manevarskog prostora za prljave trikove poput ucenjivanja i špijuniranja koje je Elizabeth koristila kako bi se našla na vrhu. Novi šef (Strong) shvata vrednost takvih poteza, ali ih ne odobrava, a advokat (Barnes) se plaši šta bi se moglo dogoditi kada se oružani lobi sa svojim političkim vezama sruči na nju i na firmu. Čak ni najidealističnija članica tima, Esme (Mbatha-Raw) koja je i sama preživela školsku pucnjavu, ne veruje u pobedu, ali Elizabeth ima druge planove. Je li slučajno pronašla davno izgubljenu savest? Ne bih se kladio na to.

Ono što je nekim kritičarima zasmetalo je činjenica da motivi naše protagonistkinje nisu dovoljno jasni, ali meni je to došlo kao osveženje. Uostalom, ima li bolje motivacije u kompetitivnom svetu poput politike i lobiranja od nemoguće misije i slasti eventualne pobede u takvom okruženju? Istina je da Elizabeth zbog toga više deluje kao kolekcija karakternih osobina poput zajedljivosti, malicioznosti, manipulativnosti i ne tako sitnih ekscentričnosti, nego kao osoba od krvi i mesa, ali tu na scenu stupa Jessica Chastain. Ona možda ulogu nosi kao nekakvu masku, ali je nosi savršeno i ludo se zabavlja. Od nje se očekuju emocionalne dubine i ona uspeva da ih pronađe i ovde, protiv svih šansi.

  Ostatak glumačkog ansambla je prati u stopu. Mark Strong sjajno igra pomalo drvenu nelagodu, što je trik za kojim često poseže. Gugu Mbatha-Raw je pravi izbor za ulogu lobistkinje s dovoljno sposobnosti, ali i plemenitim ciljem. Michael Stuhlbarg polako postaje sinonim za filmskog ljigavca. Jake Lacy ima nekoliko pamtljivih scena kao žigolo i kao, začudo, jedina moralno postojana osoba u celom filmu. John Lithgow je u principu uverljiv negativac, ovde u formi korumpiranog senatora koji vodi istragu protiv Elizabeth, što je i okvirna priča celog filma, a Sam Waterson po običaju živopisno igra ljigavog šefa i konzervativnu političku figuru.

Istini za volju, scenario je pomalo problematičan. Sama priča na više mesta deluje kao dobronamerna, ali nategnuta konstrukcija koja pokušava da spoji žanrovske standarde političkog i procesnog trilera sa elementima etičke rasprave, kako o oružju i američkoj zaljubljenosti u isto, tako i o netransparentnosti i prljavštini politike koja ni u kom pogledu ne zastupa interese građana. Kako se radi o manipulacijama, ima tu i nešto mehanike “caper” trilera, uključujući i velika, ali prilično neverovatna otkrića.

Pohvalno je to što scenarista Jonathan Perera vlada pravnom naukom i terminologijom i što je greške u postavci priče moguće ispraviti u režiji, što John Madden i čini rutinerski i neprimetno toliko da se za 130 minuta filma nećemo mnogo pitati o logičkim rupama, nego ćemo pustiti film da nas vozi. Madden zna s čim ima posla i savršeno žonglira sa masom tema, upravljajući našom pažnjom i ističući sve one detalje o prirodi lobističkog posla. Na koncu, uspeva da nas vozi po dve linije priče, od kojih je ona “sudska” problematična, a da se to ne oseti na ritmu i tempu filma.

Drugi problem scenarija su njegovi dijalozi u kojima se jasno vidi uticaj Aaorna Sorkina i, još više od toga, želja da ga se emulira. To ne uspeva uvek jer Perera nije pisac tog kalibra, pa taj ping-pong prožet povremenim duhovitostima i sarkazmom deluje i pomalo usiljeno. Neke druge replike su klasično filmske, vrlo teško slušljive u stvarnom svetu i zapravo su namenjene da savršeno zvuče na foršpanu. Začudo, ovde rade posao i u samom filmu, verovatno zahvaljujući Maddenovom režijskom umeću da ih proda.

Miss Sloane je baš “filmski” film, komad političko-sudsko-trilerske zabave starog kova i to mu je i najbolja preporuka. A u kontekstu trenutnog političkog trenutka u Americi i drugde postaje još zanimljiviji. U suštini, možemo mi urlati na političare, lobiste i ostale mutivode, ali njihova igra se odvija daleko od naših očiju i na kraju smo mi ti koji bivamo nasamareni. Još uvek mislite da je Trump spontan? Pogađajte ponovo.