Operation Mincemeat

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Drugi svetski rat i dalje služi kao inspiracija i za stvari sasvim životne, i za umetnost u raznim oblicima, pa i za film.

Ratova kasnije nije manjkalo do dana današnjih, i o njima je snimljeno dosta filmova, ali Drugi svetski je sam po sebi nešto posebno, možda kao poslednji rat u kome se znalo „ko je ko“, odnosno ko je šta zastupao i ko se protiv koga borio i zašto (fašizam i antifašizam), pa se oko njega herojski narativ sam nameće. Sad, znamo li zaista ili samo mislimo da znamo?

I u takvom ratu, odnosno oko takvog rata u kome je navodno sve jasno (mada nas tu istina demantuje tako da rat postaje predmet raznih revizija čak i u bazičnom smislu ko je u njemu pobedio), postoje priče koje još nisu ispričane. Ili makar nisu dovoljno. A neke od njih bi čak mogle da budu i ključne. Operacija Mleveno meso je svakako jedna od njih i kao takva je sasvim legitiman predmet za ratnu dramu Džona Medena pod nazivom ,,Operation Mincemeat“ koja nam se ukazala na Netfliksu nekoliko dana pre „uplovljavanja“ u bioskope.

Za početak, podsetimo se istorije. Jedan od prvih frontova na kojima su saveznici odneli totalnu pobedu nad silama Osovine bio je onaj južni, u severnoj Africi, što je obezbedilo dalji tok događaja u vidu invazije na Italiju, kasnije i Normandiju, pa sve do pada Berlina. Onda pogledajmo geografsku kartu Sredozemlja i prisetimo se da je Adolf Hitler možda bio arogantan, ali da svakako nije bio ni slep ni glup da ne vidi da je udaljenost između Tunisa i Sicilije toliko mala da je za pretpostaviti da će iz tog pravca ići sledeći saveznički napad. Opet, u noći između 9. i 10. jula 1943. godine, obala Sicilije bila je gotovo nebranjena. Zašto?

Priča kaže sledeće... Da se na obali neutralne Španije, gde su obe zaraćene strane imale razgranate i funkcionalne mreže, pojavio leš ubijenog britanskog oficira, u čijoj su tašni nađeni dokumenti o planovima savezničkih sila za desant na Grčku. Sve je, naravno, bilo lažno: oficir je zapravo bio skitnica i umro je u Londonu, a ne u ratnim operacijama, a „dokumenti“ su bili čisti falsifikat. Nemci su, međutim, „zagrizli udicu“ i utvrdili se na mesto gde im zapravo nije pretila opasnost.

To je bila operacija Mleveno meso: potvrda da su špijunske igre ponekad važnije i više odlučujuće od bitaka na terenu. Sama operacija nije nepoznata, a i teško da može biti usled tolike bizarnosti. O njoj su pisane knjige, a po nekim njenim delovima i „pod-zapletima“ su snimani i filmovi.

Međutim, Medenov ,,Operation Mincemeat“, nastao kao ekranizacija nefikcijske knjige Bena Mekintajera, prvi je takav uradak koji operaciju sagledava „u totalu“. Usput uspeva i da nas ponegde iznenadi...

Prvo iznenađenje je identitet našeg naratora. U pitanju je Ijan Fleming (igra ga glumac i pevač Džoni Flin), kreator književnog serijala od Džejmsu Bondu, kojem su špijunske igre i podvale kojima je svedočio kao službenik obaveštajne službe. Možda je upravo ova operacija bila inspiracija za one neverovatnije delove knjiga o agentu 007.

Ključnu ulogu u operaciji, međutim, igrala su druga dva muškarca, kao i dve žene. Glavnokomandujući je bio Juan Montagju (Kolin Fert), a ideja u neku ruku potekla od Čarlsa Čolmondelija (Metju Makfejden). Njih dvojica su zapravo nepoverljivi jedan prema drugome, uz određenu dozu rivalstva i sumnji, ali su spremni da za operaciju ovog tipa razlike ostave po strani.

Sad, kako neverovatna priča mora da bude elaborirana i zapravo koherentna da ne bi bila odbačena od poslovično pedantnih Nemaca, tu na scenu stupa ženski deo ekipe. Penelopa Vilton igra iskusnu službenicu Hester Leget koja je bila odgovorna za dobar deo kreacije lažnog identiteta kapetana Vilijama Martina za leš koji nosi dokumenta. A u priču je iz pozadine ušla i Džin Lesli (Keli Mekdonald), prvo time što je posudila svoju fotografiju koja daje lice Vilijamovoj izmišljenoj devojci Pameli, a onda dopisujući zajedno s Juanom pozadinsku priču o njih dvoje. Dok se izmišljena ljubavna priča piše i izmišlja, ona prava između Juana i Džin preti da bljesne i ugrozi i operaciju i njihove karijere i reputacije, tim pre što je ona udovica, a on je ženu poslao u izbeglištvo u Ameriku.

,,Operation Mincemeat“ baš je onakav film kakav očekujemo od ratne tematike, dramskog, pa čak i dokudramskog pristupa, ali i od reputacije Džona Medena najpoznatijeg po vrlo klasičnim, čak konzervativnim filmovima kao što su ,,Shakespeare in Love“ (1998) i ,,Captain Corelli‘s Mandolin“ (2001).

U pitanju je, dakle, ispoliran, engleski nepretencioznan film pun poštovanja sa posebno studioznim okom za detalje perioda koji čine njegovu teksturu bogatom. Medenova režija je zgodno bešavna i potpuno u funkciji usmeravanja pažnje na priču, dok fotografija Sebastijana Blenkova hvata detalje scenografije Džona Pola Kelija i Andree Fleš, koji na izuzetan način rekreiraju detalje vremena (ratno) i mesta (od kišnog Londona do sunčane Španije).

U našem fokusu su, pak, glumci koje Meden izvrsno usmerava i između kojih se javlja uverljiva i ubedljiva hemija bez potrebe za prenaglašavanjem. Zato bez problema kupujemo rivalstvo između Juana i Čarlsa koje je ukroćeno i pravilima službe i dubljim osećajem patriotske dužnosti. Ali i ljubavnu priču koja bi, da je drugačije osmišljena i izvedena, bila čisti višak. Pod Medenovom kontrolom i u izvedbi sjajnih Kolina Ferta i Keli Makdonald, ta ljubavna priča je diskretna, setna, od početka do kraja motivisana prijateljskim i pokroviteljskim osećajima pre nego romantičnim, i kao takva služi da obogati emocionalnu teksturu filma.

Problem sa tim upadljivo pristojnim filmovima punim poštovanja ponekad zna biti upravo ta njihova pristojnost i poštovanje prema temi koje ih sputava da se razmahnu. To vredi i za ,,Operation Mincemeat“, što se posebno oseti u scenariju Mišel Ešford, kojem možda ne nedostaje humora i emocije, ali mu nedostaje nekog akcenta i „udara“ u pojedinim momentima. Dva su potencijalna razloga za to: prvi bi bio scenaristkinjino televizijsko poreklo, a drugi dokumentarno poreklo izvorne knjige.

Mišel Ešford i Džon Meden nisu uspeli do kraja da „razigraju“ tu istinitu priču koja je sama po sebi čudnija od bilo čega što bi se moglo izmisliti. Ali u svom fahu istorijski korektnih ratnih drama, ,,Operation Mincemeat“ je sasvim solidan film.

Miss Sloane

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: John Madden

scenario: Jonathan Perera

uloge: Jessica Chastain, Mark Strong, Gugu Mbatha-Raw, Jake Lacy, Alison Pill, Michael Stuhlbarg, John Lithgow, Sam Waterson, Michael Cram, David Wilson Barnes

Ne volimo političare. Ne verujemo im, sa dobrim razlogom. Oni su nam nametnuti lažni izbor, a svi ionako rade isto i sa isključivim ciljem preživljavanja do sledećih izbora. Iako zavise od naših glasova, oni uvek rade za nekog drugog, za one kojih ih plaćaju. A ako je neka grupa omraženija od političara i korporativnih njuški, onda su to posrednici u toj koruptivnoj raboti, lobisti. Ta kasta ljudi je možda evoluirala od toga da vuče dužnosnike za rukav po hodnicima hotela i institucija (onako genijalno blatantno prikazano u Spielbergovom Lincolnu), ali suština njihovog posla je ostala ista: nema tu mesta za ideale i uverenja, važno je samo pobediti, odnosno proterati svoj proizvod. Tim svetom se sa neskrivenim otrovom bavi Miss Sloane.

Protagonistkinja Elizabeth Sloane (Chastain) je najbolja od najboljih, hladna kao špricer, bez ikakvih moralnih skrupula, inteligentna, sklona strateškom razmišljanju, spremna na sve da bi pobedila. Čak ni njeni saradnici ne znaju njene poteze dok se ne nađu u centru akcije. Takođe, ona nema ni natruhe privatnog života, ne spava, tajno uzima tablete nepoznatog učinka, ali uspeh u karijeri ima svoju cenu.

  Utoliko više čudi njena odluka da odbije ponudu od uticajnog oružanog lobiste i pređe u manju, idealistički ustrojenu, ali siromašnu lobističku firmu koja pokušava da progura inicijativu o pooštrenim kontrolama prilikom izdavanja dozvola. Nju će pratiti neki od saradnika, dok će ostali, među njima i njen rival za rukovodeći položaj (Stuhlbarg) i prva pomoćnica (Pill), ostati u staroj firmi kod konzervativnog šefa (Waterson) i učiniti sve kako bi je uništili.

Nova firma ne nudi ni toliko glamura ni manevarskog prostora za prljave trikove poput ucenjivanja i špijuniranja koje je Elizabeth koristila kako bi se našla na vrhu. Novi šef (Strong) shvata vrednost takvih poteza, ali ih ne odobrava, a advokat (Barnes) se plaši šta bi se moglo dogoditi kada se oružani lobi sa svojim političkim vezama sruči na nju i na firmu. Čak ni najidealističnija članica tima, Esme (Mbatha-Raw) koja je i sama preživela školsku pucnjavu, ne veruje u pobedu, ali Elizabeth ima druge planove. Je li slučajno pronašla davno izgubljenu savest? Ne bih se kladio na to.

Ono što je nekim kritičarima zasmetalo je činjenica da motivi naše protagonistkinje nisu dovoljno jasni, ali meni je to došlo kao osveženje. Uostalom, ima li bolje motivacije u kompetitivnom svetu poput politike i lobiranja od nemoguće misije i slasti eventualne pobede u takvom okruženju? Istina je da Elizabeth zbog toga više deluje kao kolekcija karakternih osobina poput zajedljivosti, malicioznosti, manipulativnosti i ne tako sitnih ekscentričnosti, nego kao osoba od krvi i mesa, ali tu na scenu stupa Jessica Chastain. Ona možda ulogu nosi kao nekakvu masku, ali je nosi savršeno i ludo se zabavlja. Od nje se očekuju emocionalne dubine i ona uspeva da ih pronađe i ovde, protiv svih šansi.

  Ostatak glumačkog ansambla je prati u stopu. Mark Strong sjajno igra pomalo drvenu nelagodu, što je trik za kojim često poseže. Gugu Mbatha-Raw je pravi izbor za ulogu lobistkinje s dovoljno sposobnosti, ali i plemenitim ciljem. Michael Stuhlbarg polako postaje sinonim za filmskog ljigavca. Jake Lacy ima nekoliko pamtljivih scena kao žigolo i kao, začudo, jedina moralno postojana osoba u celom filmu. John Lithgow je u principu uverljiv negativac, ovde u formi korumpiranog senatora koji vodi istragu protiv Elizabeth, što je i okvirna priča celog filma, a Sam Waterson po običaju živopisno igra ljigavog šefa i konzervativnu političku figuru.

Istini za volju, scenario je pomalo problematičan. Sama priča na više mesta deluje kao dobronamerna, ali nategnuta konstrukcija koja pokušava da spoji žanrovske standarde političkog i procesnog trilera sa elementima etičke rasprave, kako o oružju i američkoj zaljubljenosti u isto, tako i o netransparentnosti i prljavštini politike koja ni u kom pogledu ne zastupa interese građana. Kako se radi o manipulacijama, ima tu i nešto mehanike “caper” trilera, uključujući i velika, ali prilično neverovatna otkrića.

Pohvalno je to što scenarista Jonathan Perera vlada pravnom naukom i terminologijom i što je greške u postavci priče moguće ispraviti u režiji, što John Madden i čini rutinerski i neprimetno toliko da se za 130 minuta filma nećemo mnogo pitati o logičkim rupama, nego ćemo pustiti film da nas vozi. Madden zna s čim ima posla i savršeno žonglira sa masom tema, upravljajući našom pažnjom i ističući sve one detalje o prirodi lobističkog posla. Na koncu, uspeva da nas vozi po dve linije priče, od kojih je ona “sudska” problematična, a da se to ne oseti na ritmu i tempu filma.

Drugi problem scenarija su njegovi dijalozi u kojima se jasno vidi uticaj Aaorna Sorkina i, još više od toga, želja da ga se emulira. To ne uspeva uvek jer Perera nije pisac tog kalibra, pa taj ping-pong prožet povremenim duhovitostima i sarkazmom deluje i pomalo usiljeno. Neke druge replike su klasično filmske, vrlo teško slušljive u stvarnom svetu i zapravo su namenjene da savršeno zvuče na foršpanu. Začudo, ovde rade posao i u samom filmu, verovatno zahvaljujući Maddenovom režijskom umeću da ih proda.

Miss Sloane je baš “filmski” film, komad političko-sudsko-trilerske zabave starog kova i to mu je i najbolja preporuka. A u kontekstu trenutnog političkog trenutka u Americi i drugde postaje još zanimljiviji. U suštini, možemo mi urlati na političare, lobiste i ostale mutivode, ali njihova igra se odvija daleko od naših očiju i na kraju smo mi ti koji bivamo nasamareni. Još uvek mislite da je Trump spontan? Pogađajte ponovo.