The Greasy Strangler

2016.

režija: Jim Hosking

scenario: Toby Harvard, Jim Hosking

uloge: Michael St. Michaels, Sky Elobar, Elizabeth De Razzo, Gil Gex, Joe David Walters

Kako uopšte opisati nešto toliko uvrnuto i iščašeno kao što je to The Greasy Strangler? U pitanju je debitantsko ostvarenje autora nekoliko zapaženih kratkih filmova Jima Hoskinga, ali taj podatak će malo kome nešto značiti. Žanrovska odrednica horor-komedija takođe navodi na krivi trag, jer film nije ni u natruhama strašan, niti smešan, pre bi se reklo da je gadan i zbunjujući, sa tek laganim daškom parodije.

U svakom slučaju, nakon premijere na Sundance festivalu, The Greasy Strangler je podigao prilično prašine i pošteno zgranuo publiku i kritiku. Pomislite na kralja trasha Johna Watersa sa dodatkom najnihilističnijeg Harmony Korinea (Trash Humpers) i nepatvorenog besmisla Jareda Hessa (Napoleon Dynamite). Zvuči obećavajuće? Pa, kako se uzme.

U pitanju je jedan od onih namerno ružnih i namerno glupih filmova sa namerno odvratnim likovima i njihovim postupcima i sa pričom koja služi kao nekakva kičma na koju se kače gadosti i gluposti koje su same sebi cilj. Otac Big Ronnie (St. Michaels) i sin mu Brayden (Elobar) žive zajedno i izdržavaju se lopovskim pešačkim turama u kojima vode naivce po slučajno izabranim objektima i pričaju im očito lažne legende iz disko ere. Otac je dominantniji i probitačniji, više ludak, sin je kompletni gubitnik sa proređenom kosom i bapskim cvikerima. Njihov dogovor je da sin kod oca živi besplatno dokle god mu sprema masnu hranu. Njihov odnos će doći u iskušenje kada se između njih pojavi žena, Janet (De Razzo), dovoljno glupa ili nehajna da bi pala na obojicu i do kraja filma se dvoumila. Plus, kod sina polako sazreva ideja da bi otac mogao biti naslovni Masni Davitelj, serijski ubica koji hara okolinom i za sobom ostavlja prljave tragove.

Golotinja bez razloga. Veliki, obešeni penis. Mali penis. Vagina zarasla u šumu od dlaka. Prdenje. Masna hrana. Ljudi uvaljani u mast. Disko muzika i jeftina elektronika. Oči koje ispadaju. Dijalozi koji se svode na prepucavanje “bullshit artist” - “bullshit artist”. Lagana sprdnja sa hendikepom. Čovek sa prasećim nosom. “Hootie Tootie Disco Cutie”. Čisto da znate s čim imate posla.

Sad, sve što vidimo je nadrealno, začudno i povremeno smešno. Oni koji vole taj tip humora će uživati. Ostali, tu i tamo. Ima tu suviše ponavljanja i variranja jednih te istih štoseva, poput bizarne odeće, uvek istih prepirki itd. U svakom slučaju, film nije lako odgledati u komadu, a možda bi bio probavljiviji kao serija skečeva i internih štoseva.

Ponavljanja su prisutna i u čisto rediteljskim odlukama poput kadriranja. Ponavljaju se plan-kontraplan srednje krupni kadrovi naglašene ružnoće, jedni te isti statični polu-totali i totali koji izgube na šarmu jednom kad shvatimo čemu služe i spori zoomovi koji kontrastiraju trashu kao dominantnoj estetici i služe kao polu-ironična ograda od izgleda koji Hosking inače fura.

Pitanje svih pitanja, barem meni, je: čemu sve to? Waters je radio slične i čudnije stvari mnogo ranije, pa je i efekat bio snažniji, a kada je bizarluk iz njegovih filmova ispuzao na površinu i u stvarnom svetu, Waters se okrenuo parodiji i auto-parodiji. Sumnjam da je to Hoskingu bila namera, ili moj smrtni intelekt ne može ukačiti šta on to tačno parodira. Sa druge strane, teško da je u pitanju nekakvo iživljavanje ili šok radi šoka, nagledali smo se šokantnijih i gadnijih prizora i Hosking to sigurno zna.

A možda je samo lupetao ono što mu je prvo padalo na pamet? Opet, čemu sve to?