Servants / Služobnici

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Ivan Ostrochovský

scenario: Ivan Ostrochovský, Marek Leščák, Rebecca Lenkiewicz

uloge: Samuel Skyra, Samuel Polakovič, Vlad Ivanov, Vladimír Strnisko, Milan Mikulčík , Tomáš Turek, Vladimír Zboroň, Martin Šulík, Vladimír Obšil

Patnje pod komunističkim režimima iza »Gvozdene Zavese« u doba Hladnog rata učestala su tema savremenih istočnoevropskih filmova koji političku poruku pakuju u svojevrsni »retro-šik«, unekoliko je potirući. Žanrovska obrada varira od drama, preko nešto ređih komedija do u poslednje vreme popularnih žanrovskih filmova, najčešće krimića i trilera. U tom svetlu, film Servants slovačkog producenta i filmskog autora Ivana Ostrochovskog, kao moralka »bressonovskog« tipa bazirana na dvoumljenju između saradnje sa vlastima i otpora istim oslonjena na paranoidnu atmosferu između špijunskog trilera i »noira«, deluje izuzetno sveže.

Ostrochovský je već sa svojim rediteljskem prvencem Goat (2015) privukao pažnju festivala i ispostavio se kao autor na kojeg treba obratiti pažnju, iako se dotični film pomalo gubio u svom »docu-fiction« pristupu. Servants je, pak, imao tu nesreću da premijeru doživi na poslednjem pretpandemijskom velikom festivalu, Berlinalu 2020. godine, i to u novoj sekciji Encounters, pa ga je razvoj događaja »strpao u karantin« na period od nekoliko meseci. Ali se čekanje od godinu dana na kraju isplatilo, pa je publika u ovom delu sveta konačno dobila priliku da ga pogleda u okviru prolećnog izdanja Mreže festivala Jadranske regije koje se upravo odvija na VOD-platformi kultnog sarajevskog Kina Meeting Point.

Dvojica momaka iz provincije, Juraj (Skyva) i Michal (Polakovič), dolaze puni ideala o služenju Isusu u semenište u Bratislavu. Godina je 1980. i režimska represija prema svim opozicionim elementima je i dalje jaka. Katolička crkva u Čehoslovačkoj je pod posebnim pritiskom i podeljena je na dva krila. Zvanično krilo oličeno u organizaciji Pacem in Terris (koja je doista postojala i operisala je od ranih 70-ih do Plišane revolucije 1989. godine) sarađuje s režimom, dok odmetnuti deo crkve drži tajne mise po ugledu na rane Hrišćane u katakombama Starog Rima, protestvuje i sarađuje sa Zapadom i Vatikanom.

Juraj i Michal se, kao i njihove brojne mlade kolege, moraju opredeliti »kojem će se privoleti carstvu«. Služenje režimu donosi relativni mir i sigurnost, ali po cenu odricanja od hrišćanskih ideala. Sa druge strane, vernost crkvi i idealima ih može dovesti na nišan tajnih službi oličenih u brutalnom ubici doktoru Ivanu (Ivanov). Većina visokorangiranog klera, uključujući i dekana (Strnisko), odlučilo se na pokornost i odanost režimu. Ubistvo jednog od prominentnijih pobunjenih sveštenika (Obšil) dodatno će uzburkati duhove koji će kulminirati štrajkom glađu kojim će pribeći mladi semeništarci.

Iz ovakvog opisa radnje, mnogi bi pomislili da se tu radi o klasičnom političkom trileru, ali Ostrochovský ipak bira sasvim drugačiju obradu. Scene su uglavnom kratke, a u njima se alterniraju različiti pojavni oblici realizma i nadrealizma. Crno-bela fotografija u starinskom, 4:3 formatu slike Juraja Chlpika otvara puno mogućnosti za igru svetla i senki, dok muzika Miroslava Totha i Cristiana Lolee okreće atmosferu u pravcu jeze i zloslutnosti, dok se trajanje od 80-ak minuta pokazalo kao prava mera za ovako jake, kratke senzacije i ostavlja utisak koncentrovanosti koji bi se u nekoj drugoj varijanti razvodnio.

Servants je originalan film, ali to ne znači da se ne mogu povući određene paralele između njega i nekih drugih filmova. U tom smislu mu je najbliži film »oscarovski« film Ida Pawela Pawlikowskog sa kojim ne deli samo crno-belu 4:3 fotografiju, nego i tematiku odnosa katoličkog klera i komunističkih vlasti. To ne treba posebno da čudi, budući da dva filma dele i jednu od scenaristkinja, Rebeccu Lenkiewicz. Sličnosti su, međutim, površinske, a Servants je film koji svakako treba pogledati i doživeti.

Charlatan

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Agnieszka Holland

scenario: Marek Epstein

uloge: Ivan Trojan, Juraj Loj, Josef Trojan, Jaroslava Pokorna, Jiri Černy, Miroslav Hanuš

Berlinale pod novom upravom između ostalog znači i da će se nekim starim, zaslužnim igračima pređašnje zasluge ipak nešto manje računati. Jedna između "ražalovanih" je i poljska rediteljka Agnieszka Holland koja je, iako aktivna i na Istoku i na Zapadu, pomerena sa liste onih čiji se film, pa kakav god bio, obavezno nalazi u takmičarskom programu. Njen najnoviji film Charlatan, izbačen tek godinu nakon njenog prethodnog laganog promašaja Mr. Jones (imao premijeru na istom festivalu, naravno u takmičarskoj konkurenciji), igrao je u sekciji Special Gala.

Charlatan se, pak, teško može nazvati posebnim delom filmske umetnosti, čak i potencijal za gala-premijere limitiran na prostor bivšeg Istočnog Bloka. Reč je o klasičnom biografskom filmu o zanimljivoj i pomalo zaboravljenoj ličnosti, "čoveku za sva vremena", travaru i iscelitelju Janu Mikolašeku čiju su klijentelu činili prosti i naivni ljudi, ali i glavešine različitih režima, nacističkog i komunističkog, a koji je, kako to obično biva, "zglajzao" kada se promenila garnitura. Iako su glavni aduti filma, poput detalja scene, kostima i rekvizite, dorađeni i sasvim na liniji onoga što percipiramo kao realnost, Charlatan je film koji odiše televizijskim ugođajem, a koji je na ime svoje rediteljke osigurao festivalsku premijeru.

U prilično spretnoj montažnoj sekvenci u uvodu preko koje ide špica (još jedna demonstracija televizičnosti), Holland postavlja vremenski okvir "sadašnjosti": umire čehoslovački predsednik Antonin Zapotocky, a oko 70-godišnjeg slavnog nadri-lekara Mikolašeka (Ivan Trojan, jako dobar) počinje da se steže obruč zbog narušavanja socijalističkog morala. Naprosto, travar koji je lečio što uživo, što "pouzećem", stao je na nekoliko žuljeva, bilo zbog arogancije u komunikaciji, bilo zbog neposotojećeg izbora klijentele, bilo zbog raskoši u kojoj je živeo u oskudna socijalistička vremena, a sa smrću predsednika je ostao bez klijenta i zaštitnika na najvišem mestu.

Odatle nas priča vodi u flashback momente na Prvi svetski rat gde je Mikolašek pretrpeo PTSP kao nevoljni učesnik streljanja civila, međuratni period u kojem je "naučio zanat", ratni u kojem je skupa sa svojim asistentom Františekom Palkom (Loj, izvrstan) lečio naciste, a pomagao partizane, i konačno posleratni u kojem se nastavio "business as usual". U mladosti, Mikolašeka igra Josef Trojan, Ivanov sin, otud suštinska sličnost.

Zanat je naučio od jedne babe (Pokorna) koja je, kao u bajci, živela u kućici u šumi i svoje usluge nije naplaćivala. Od nje je preuzeo dijagnostičku metodu gledajući uzorke urina osvetljene jednim zrakom svetlosti u inače zamračenoj prostoriji (vizuelno najdojmljiviji segment filma, toliko da čak ni repeticije ne smetaju), a svoja herbalistička znanja (dolazi iz familije cvećara) koja je prvo primenio kako bi sestri izlečio gangrenoznu nogu koristio je da slaže tinkture i meleme. Za razliku od babe, on je svoje znanje naplaćivao i od toga napravio unosan biznis: pred njegovom kućom koja je figurirala kao nekakav institut i bolnica uvek je bio red, a ljudi su slali uzorke i poštom.

Aspekat za posebnu analizu je njegov odnos do Palka koji je svakako bio više od samo asistenta i "desne ruke", njih dvojica su bili ljubavnici, bez obzira na to što je Palko bio oženjen. Aspekt homoseksualnosti ovde je podigran, što je osvežavajuće da se od filma ne pravi političko-aktivistički uradak, film agende. Opet, potencijal uvida u istorijske prilike (da su gay osobe bile jednako proganjane u svim režimima, kako totalitarnim, tako i navodno demokratskom u kojem je značajnu ulogu igrala crkva), čemu je Agnieszka Holland inače sklona, ostaje propušten jer film kao da gubi fokus u pokušaju da u ograničenom vremenskom trajanju pokrije što više toga.

Konačni dojam je da Charlatan ostaje na nivou tek solidnog, nešto raskošnije produciranog, televizijskog filma koji najbolje funkcioniše na malom ekranu. To ne treba da čudi od proslavljene i nagrađivane autorice koja je učestvovala u evoluciji igranog televizijskog programa i približavanja istog standardima bioskopskih filmova koja je radila na projektima kao što su The Wire, Treme i House of Cards, po čemu je i najpoznatija zapadnoj publici. Ona svoja iskustva preko Charlatana pokušava da prenese na teritoriju Srednje i Istočne Evrope i bioskopskog filma. Dodatni faktor koji cementira taj utisak su i generički, a zbzani kraj koji potpiruje teoriju da će se Charlatan u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj pojaviti i kao TV film, odnosno serija sa još nešto dodatnog materijala.

Još je jedan problem u ovom inače sasvim korektnom filmu: čini se da prema svom protagonisti ni Holland, a ni njen scenarista Marek Epstein ne zauzimaju stav i to na način da stalno alterniraju prilično različite, od osude (jasno je da je Mikolašek barem u neku ruku prevarant koji je pritom despot prema svojim zaposlenicima i arogantan čak i prema svojoj sestri), do simpatije koja prevazilazi to da je on žrtva okolnosti, dogmi, totalitarnih režima i čega sve ne. Zašto je Mikolašek dobio svoj bio-pic i to u današnje doba pomame za "alternativnom medicinom" i ostalim formama nadri-lekarstva i praznoverja, osim zato što je zaboravljen, ostaje prilična misterija.

Rudy kapitan / Cerveny kapitan / The Red Captain

2016.

režija: Michal Kollar

scenario: Michal Kollar, Miro Sifra (prema romanu Dominika Dana)

uloge: Maciej Stuhr, Oldrich Kaiser, Marian Geisberg, Martin Finger, Michal Suchanek, Zuzana Kronerova, Helena Krajciova

Godina je 1992. i Čehoslovačka preživljava svoje poslednje dane. Tri godine ranije, komunisti su sišli s vlasti i pustili “šašave pisce”, kako to kaže jedan lik u filmu, da im kroje kapu. Primedba se odnosila na Havelov akt o opštoj amenstiji za sve sumnjivo i politički osuđene zatvorenike pod koju su se podvukli i sasvim obični kriminalci, serijske ubice, narkomani i probisveti, poput Ondreja Riga.

Upravo sa vešću o njegovom hapšenju počinje rediteljski prvenac vrlo sposobnog producenta Michala Kollara. Naravno, reč je o fiktivnom, ali zapanjujuće realističnom svetu nastalom iz pera slovačkog pisca Dominika Dana koji se bavi inspektorima, špijunima, bezbednjacima, komunistima, psihopatama, crkvom, drukerima, tranzicijom i smutnim vremenima. Cerveny kapitan je jedna od knjiga u nizu, a Danov opus naprosto traži visokobudžetnu televizijsku seriju. Toliko da i ovaj film zapravo liči na kvalitetni pilot od dve epizode.

Američki noir uzori se poznaju kroz klišee: napaljeni mladi inspektor (igra ga sa punim žarom poljski glumac Maciej Stuhr) je uparen sa okorelim starim (Geisberg) i njih dvojica pronađu tajno pokopani leš iz kasnog komunističkog perioda čiji ih trag vodi do Crkve, Službe, a naročito naslovnog sadističkog agenta kojeg igra češka zvezda Oldrich Kaiser. Nadalje, patolog je prigodno ciničan sa svojim komentarima, barovi su sumnjivi i u njih zalaze barabe, različite interesne skupine štite svoja dupeta, vreme je pasje vruće i sve u tom stilu.

U pitanju je, dakle, poštena žanrovska priča sa izrazito lokalnim šmekom. Osim jednog CGI momenta na početku, produkcijske vrednosti su izvrsne, posebno za neimpozantni budžet od oko 2 miliona eura. Svi detalji perioda, poput vozila, arhitekture i odeće su apsolutno na mestu. Kollar režira školski neprimetno, ali razmišlja producentski i uspeva da izvuče maksimum iz onoga što ima na raspolaganju. Neki detalji poput dijaloga na dva jezika će možda promaći zapadnom gledaocu, ali trenirano istočnoevropsko uho će ubrati razliku između češkog i slovačkog.

Naravno, nije sve baš uvek glatko. Naslovni junak je problematičan jer ga imamo samo u par scena, dakako impozantno krvavih i stoga pamtljivih, ali smo svejedno očekivali nešto veće njegovo prisustvo u priči. Oldrich Kaiser je ime koje će privući češke gledaoce, ali ostaje sumnja da je u pitanju pre svega marketinški trik. Takođe, akcioni “stunt” u kojem se Maciej Stuhr provlači ispod železničke kompozicije u punoj brzini bi verovatno posramio američke akcione junake poput Brucea Willisa, ali je svejedno “over the top”. Nešto problema se može naći i u raspletu koji deluje malo saseckano, ali pošto sam imao prilike da pogledam samo DVD verziju, 15 minuta kraću od bioskopske / festivalske, usudio bih se da to pripišem tom faktoru.

Međutim, i pored tih laganih nedostataka, Cerveny kapitan je i više od gledljivog filma i kurioziteta za gledaoce nenaviknute na takve naslove iz istočnoevropskog miljea. Još više od toga, to je primer kako nastaje domaća, odnosno regionalna filmska industrija, što se posebno može primeniti na žanrovske naslove koje fondovi često zaobilaze.

Fair Play

2014.

režija: Andrea Sedlačkova

scenario: Andrea Sedlačkova, Irena Hejdova

uloge: Judit Bardos, Anna Geislerova, Roman Luknar, Ondrej Novak, Roman Zach

Kada se sve sabere i oduzme, u doba socijalizma je Jugoslavija bila veselija od najveselije barake u logoru zvanom “Iza gvozdene zavese”, Golom Otoku, bonovima i par-nepar vožnji uprkos. Barem je bilo polutki preko sindikata, letovanja u Tučepima sa školom, doznaka od tetke iz Frankfurta, krpica iz Trsta i ploča iz Londona. Konkurencija direktno pod ruskom čizmom je po pravilu mnogo gore prolazila. Mađarska 56-te, Čehoslovačka 68-e, Poljska pod vojnom diktaturom, Rumunija pod grotesknom diktaturom, Istočna Nemačka u kojoj je svaki treći bio cinker za tajnu službu i, naravno, “majka Rusija”, tada zvana SSSR...

Život prosečnog čoveka tamo je verovatno bio grozan, uslovi nečovečni, vlast osiona i okrutna. Pa ipak, svako društvo ima svoje povlaštene slojeve, a u “diktaturi proleterijata” to svakako nisu bili proleteri. Beneficije je imala politička klasa, možda poneki doktor i naučnik (oni su bar mogli da putuju po kongresima), državni umetnici i, naravno, sportisti. Samo su kosmonauti bili veći narodni heroji od sportista, a kosmonaute su ionako imali samo Rusi. Ostali su morali da se bace na fudbal, košarku, vaterpolo, gimnastiku, atletiku, dizanje tegova...

Jedna stvar po kojoj su istočnoevropski sportisti, a naročito sportistkinje, bili poznati je doping. Naime, kao što je Hitler hteo da dokaže na Olimpijadi u Berlinu da su Arijevci moćniji od tamo nekih Crnaca, pa izvisio, tako su i SSSR i sateliti hteli da na primeru sporta dokažu superiornost socijalizma u odnosu na kapitalizam. Kako rezultati zavise od fizičke snage i metodike treninga, a ne od političkog sistema, u praksi je to značilo da se pod tim “specijalnim režimima” najčešće podrazumevao doping u državnoj režiji.

Junakinja Fair Playa, smeštenog u Čehoslovačku 80-ih godina, je Anna (Bardos), mlada sprinterka koja ima šansu da uđe u olimpijski tim i dostigne olimpijsku normu. I pored ne baš najlojalnijeg porekla, otac joj je emigrant, majka je bila aktivna 68-e, Anna nekako bude primljena u državni sportski program. Treninzi su pojačani, obične vitaminske injekcije zamenjene jačim i efikasnijim, dodeljen joj je sportski doktor... Njen trener (Luknar) zna o čemu se radi, ali nema nameru da se suprotstavlja vlasti. Njena majka (Geislerova), bivša teniserka kojoj je zbog disidentskih simpatija ukinuta svaka šansa da se makne sa posla čistačice, takođe zna sve zamke dopinga, ali misli da je to najbolji način da Anna emigirira kada se nađe u prilici. Dodatne varijable u tom procesu su i njen novi dečko Tomas (Novak), mamin prijatelj iz disidentskih dana Marek (Zach) koji se vraća u majčin život, sveprisutni birokratski, sportsko-komitetski i špijunski aparat.

Dokle god se drži sportske priče i strahote dopinga, Fair Play je dobar i efektivan film. Kada se to malo proširi na socijalnu sliku, pa upoznamo državnu orkestraciju te monstruoznosti i generalnu društvenu klimu, Fair Play se još drži. Međutim, kada se u sve to uključe i nikad do kraja razrađene ljubavne priče i politička i špijunska komponenta, Fair Play postaje film koji odaje utisak pretrpanosti i neujednačenosti. Naprosto, previše toga je tu da bi se razradilo i uklopilo. Neke od tih stvari deluju verodostojno, posebno fotografija kojim dominiraju sivo-smeđi tmurni tonovi poznog socijalizma, iako priča deluje kao sportski dodatak filmovima kao što su Barbara i The Lives of Others.

Film spasavaju izvrsni glumci koji bez osude i bez opravdanja igraju svoje likove, sitne točkiće u mašineriji koji su možda nebitni za funkcionisanje sistema, ali sistem na njima može da se iživi. Atmosfera straha je vidljiva u njihovim očima. Glumci imaju i sjajnu pomoć u rediteljki. Andrea Sedlačkova je odrastala u doba socijalizma, a nekoliko godina pred pad je emigrirala u Francusku. Od početka novog milenijuma ima dve adrese i dva posla. U Parizu je uglavnom montažerka (sa jednom Cesar nagradom), a u Pragu televizijska i filmska rediteljka i scenaristkinja. Fair Play je njen treći bioskopski film i češki kandidat za predstojeće Oscare.

Ako se Fair Playu doda ta jedna lična, ljudska, memoarska nota, onda ni rastresenost priče ne predstavlja toliki problem. Ovaj film je jedna lična vizija jednog bivšeg sistema.

Moj pes Killer / My Dog Killer

2013.

scenario i režija: Mira Fornay

uloge: Adam Mihal, Marian Kuruc, Irina Bendova, Libor Filo

Sudeći po pisanju slovačkih i drugih istočnoevropskih medija, postoji neki osećaj aktuelnosti, gotovo urgentnosti da se napravi ovakav film ne samo u Slovačkoj nego širom tzv. Nove Evrope. Po površnom opisu sabijenom u jednu rečenicu, My Dog Killer podseća na filmove iz “skinheads” žanrovske ladice, međutim način obrade teme je drugačiji. Ovaj film ima jasan i sveobuhvatan društveni kontekst, od nikad napuštene nacističke prošlosti, anticiganizma (u odsustvu boljeg termina), razočaranja u evropske integracije i temeljnog i sveobuhvatnog siromaštva.

Većina filmova o različitim subkulturama, naročito onim nasilnim, smeštena je u relativno velike gradove sa velikim, a propalim industrijskim zonama i to ima smisla, ti kulturni i društveni pokreti jesu nastajali u gradovima. Ovde, međutim, imamo ono što nije česta pojava na filmu, a to je preslikavanje takvih fenomena u opusteloj provinciji, tamo gde je Bog rekao “Laku noć”, što je posebno opasan fenomen, jer se čini da prolazi ispod radara prestoničkih medija.

Glavni lik filma My Dog Killer je Marek (Mihal), izgubljeni tinejdžer koji sa svojim otvrdelim pijanim ocem (Kuruc) pokušava da sačuva porodični vinograd. U tu svrhu oni moraju prodati stan u obližnjem gradiću, ali tu su u problemu. Stan ne mogu prodati bez pristanka Marekove majke (Bendova), koja je pre mnogo godina pobegla sa Ciganinom i rodila mu sina (Filo), te tako osramotila porodicu. U katoličkom duhu slovačke provincije, razvod je tabu i ne praktikuje se, što dovodi do sve sile nerešenih imovinskih pitanja. Marek protiv svoje volje mora da posreduje između oca koji mu je na teret, majke koju ne podnosi i koje se stidi i bogatog ujaka kao mogućeg kupca koji je nanjušio priliku da zavrne rodbinu za ne tako sitnu kintu.

Marekov jedini kontakt sa svetom je pas, zastrašujući pittbull Killer iz naslova i on je jedini razlog zašto je Marek makar minimalno prihvaćen u grupi skinheadsa iz obližnjeg gradića. Naravno, nije potpuno prihvaćen, stigmatiziran je porodičnom sramotom i činjenicom da ima polubrata Roma, te će, kako dan odmiče, Marek sve više gubiti razum i učiniti nešto strašno.

Film je moćan u nekoliko kontekstualnih scena. Prva od njih deluje čak malo kalkulantski, u uglu sobe na televiziji ide prilog o maršu zbog već neke godišnjice Jozefa Tisoa, slovačkog fašističkog diktatora i jednog od retkih katoličkih sveštenika koji su obešeni zbog ratnih zločina. U nekim drugim scenama u pozadini slušamo rasističke monologe i racionalizacije, kako u slovačkoj zabiti, tako i preko granice, u češkoj zabiti, gde živi Marekova majka. Iz konteksta shvatamo da ni romska zajednica nije baš oduševljena mešanjem sa belcima, a to se prelama na leđima malog Lukasza, Marekovog brata, koji ima potrebu da pobegne iz obe sredine, jer nikamo ne pripada. On će u svom starijem bratu videti idola, ali ni tu neće imati sreće, jer Marek ne može da ga posmatra na ljudskom nivou, već ga vidi kao uzrok svoje sramote. Možda najindikativnija scena nam daje staricu koja pleše na folk melodiju ispod Tisoove slike, iako deluje veštački i umetnuto radi poente. Gresi starijih generacija se nasleđuju “jedan kroz jedan”.

Glumci, većinom naturščici su jezivo uverljivi. Tome pomaže i kamera iz ruke i pejzaž koji menja boje od sivog dana do crne noći. Ipak ta “realnost” istovremeno deluje nekako fingirano, osmišljeno radi ostavljanja utiska na festivalsku publiku. Neka od režijskih rešenja su čisti preserans, kao recimo činjenica da se dobar deo dijaloga, ali i akcije, odvija van fokusa kadra. Ta nejasnost i smušenost možda jesu “artsy”, i možda ostave utisak na festivalske žirije (nagrada u Rotterdamu), ali posle nekog vremena, to deluje izlizano, neprimereno i “fake”.

Zbog toga je My Dog Killer film koji komunicira sa ograničenom publikom. Dobro je što to podrazumeva dva tipa publike, osim festivalske tu je i poolitizovana, zabrinuta istočnoevropska publika. Ovaj film se igrom slučaja dešava u Slovačkoj, ali realnost drugih zemalja nije mnogo daleko od toga.