Un français / French Blood

2015.

scenario i režija: Diasteme

uloge: Alban Lenoir, Samuel Jouy, Paul Hamy, Olivier Chenille, Patrick Pineau, Jeanne Rosa, Lucie Debay, Blandine Pellisier

Velikim rečima i prevaziđenim idealima je lako privući mlade i/ili glupe za svoju stvar. Uostalom, uvek je kriv neko drugi: manjine, imigranti, pederi, mularija, starkelje, žene, bankari, buržuji... Stvar ukusa i priče, ali mehanika vladanja je ista. Privuče se baza, i onda sa ona odgaja, kondicionira i probira. Nekad je udarna pesnica za plašenje pristojnog sveta ili političkih protivnika, nekad se iz nje iznedri neko lepo lice za glasnogovornika, neko sa organizacionim sposobnostima za preuzimanje vođstva na nižem nivou, ostali kao pouzdani vojnici koji se raspoređuju po zadatku. Ideali nacije, slobode, prirodnih prava ili socijalne pravde su ionako dovoljno rastegljivi da se mogu prilagođavati datom trenutku. Cilj je postojati i drmati i skupljati poene, finansijske i glede društvene moći.

Na te propagandne sheme niko nije imun, svaki čovek, naročito mlad, želi da pripada nečemu. I početak je simpatičan: daje ti grupu, druženje, kameraderiju, možda mogućnost za neki poslić i svakako alibi da radiš sranja i osećaš se dobro zbog toga jer ti je cilj neka velika stvar. Pitanje je, naravno, kako se iz toga izvući. Prvi korak je neophodan, ali je automatski, ili se dogodi ili ne. Treba misliti svojom glavom i shvatiti kako je sve to sranje, svakako nepotrebno, a potencijalno i opasno i otrovno. Drugi je čista mehanika: treba se maknuti iz svega toga i istrajati, uprkos pritiscima sredine i instinktu čopora.

French Blood je film koji tematizira jedan takav put iskupljenja. Naš junak je Marco (Lenoir) i upoznajemo ga dok sa svojim skinheads kompanjonima (Jouy, Hamy, Chenille) mlati Arape, crnce, pedere, anarhiste i komuniste. Sa nekima je lako, naročito kad manja ili veća grupa nasrne na pojedinca, ali su drugi zajebani, slične organizacijske strukture, slično brojni i naoružani, ali to nije ono što će Marca udaljiti od te priče. Naprotiv, nateraće ga da igra pametnije, da napreduje sa uličnog nivoa na partijski, da jednu uniformu zameni drugom. Za to će isprva biti i nagrađen, lepom curom (Debay) iz redova aristokratije čiji je ujak faca u partiji. Međutim, iako mu se smeši stabilna karijera naci-političara i dežurnog strašila, Marco shvata da je sve to trulo.

Kako i zašto, film nam ne govori. Prosto, nema te didaktičke štake kojom se pomažu autori angažiranih filmova tipa American History X. Sve što vidimo je kako se u rasponu od 30 godina Marco menja od barabe do pristojnog i humanog čoveka u naizgled nepovezanim scenama. Odabrao je teži put, ali nije mogao drugačije. Možda zbog gubitka fizičkog zdravlja i prijateljstva sa apotekarom (Pineau), dobrim i mudrim čovekom koji ne haje za političke gluposti. Možda zbog toga što ipak nije nikad bio beskrupulozan, nego zaveden, pa je nasilje činio ili u krajnjoj nuždi ili zato što se to od njega očekivalo.

U svakom slučaju, gledamo njegovu postepenu promenu, dok njegovi nekadašnji drugovi tonu sve dublje u glib. Za tu promenu je ključna postepenost i suptilnost, kako u sjajnoj glumi meni do sada nepoznatog Albana Lenoira, tako i u režiji Patricka Astea, alias Diasteme. Naravno, ne funkcionira sve logički besprekorno i često nam sve što vidimo deluje gotovo nasumično, ali vidi se autorska logika iza toga. U tim detaljima i odabranim scenama vidimo promenu kod Marca i njene posledice. On prestaje da pije i puši, da se druži sa barabama i nacistima, oseća ponos kada francuska fudbalska reprezentacija sačinjena mahom od potomaka imigranata osvoji svetsku titulu i ljude počinje da ceni kao ljude. Naročito ako se uzme u obzir i detalj njegovog prezimena (videćemo ga na kraju, na pustoj i tužnoj majčinoj sahrani), možda Marco shvata da će njegovi drugovi kad ostanu bez prigodnih neprijatelja možda doći i po njega.

U pozadini priče o Marcu i njegovoj promeni vidimo još jednu promenu. To je priča o Nacionalnom Frontu, od skromnih, uličnih početaka, preko konstantnog političkog uspona do toga da su sada prepoznati kao pretnja u suštini uljuđenom dvopartijskom političkom sistemu. Istina, oni su se malo ogradili od nacističkih ispada, holokaust negiraju samo uvijeno, svoje jurišnike su uglavnom uljudili, ali još uvek imaju manje ili više iste rasističke i anti-imigrantske stavove. Najvažnije, sve su veći faktor i zapravo jedini koji socijaliste i republikance mogu da nateraju u koaliciju, ma koliko ona neprincipijelna bila. Možda je činjenica da su svojim pretnjama ograničili distribuciju ovog filma u Francuskoj dovoljno zabrinjavajuća.

Moj pes Killer / My Dog Killer

2013.

scenario i režija: Mira Fornay

uloge: Adam Mihal, Marian Kuruc, Irina Bendova, Libor Filo

Sudeći po pisanju slovačkih i drugih istočnoevropskih medija, postoji neki osećaj aktuelnosti, gotovo urgentnosti da se napravi ovakav film ne samo u Slovačkoj nego širom tzv. Nove Evrope. Po površnom opisu sabijenom u jednu rečenicu, My Dog Killer podseća na filmove iz “skinheads” žanrovske ladice, međutim način obrade teme je drugačiji. Ovaj film ima jasan i sveobuhvatan društveni kontekst, od nikad napuštene nacističke prošlosti, anticiganizma (u odsustvu boljeg termina), razočaranja u evropske integracije i temeljnog i sveobuhvatnog siromaštva.

Većina filmova o različitim subkulturama, naročito onim nasilnim, smeštena je u relativno velike gradove sa velikim, a propalim industrijskim zonama i to ima smisla, ti kulturni i društveni pokreti jesu nastajali u gradovima. Ovde, međutim, imamo ono što nije česta pojava na filmu, a to je preslikavanje takvih fenomena u opusteloj provinciji, tamo gde je Bog rekao “Laku noć”, što je posebno opasan fenomen, jer se čini da prolazi ispod radara prestoničkih medija.

Glavni lik filma My Dog Killer je Marek (Mihal), izgubljeni tinejdžer koji sa svojim otvrdelim pijanim ocem (Kuruc) pokušava da sačuva porodični vinograd. U tu svrhu oni moraju prodati stan u obližnjem gradiću, ali tu su u problemu. Stan ne mogu prodati bez pristanka Marekove majke (Bendova), koja je pre mnogo godina pobegla sa Ciganinom i rodila mu sina (Filo), te tako osramotila porodicu. U katoličkom duhu slovačke provincije, razvod je tabu i ne praktikuje se, što dovodi do sve sile nerešenih imovinskih pitanja. Marek protiv svoje volje mora da posreduje između oca koji mu je na teret, majke koju ne podnosi i koje se stidi i bogatog ujaka kao mogućeg kupca koji je nanjušio priliku da zavrne rodbinu za ne tako sitnu kintu.

Marekov jedini kontakt sa svetom je pas, zastrašujući pittbull Killer iz naslova i on je jedini razlog zašto je Marek makar minimalno prihvaćen u grupi skinheadsa iz obližnjeg gradića. Naravno, nije potpuno prihvaćen, stigmatiziran je porodičnom sramotom i činjenicom da ima polubrata Roma, te će, kako dan odmiče, Marek sve više gubiti razum i učiniti nešto strašno.

Film je moćan u nekoliko kontekstualnih scena. Prva od njih deluje čak malo kalkulantski, u uglu sobe na televiziji ide prilog o maršu zbog već neke godišnjice Jozefa Tisoa, slovačkog fašističkog diktatora i jednog od retkih katoličkih sveštenika koji su obešeni zbog ratnih zločina. U nekim drugim scenama u pozadini slušamo rasističke monologe i racionalizacije, kako u slovačkoj zabiti, tako i preko granice, u češkoj zabiti, gde živi Marekova majka. Iz konteksta shvatamo da ni romska zajednica nije baš oduševljena mešanjem sa belcima, a to se prelama na leđima malog Lukasza, Marekovog brata, koji ima potrebu da pobegne iz obe sredine, jer nikamo ne pripada. On će u svom starijem bratu videti idola, ali ni tu neće imati sreće, jer Marek ne može da ga posmatra na ljudskom nivou, već ga vidi kao uzrok svoje sramote. Možda najindikativnija scena nam daje staricu koja pleše na folk melodiju ispod Tisoove slike, iako deluje veštački i umetnuto radi poente. Gresi starijih generacija se nasleđuju “jedan kroz jedan”.

Glumci, većinom naturščici su jezivo uverljivi. Tome pomaže i kamera iz ruke i pejzaž koji menja boje od sivog dana do crne noći. Ipak ta “realnost” istovremeno deluje nekako fingirano, osmišljeno radi ostavljanja utiska na festivalsku publiku. Neka od režijskih rešenja su čisti preserans, kao recimo činjenica da se dobar deo dijaloga, ali i akcije, odvija van fokusa kadra. Ta nejasnost i smušenost možda jesu “artsy”, i možda ostave utisak na festivalske žirije (nagrada u Rotterdamu), ali posle nekog vremena, to deluje izlizano, neprimereno i “fake”.

Zbog toga je My Dog Killer film koji komunicira sa ograničenom publikom. Dobro je što to podrazumeva dva tipa publike, osim festivalske tu je i poolitizovana, zabrinuta istočnoevropska publika. Ovaj film se igrom slučaja dešava u Slovačkoj, ali realnost drugih zemalja nije mnogo daleko od toga.