Friend Request

2016.

režija: Simon Verhoeven

scenario: Simon Verhoeven, Matthew Ballen, Phillip Koch

uloge: Alycia Debnam-Carey, William Moseley, Connor Paolo, Brit Morgan, Brooke Markham, Sean Marquette, Liesl Ahlers

Kada se radi o transferu životnih trendova, naročito onih koji se mogu smatrati opasnima, na film, obično su prvi glasnici horori. Psihološki, strah od smrti je primalan i može se vezati na ama baš sve. Produkcijski, horor je dosta nezavisan, budžeti su niži, pa je mogućnost eksperimenta veća, a vreme reakcije na određeni trend kraće. U poslednje vreme se sve više horora odvija online, ili makar koriste internet i društvene mreže kao oruđe zapleta, time navodno nudeći komentar na našu cyber-kulturu. Ne trošimo reči o tome je li to dobro urađeno kad najčešće nije ni zadovoljavajuće, niti pogađa suštinu našeg internetskog ponašanja, ali trend ostaje.

Nemačko-južnoafrička koprodukcija Friend Request stvari neće pomeriti ni za milimetar, ni filmski ni u smislu shvatanja i predstavljanja fenomena. U pitanju je bedni miks standardnih, toliko puta korištenih klišea horor filmova i modernog okruženja u kojem su naši životi izloženi pogledima radoznalaca na internetu. Prema njemu je blentavi Unfriended pojam originalnog filma i sjajne ideje jer je makar dosledan po pitanju estetike. Friend Request je jednostavno sranje.

To je jedan od onih filmova čija je junakinja popularna devojka bez nekog naročitog sadržaja, okružena istim takvim ljudima, generički zgodnim dečkom, lagano čudnim ortakom koji blene u nju, jednom jezičavom i jednom debelom prijateljicom i možda njihovim frajerima. Ako mene pitate, kada bi neko među takve likove uleteo s motornom testerom u prvih deset minuta filma, to bi bio dobar početak i prilika za nešto sasvim drugačije.

Ovde nismo te sreće, ćeraćemo se s njima do kraja filma, jer umesto testere imamo ultimativno horor-zlo, usamljenu gotičarku bez ijednog prijatelja na koju se naša popularna cura sažali, pa se pokaje jer je gotičarka čudna, kao što to gotičarke već znaju biti. Naravno, ona je zla i sjebana, proganjač, veštica, serijski ubica sa natprirodnim moćima i generalno bau-bau.

Sceanrio je granično retardiran, likovi plitki i antipatični, a tehnike zapleta preuzete iz gomile starih, boljih filmova poput A Nightmare on the Elm Street, originalnog japanskog Ringa i odakle sve ne, nikad upotrebljene kako treba i nikad ni blizu uzorima. Sve deluje tupo, od neinventivne režije koja se oslanja skoro isključivo na “jump scare” momente, preko moronskog dijaloga, bednih odnosa među likovima, pa do činjenice da apsolutno nema misterije šta im se to događa. A spoj pretnji modernog društva kao što je to cyber-proganjanje sa tradicionalnim crnomagijskim elementima poput crnih ogledala je tek posebna priča.

Ovo je jedan od onih filmova bez trunke karaktera i to je jasno od samog početka. Nijednog trenutka nećemo ubrati čak ni najmanju specifičnost lokacije, to je neka Amerika i to je to. Glumačka ekipa je u lošem izdanju, uglavnom su to njuške s televizije, a negativka-gotičarka toliko preglumljuje da je to tužno i gledati. Reditelj se možda preziva Verhoeven ali sa znamenitim Holanđaninom nema nikakve veze, dolazi iz munchenske glumačke familije, a i sam je počeo kao glumac pre nego što se bacio na režiju nemačkih štanc-filmova po američkim modelima. Ovo mu je prvi pokušaj internacionalnog proboja i ljudski je nadati se da je ujedno i poslednji. Friend Request ne valja, što nije zločin, ali takvo odsustvo maštovitosti zaslužuje kaznu.

Johnny Frank Garret's Last Word

2016.

režija: Simon Rumley

scenario: Ben Ketai, Marc Heimes, Tony Giglio

uloge: Sean Patrick Flanery, Mike Doyle, Erin Cummings, Dodge Prince, Devin Bonnee, Allyn Carrell, Heather Tyler, Cassie Shea Watson, Dick Kendall

Godine 1982. u Amarillu, Teksas silovana je i ubijena 72-godišnja časna sestra Tadea Benz. Za njeno ubistvo osuđen je Johnny Frank Garret, slaboumni 17-godišnjak. Deset godina kasnije, pogubljen je u zatvoru smrtonosnom injekcijom. Kao svoju zaostavštinu, ostavio je dugo pismo u koje optužuje društvo i proklinje sve one koji su ga nevino osudili. O njegovom manjkavom suđenju (pronašli su ga pomoću vidovnjakinje, što i nije najsmrdljivija stvar tu) već je snimljen dokumentarac The Last Word (2008) koji je naginjao k tome da Johnny bio nevina, ali sasvim zgodna žrtva tužiočevih ambicija i straha “bogobojaznih i dobrih”, a zapravo indiferentnih ljudi koji su zahtevali da neko, makar ko, visi. Zanimljiva koincidencija (ili ne baš koincidencija) je to da su oni koji su bili umešani u suđenje počeli da ginu u kratkim razmacima i čudnim okolnostima. Rekli bi neki da ih je stigla kletva.

Na toj premisi je zasnovan i fikcijski horor / triler Johnny Frank Garret's Last Word britanskog horor-autora Simona Rumleya. Počinje sa tužiocem (Flanery) koji izgovara briljantnu završnu reč i samouvereno rekapitulira svedočenja i dokaze. Porota, očito pod utiskom, posle kratkotrajnog većanja i molitve donosi presudu. Jedini koji se buni da nije dovoljno dokaza za to je Adam Redman (Doyle), ali on brzo biva ućutkan. Dobri ljudi žele miran san, a đubre je, prema iznetim dokazima po svoj prilici krivo.

Deset godina kasnije, Garret biva pogubljen, prethodno bacivši kletvu na sve upletene i njihove najmilije, a Redman (upadljiv po tome što fura skepticizam prema religiji u okruženju lizača oltara) je sada oženjen divnom ženom (Cummings) i ima bistrog sina (Prince). Ubrzo ljudi počinju da ginu, prvo jedna porotnica, zatim učiteljica – svedokinja. Redmanu se to čini čudnim i kreće u ispitivanje. Ali kad pogine i vidovnjakinjin muž i kada se razboli Redmanov sin, i kad on sam počne da halucinira, shvata da jedino što može napraviti je ispitati slučaj i sve upletene u njega u nadi da će izvući priznanja, sprati ljagu sa Johnnyjevog imena i poništiti kletvu.

Nema, dakle, doku-dramskog izlaganja i racionalnog objašnjenja, ispitivanje situacije je prilično linearno i objašnjenje koje nudi se uklapa u horor žanr. Već u pisanju nema ni trunke suptilnosti, odmah nam je jasno ko na kojoj poziciji stoji, a režija se svodi na prilično standardnu simulaciju “gore” momenata (vidljivo je povraćanje, malo krvi, jedna gadna rana, ali je kopanje očiju ostalo u off-u) uz brzu montažu koja nas zasipa slikama generičkog užasa i zvučnu shemu tonskih prepada u istom fazonu. Muzika Simona Boswella je solidno napisana, ali obrabljena preko svake mere, pa kroz nju manje-više vidimo šta će nam Rumley sledeće servirati.

U odbranu filma treba reći da je gluma solidna i da se glumci prilično dovijaju da naprave nešto od svojih često potpuno kartonskih likova. Tako Sean Patrick Flanery igra ambicioznog i manipulativnog tužioca sa uživanjem i od njega pravi sasvim upotrebljivog negativca, a Mike Doyle uspeva da prođe kao običan čovek u neobičnim okolnostima. Nešto životnosti pokazuje i Dick Kendall kao sveštenik, dok ostali uglavnom nemaju vremena da svoje likove izdignu iznad nivoa skica, a očigledan manjak ličnosti kod likova često uzrokuje situacije na rubu sa parodičnim. Rumley se, međutim, potrudio oko ritma, pa Johnny Frank Garret's Last Word nije dosadan niti nepratljiv, iako je sačinjen od samih poznatih i često recikliranih sastojaka.

Kako je u pitanju klasičan primer “osvete iz groba” u kojem je istinita priča samo okidač za fikciju, tako imamo i tipične logičke začkoljice vezane za pod-žanr. Apsurd brutalne osvete nevine žrtve nije novi i zapravo niko ne nudi rešenje za taj logički problem. Drugi problem je ono što nam film poručuje na moralnom planu i kako nam to poručuje. Racionalni ateista je jedini koji je dvoličnim bogomoljcima ukazao na propust, ali u trenutku slabosti on prihvata njihova uverenja i u suštini im daje za pravo. Možda su oni pogrešili u tom slučaju, ali nisu mislili ništa loše. Štos je u tome da jesu, da Garret nije nikakva iznimka u njihovom sistemu, ali Rumley i scenaristi nemaju petlje da to kažu.