Misconduct

2016.

režija: Shintaro Shimosawa

scenario: Simon Boyes, Adam Mason

uloge: Josh Duhamel, Anthony Hopkins, Al Pacino, Alice Eve, Julia Stiles, Malin Akerman, Byung-hun Lee

“Dobar dan, gospodine Hopkins, ja sam XY, filmski producent. Pripremamo triler/neo-noir u stilu 90-ih pod nazivom Misconduct i imamo ulogu koja je kao stvorena za vas. Znate kako kažu, laka lova, prava lova. Gospodin Pacino isto igra u filmu.”

“Al Pacino... Hm... S njim još nisam igrao. Što da ne...”

***

“Dobar dan, gospodine Pacino, ja sam XY, filmski producent. Pripremamo triler/neo-noir u stilu 90-ih pod nazivom Misconduct i imamo ulogu koja je kao stvorena za vas. Znate kako kažu, laka lova, prava lova. Gospodin Hopkins isto igra u filmu.”

 “Anthony Hopkins... Hm... S njim još nisam igrao. Što da ne...”

Pretpostavljam da su tako izgledali pregovori zbog kojih na papiru Misconduct izgleda kao legitimna filmska poslastica za sve nas nostalgične za vremenima kada je triler bio noseći žanr Hollywooda i kada su Pacino i Hopkins žarili i palili po velikim ekranima i bioskopskim blagajnama. Verovatno su, veselnici, mislili da će imati kakvu impozantnu zajedničku scenu, možda i svaki po ubitačan monolog, pa će pokazati mlađim glumačkim naraštajima kako to rade pravi majstori. Ako još uzmemo u računicu da, osim njih, možemo gledati mlade i lepe glumice srednjeg hollywoodskog ešalona i Byung-hun Leeja kao komadić uvozne, korejske egzotike u, pretpostavka se sama nameće, ulozi pamtljivog negativca, Misconduct bi morao biti sasvim solidno iskustvo čak i kad glavnu ulogu nosi bezlični Josh Duhamel.

Zeznuo sam se ja kao gledalac, baš kao što su se zeznuli i Al Pacino i Anthony Hopkins kao glumci, učesnici u ovom sklepanom projektu, debitantskom rediteljskom ostvarenju producenta Shintara Shimosawe (The Grudge) po scenariju ljudi odgovornih za opskurne, uglavnom sranjkaste horore tipa Hangman Simona Boyesa i Adama Masona. Razlika u stepenu naših zajeba je u tome što su oni za svoj ipak dobili sasvim pristojne honorare, a ja jedino priliku da napišem kritiku. Svakom svoje, što bi se reklo.

 Anthony Hopkins igra farmaceutskog magnata i govnara svetske klase koji drži monopol, korumpira vladine agencije i fura svoju trofejnu, dosta mlađu ženu Emily (Akerman) kao paradnog konja. Međutim, Emily nije samo obična sponzoruša, već jedna od onih koja će se, ako treba, i javno posvađati sa svojim mužem i preživeti bez posledica. Međutim, nakon jedne svađe, nje nema kod kuće, a magnatu imena Denning stiže poruka na mobilni telefon sa njenom slikom sa raspuklom usnom. Ona je oteta, otkupnina je 2.5 miliona, a matori treba da je donese u galeriju za vreme posećene izložbe. Naravno, on izbegava policiju, ali zato kontaktira stručnjake za otmice koje predvodi Julia Stiles. U galeriji se dešava i jedini iskreno zanimljiv momenat filma, kada matori Denning zvekne ljigavog galeristu koji pokušava da mu uvali neku sliku misleći da radi s otmičarima.

A onda, prelaz u “nedelju dana ranije” modus u kojem upoznajemo ambicioznog mladog advokata koji nije baš daleko dogurao. Njega generički i bezlično, kako on to već ume, igra Josh Duhamel. Našem advokatu čija žena (Eve) tuguje zbog spontanog pobačaja i zatrpava se u posao medicinske sestre ni kod kuće ne ide najbolje, pa zato pristane da obnovi kontakt sa svojom bivšom iz studentskih dana. Pogađate, to je Emily, ista ona koja će kasnije biti oteta i koja mu donosi “na tanjiru” podatke koji bi mogli razjebati matorog Denninga, a njemu napraviti karijeru. On ih, sav ponosan nosi svom šefu kojeg igra Al Pacino kojeg jareća brada izdaje kao sumnjivca, i slučaj se pokreće.

A onda Emily završi mrtva, naš mladi advokat u problemu i pod pritiskom sa raznih strana, a slučaj u čabru. Usput se još pojavljuje plaćeni ubica na motociklu, Lee, koji za ko zna čiji račun čisti dokaze i izvrće slučaj. Dakle, umesto intrigantnog trilera sa ucenom, intrigom i obmanom ili procesne varijante “zviždačkog” usmerenja koja ne štedi velike korporacije i male ljude u publici uverava da imaju šanse protiv farmako-mafije, na kraju dobijamo pseudo-akcioni bućkuriš sa nelogičnim obratima, ludačkom montažom, nekompetentnom režijom i karikaturalno plošnim likovima bez ikakve težine. Čak i neo-noir ugođaj deluje lažno i plastično, baš kao i lokalna sredina, New Orleans, gde je film sniman i smešten.

Što se tiče glumaca, Josh Duhamel koji je svoju najbolju ulogu ostvario u ne baš sjajnom Scenic Route ovde ne uspeva da svoj lik pretvori u noseći i ostavlja ga na nivou generičkog dobrog momka koji se upleo u situaciju kojoj nije dorastao. Byung-hun Lee je osebujan kao pretnja, ali obesmišljen okljaštenim scenariom. Julia Stiles je nepamtljiva u svojoj praznjikavo napisanoj ulozi, a Malin Akerman preglumljuje i prilično je neuverljiva kao “femme fatale”. Zapravo, polu-katatonično ostvarenje Alice Eve ima ponajviše smisla u celom filmu, uz nedoumicu je li to slučajno.

 A očekivane glavne zvezde, naši veterani? Oni su solidni, kao što to od njih očekujemo, ali potpuno svesni dveju činjenica: da više ne uživaju u glumi kao nekada i da su suviše dobri glumci za ovako slab film. Hopkins je kao beskrupulozni bogataš čak i bolji nego Pacino kao beskrupulozni advokat, a razliku čini Pacinov blesavi južnjački akcenat i oslanjanje na manirizme. Da su se ranije sreli, možda čak u nekom tezga-trileru 90-ih, to bi bolje izgledalo. Čak je žalosno gledati ih u nečemu ovako trapavo izvedenom i zakasnelom.

Blackway

2015.
režija: Daniel Alfredson
scenario: Joe Gangemi, Gregory Jacobs (po romanu Castlea Freemana Jr.-a)
uloge: Anthony Hopkins, Julia Stiles, Alexander Ludwig, Ray Liotta, Lochlyn Munro, Hal Holbrook

Švedski reditelj Daniel Alfredson je globalnu pažnju stekao sa druga dva (istina, za nijansu slabija) dela originalne Millenium trilogije, ali mu internacionalna karijera svakako ne ide kako je planirao. Budimo realni, Kidnapping Mr Heineken je jedno od većih govana koje je ugledalo kino-dvorane i to ne samo u poslednje vreme. Film je jednostavno beznadežan, a ni pojava Anthonija Hopkinska u naslovnoj (ne i glavnoj) ulozi nije uspela da popravi utisak. Zapravo, na uglavnom solidnu Hopkinsovu karijeru je bacila senku sumnje slično kao u primeru Roberta De Nira. Razumem, omatorilo se, a valja snimati filmove makar iz gušta, ali sve ima svoje granice koje Mr Heineken debelo prelazi.
Dobra vest za Blackway, novu saradnju Alfredsona i Hopkinsa, je da film nije tako užasno loš. Loša vest je da nije baš ni dobar, iako je nesumnjivo gledljiv bez očitog transfera neprijatnosti. Još lošija vest je da Alfredson nije ispravio slične greške koje je imao u Heinekenu, da nema pismene scenariste i da obilato reciklira sve iz starijih i boljih filmova: mehaniku, ugođaj, likove, shemu dijaloga, ma sve, ali to ne radi dobro i sa stilom. Blackway u tome jednostavno ne dobacuje dalje od jeftine kopije.
Ljubitelji američkih ruralnih trilera u koje i sebe ubrajam će ovaj film ipak moći da konzumiraju kao svojevrsnu žvaku za mozak, ali nemojmo očekivati skandinavsku svežinu od Alfredsona. Umesto nekog svežeg orbit pepperminta, dobićemo žvaku sa distinktivnim ukusom gume. Obične.

Film počinje skoro pa “in medias res”. Mladu ženu Lillian (Stiles) proganja i maltretira psihopata kojeg igra Ray Liotta. Nismo baš sigurni zašto, a ni ko je tu lud. Kad Lillian dozlogrdi, odlazi do lokalnog šerifa da mu se požali, a on je glatko pošalje kod ekipe drvoseča od kojih bi jedan mogao da joj pomogne jer ima dobar motiv za to. I oni su uplašeni, tog koga traži nema, ali se zato prijavljuje jedan stariji, imena Lester (Hopkins) i njegov mladi pomoćnik, div dobrog srca sa govornom manom  po imenu Nate (Ludwig). Oni kreću u potragu, sa strahom u kostima, ali rešeni da siledžiji stanu na kraj.
Za strah imaju dobar razlog jer naslovni siledžija je lik kojeg treba izbegavati čak i kad volite frku. On je nekadašnji policajac, izuzetno sadistički nastrojen, koji je rešio da se bavi kriminalom (droga, kurve, pljačke), drži ceo kraj u šaci i niko mu ne može ništa. Međutim, očaj je čudo i dovoljan je motiv da se naš ad hoc trio probije kroz socijalni pejzaž kakav je već kod “backwoods noira”.
To što film počinje bez nekog uvoda, tako da smo u mraku, nije sam po sebi loš efekat. Otvara se mogućnost za flashback momente koji bi elegantno popunili rupe i izgradili motivaciju. Ovde to nije slučaj, flashback momenata ima onoliko, ali oni su ravni i klišeizirani, a motivacija koju oni nude je vrlo površna i okvirna, bez dubine i emocionalnog efekta.
Motivacija sama po sebi je najveći problem ovog filma. Likovi su samo skicirani, pa se od nas očekuje da im verujemo na reč, bez ikakvog dokaza. Anthony Hopkins se trudi koliko može, svoj lik igra diskretno i dozirano, ali to svakako nije dovoljno. Julia Stiles je prilično ravna kao dama u nevolji, a Alexander Ludwig ispada pozitivno iznenađenje filma jer svog mucavca igra sa dozom topline i ljudskosti.

Najveći je problem sa naslovnim zlikovcem i njegovim glumcem. Blackway je prvo prisutan samo kao duh, u polu-legendardnim, prenaglašeno “folksy” pričama drugih i njegovo ime se često spominje, toliko da to postaje karikaturalno, ali zapravo ne vidimo njegovu suštinu. Ne treba nam nužno ni izvor tolike zlobe, ali bilo bi lepo kada bismo imali makar kakvu ideju zašto je on takav. Ray Liotta je glumac za kojeg su u teoriji takve uloge kao stvorene, ali ovde ne može da dobaci dalje od karikiranja sablasnosti. Nije on kriv za to, materijal je nikakav.
Ono što je u filmu dobro je opet produkt čiste žanrovske inercije. Ta njihova potraga je predvidljiva i prolazi kroz pod-žanrovske standarde, ali oni su sami po sebi interesantni. Okoliš je severozapad Amerike, kiša, sneg i blato, fotografija u smeđe-sivim tonovima pogođena, kao i galerija ruralnih likova, krimosa, narkomana i teške sirotinje. Pritom ruralna Kanada savršeno igra ruralnu Ameriku, što ne čudi - na istom smo kontinentu.
Nije Blackway klasično loš i negledljiv film, daleko od toga. Problem je sasvim druge prirode: mediokritetski je, bezukusan, potpuno nepamtljiv. Samo za okorele fanove i serijske gutače ovakvih varijanti.

Solace

2015.

režija: Alfonso Poyart

scenario: Sean Bailey, Ted Griffin

uloge: Anthony Hopkins, Colin Farrell, Jeffrey Dean Morgan, Abbie Cornish

Sećate li se one potpisne replike iz kultnog trash-akcionog filma Demolition Man (1993) koja bi u prevodu glasila: “Pošalji manijaka da uhvati manijaka”. U slučaju Solace bi to bilo: “Pošalji vidovnjaka da uhvati vidovnjaka”. Princip je sličan, ili se manijače ili se vidovnjače međusobno, ono prvo je solidna osnova za akciju, ovo drugo se može ugurati u žanr psiho-trilera, natprirodne misterije i u kalup “serial killer flicka”, što su autori i uradili.

Dakle, Anthony Hopkins igra ostarelog vidovnjaka iliti medium po imenu John Clancy koji je nekada radio sa federalcima. Njega iz njegove staračke, pasivno-agresivne nadrkanosti diže stari prijatelj, agent FBI-ja Joe Merriwether (Morgan) suočen sa najbizarnijim slučajem ikada. Naime, serijski ubica ubija već umiruće pacijente držeći to za milosrđe i utehu koja stoji i u naslovu filma. Štos je u tome što je i ubica Charles Ambrose (Farrell) vidovnjak, i to po svemu sudeći “jači” od onog koji ga lovi, što sukob čini interesantnijem. Naravno, tu je i Merriwetherova partnerka Katherine Cowels (Cornish), inače psihopatolog po obrazovanju, koja figurira kao skeptik, odnosno Scully za Clancyjevog Muldera.

Reference tu ne prestaju, zapravo tek počinju: filmovi o serijskim ubicama su toliko potrošeni da uglavnom mogu živeti samo od stare slave i referenci na bolje i uspešnije naslove koji su punili blagajne 90-ih godina, a koji su danas uglavnom loše ostarili. Kružila je pomalo bizarna priča da je Solace svoj razvoj započeo kao nastavak na Fincherov Se7en (1995), pa se od te ideje odustalo u jednoj od faza prerađivanja i dorađivanja scenarija. U konačnoj verziji, Solace sa Se7en nema niti jasnih dodirnih tačaka osim par “naklona”.

Međutim, prisustvo Anthonija Hopkinsa više ukazuje na The Silence of The Lambs (1991), a Katherine, mlađa i zelenija od ostalih, može biti varijacija na temu Clarice Starling. Samo prisustvo glumca, da ne pominjemo njegov angažman na promociji filma je dovoljno jasna asocijacija, a Hopkins zapravo “mesečari” i igra za nijansu utišanu i od zla očišćenu varijaciju na temu Hannibala Lectera, samouvereno i sigurno, pa zbog toga ne-loše, ali nameće se pitanje jesu li autori mogli smisliti nešto originalnije od toga.

Solace je bio i ostao nesrećan projekat od početka do kraja. Scenario je napisan još 90-ih ili najkasnije ranih 2000-ih, prošao kroz brojne preinake. Za snimanje su sredstva zbirana sa svih strana bez jasne finansijske konstrukcije, od kreativnog tima jedino značajno ime je ko-scenarista Griffin (Ocean's Eleven) dok je Bailey uglavnom producent koji je u međuvremenu postao bitna njuška u Disneyu, a reditelj Alfonso Poyart iza sebe ima samo jedan brazilski akcić Two Rabbits (2010) dosta oslonjen na efekte, pa u Solace žrtvuje atmosferu radi poprilično nepregledne akcije. Čak ni već snimljen, Solace se nije dobro proveo u distribuciji, odnosno nije našao kanal, firma koja je imala prava je u međuvremenu bankrotirala, pa je film proveo tri godine u bunkeru, da bi konačno prošle jeseni bio prikazan u Evropi, a u Americi se očekuje ove jeseni. Mislim da sam već nekoliko puta pisao ovde na blogu da odlaganje distribucije nikada nije dobar znak.

U konačnici, šta da kažem? Da li je zabavan? Možda elementarno. Vredi li ga gledati? Jedino ako ste gutač filmova o serijskim ubicama sa ili bez natprirodnih moći kao što sam ja bio kao klinac 90-ih. Ali tada nisam samo ja bio drugačiji, odnosno mlađi, nego je paradigma u filmu bila takođe.