kritika originalno objavljena na DOP-u
Nazovimo
to našom morbidnom opsesijom, ali mi fakat nemamo nikakvih problema
da svakodnevno konzumiramo nasilje bilo koje vrste, samo dok smo na
zdravoj distanci. Ne zasipaju nas mediji takvim sadržajem apsolutno
bez razloga, već im to izričito tražimo. Ratove, ubistva, nasilne
proteste, terorističke napade, školske tuče, pljačke, jurnjave po
autocesti, daj šta daš. Zato valjda postoje i ti silni “true
crime” kanali na televiziji i zato je ekranizovana fikcija, filmska
kako i televizijska, fokusirana na vojsku, policajce, kriminalce,
leteće super-junake koji se bore protiv letećih super-zlikovaca dok
se u nekom drugom filmu uloge ne zamene.
Vrhunac
tog nasilja sa ekrana su “moralno upitni sadržaji” koje svejedno
gledamo iako, naravno, ne opravdavamo. Filmovi o serijskim ubicama su
primer za to, čak bi bili idealan da nisu izašli iz mode. Mehanika
je jasna, tip koji je imao teško detinjstvo otima, muči i ubija
(najčešće) žene, pritom igrajući nekakvu igru intelekta sa
policijom koja ga juri i na koncu hvata, ali ne pre nego li je ovaj
belac u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama već prolio
dovoljno nevine krvi. To sve znamo i svejedno gledamo. Kao, uostalom,
još jedan žanr koji je već iscrpljen, ali se čini da se vraća u
modu, u svom efektu šoka i okupiranja pažnje još manje suptilan od
“serial killer flicka”. Taj žanr se prikladno zove “torture
porn”, dakle imenom koje objašnjava mehanizme kako nas “hvata”.
Čemu
ovaj poduži uvod, još za film koji realno ima sasvim malo veze sa
svim navedenim. Razlog je jednostavan, australski psihološki triler
sa elementima socijalne drame i izletima u vode atmosferičnog horora
Hounds of Love je na vrlo sličan način neprijatan kao dva
navedena žanra i zapravo je teško naći uverljivo objašnjenje
zašto bismo ga pod bilo kojim okolnostima gledali. Tema sredovečnog
bračnog para sa margine društva koji otima devojčice i devojke na
kojima se fizički i seksualno iživljava, pa ih ubija i metodično
zakopava u šumi, nije naročito ugodna, bilo da je reč o fikciji,
stvarnom zločinu ili sivoj zoni reimaginacije i kompozita negde
između ta dva pola.
Međutim,
Hounds of Love je film koji nas hvata i ne pušta, ma koliko
to što vidimo nama bilo poznato iz različitih izvora. Jedan od
razloga za to je atmosferičnost već od samog početka, od uvodnog
voajerskog kadra kamere u pokretu preko igrališta za odbojku gde se
tinejdžerke zabavljaju. Osećaj koji se stvara je zagušujući, vruć
i lepljiv kao bilo koje godišnje doba u Australiji, a
šljakersko-klošarska predgrađa Pertha i vreme radnje, sredina
prema kraju 80-ih sa svom tom eksplozijom kiča, nikako ne doprinose
relaksaciji. Ograde su možda pofarbane u belo, susedi se možda
pozdravljaju na cesti, ali niko ne zna šta se skriva iza zatvorenih
vrata niti kome pripadaju krici koji se čuju usled slabe izolacije.
Drugi
razlog za tu magnetičnost možemo naći u umetničkoj viziji i
zanatskom umeću autora debitanta u dugometražnom formatu Bena
Younga. Osim što fino balansira između stvarnih slučajeva koji
su potresli Australiju i umetničke slobode, Young ima sjajno oko i
uho za detalj, što se vidi po scenografiji, kostimu, rekvizitima
(koji svi deluju svakodnevno rabljeno, čak i obrabljeno) i izboru
pesama koje se tu i tamo čuju umesto retro-elektronskog pulsirajućeg
soundtracka. Takođe, Younga valja pohvaliti i za nesvakidašnje,
prilično životne i detaljne likove (koji pritom ne otkrivaju svoje
karte prerano), odbijanje da krivce i žrtve vidi isključivo u tim
ulogama, a ne u nekom širem socijalnom i psihološkom kontekstu, te
za upravljanje pričom i njenim ritmom i dinamikom u dodatno mučnom
sporom tempu.
Konačno,
valja reći koju i o glumcima. Mlada Ashleigh Cummings sjajno
kanalizira prvo svu aroganciju i bunt svoje tinejdžerke Vicky,
potpuno normalne pojave za njenu dob, pa zatim strah jednom kada
shvati da se našla u nemogućoj situaciji, a na koncu snalažljivost
u emocionalnoj manipulaciji kao jedinom mogućem mehanizmu da se
izvuče iz nje, kao i volju za preživljavanjem. Takođe, otmičari,
bračni par Evelyn i John White (igraju ih Emma Booth i
Stephen Curry) nisu monolitni u svojoj naravi i u svojim
zločinačkim poduhvatima, ma koliko rana montažna sekvenca govorila
tome u prilog. Oni jesu uigran tim u nekim od situacija, ali njihov
odnos je daleko od idiličnog, jer oboje, suprotno predstavama o
serijskim ubicama kao osobama izuzetne inteligencije i apsolutno
nikakve empatije, imaju svaki svoje probleme. Evelyn tako pati za
svojom oduzetom decom, a John je u realnom svetu, van svog
psihopatskog hobija, sasvim nemoćan. Takođe, on je dominantan
partner u tom odnosu, ali pitanje je dana kada će ona shvatiti da u
toj pogodbi ona nije dobila ništa osim možda “krova nad glavom i
hrane na stolu”, kako sama kaže, a za šta mora trpeti posebno
emocionalno zlostavljanje.
Je
li Hounds of Love najsnažniji psihološki triler koji ćete
ikada pogledati? Ne znam. Najoriginalniji nije svakako. Ni
najneprijatniji, ni najšokantniji. Možda je najljudskiji. Svakako
je dobro osmišljen i urađen. Ali ne odgovara, čak i ne pokušava
odgovoriti na ono pitanje zašto smo uvek spremni da pogledamo
ljudsku patnju, pa ma kako dozirana ona bilo. Preporuka svakako, za
one sa jačim stomakom.
No comments:
Post a Comment