kritika originalno objavljena na DOP-u
Biće
da sam se pretplatio na lude Australce i njihove žanrovske eskapade.
Ali oni to rade dobro, pa šta je tu je. Samo, za razliku od Hounds
of Love koji je hvatao na suptilnost i nagoveštaj užasa pre
nego na očitije prepade, krv ili užas “en face”, Killing
Ground je malo drugačija žanrovska životinja. Ona bez straha
koja napada spreda. To, naravno, ne znači da nam je sve posluženo
na pladnju, samo za ljudsku gadost i ljudsko zlo (a i jedno i drugo
su ljudski i samo ljudski) ovde nema čak ni fasade normalnosti.
Mladi
par, uskoro doktor medicine Ian (Ian Meadows) i njegova
devojka i buduća supruga Sam (Harriet Dyer) reši da Novu
Godinu (to mu u Australiji dođe usred leta, kao da to čini neku
razliku) dočeka u prirodi na relativno poznatom, a opet dovoljno
skrivenom izletištu pored jezera u unutrašnjosti zemlje. Prvi
susret sa Germanom (Aaron Pedersen iz bravuroznog socijalnog
trilera Mystery Road) ne pobuđuje nikakve sumnje pošto se on
ponaša prijateljski: da, “redneck” je koji vozi kamionet i drži
opasnog psa u kavezu, ali će Iana sasvim pristojno uputiti kamo ovaj
želi da stigne. Nama će biti jasno kakav je to tip čim skontamo
njegovu dinamiku sa ne baš bistrim i ne baš radišnim Chookom
(Aaron Glenane) sa kojim živi kao cimer.
Ian
i Sam možda nisu očekivali društvo na tom mestu, ali se i ne bune
puno kad tamo nađu šator. Stvar postaje malo čudna kada par dana
ne vide nikakvu aktivnost oko tog šatora i to počinje da ih kopka.
Istovremeno, u paralelnom toku pratimo radnju koja pokriva stanovnike
tog drugog šatora, četvoročlanu porodicu koju sačinjavaju hippie
otac Rob (Julian Garner), majka Margaret (Maya Stange),
tinejdžerka Em (Tiarnie Coupland), te bebac Ollie i koja se
dešava pre dolaska Iana i Sam na to mesto. Takođe, pratimo i
Germana i Chooka kako se klate po birtijama i pričaju o nekakvom
lovu.
U
suštini, nije preteško pogoditi da će se ovde nešto grozno
dogoditi. Zapravo čak i nije bitno šta, Killing Ground ne
okleva da bude prilično strašan. Uverljivi portreti koje glumci
slikaju u tome samo pomažu, kao i jednostavan scenario koji dozirano
otkriva taman kako treba u datom trenutku i zanatski precizna režija.
Damien Power je možda debitant u celovečernjem formatu, ali
svakako zna šta radi i može to da istera do kraja, čak i sa
akcionim scenama i jurnjavom automobilima po šumskoj cesti u
uslovima ne baš neograničenog budžeta. Pred njim je svetla
budućnost.
Ono
što Killing Ground diže iz gomile korektnih, ništa posebno
filmova za na televiziji u gluvo doba noći ili za šum VOD tržišta
je jedna ne tako nova ideja, ovde izvedena perfektno. Reč je o štosu
sa vremenski odvojenim, a simultano prikazanim radnjama u kojima
sasvim dozirano i polako otkriva kompletnu liniju događaja. Rekoh
nije to ništa novo, ali je izvedeno dobro, čak znalački, tako da
autor drži punu kontrolu nad onim što će gledaoci videti.
Uostalom,
Killing Ground se ne izdaje za nešto što nije, ne pokazuje
nikakve artističke ambicije i zadovoljava se etiketom trivijalnog,
žanrovskog, ali zabavnog filma. I to sasvim sigurno treba znati
napraviti, a ovaj je svakako vešto napravljen. Bez kalkulacije sa
publikom i njenom osetljivošću, ovo je film za noćne termine,
“grindhouse” bioskope i publiku koja voli nasilje na ekranu. Bez
okolišanja, direktno. Bez šminke, persiflaže, čak i bez trunke
ironije. Onako kako je nekad bilo, pa ko voli. Sve u svemu, prava
horor-triler poslastica.
No comments:
Post a Comment