Kingsman: The Golden Circle

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Matthew Vaughn

scenario: Matthew Vaughn, Jane Goldman (prema stripu Marka Millara i Davea Gibbonsa)

uloge: Taron Egerton, Colin Firth, Mark Strong, Julianne Moore, Jeff Bridges, Channing Tatum, Pedro Pascal, Halle Berry, Bruce Greenwood, Emily Watson, Edward Holcroft, Hanna Alström, Michael Gambon, Poppy Delevingne, Elton John

I pored kontroverze koju je izazvao i nekih loših, možda čak i zlonamernih kritika koje su filmu zamerale fetišizaciju klinički preciznog nasilja, političko desničarenje od rasizma do mizoginije i nazad, originalni Kingsman je postao hit preko noći jer je na filmskom nivou pogodio “ono nešto”. Iako u suštini “origins story”, ovaj film je uspostavio svoj svet koji je istovremeno i “bondovski” i “post-bondovski”, u kojem krojačka radnja služi kao paravan za super-tajnu organizaciju, te sistem zgodnih referenci na sve i svašta u žanru špijunskog filma, uključujući i “engleziranje” tipično za kultnu seriju The Avengers, a da je opet bio sasvim svež i zanimljiv kao samostalni film. Kako u savremenom Hollywoodu svaki hit mora dobiti nastavak, a možda i celu franšizu koja će od fanova iscediti poslednji dolar, tako smo dobili The Golden Circle.

Logika kojom se producenti i autori nastavaka najčešće vode je da svaki novi nastavak preproduciranog, glasnog, napetog i spektakularnog akcionog filma mora biti još isproduciraniji, glasniji i spektakularniji, ako je moguće sa još više velikih zvezda na špici. Još više istoga najčešće nije dobra ideja osim za “trailer”, jer suština nekog filma najčešće nije ni u produkcionom dizajnu, ni u efektima, pa čak ni u akciji i nasilju, već u duhu koji često nije moguće ponoviti. Za originalni Kingsman je to bila stalna referenca na Bond filmove koja je lukavo i vešto balansirala između posvete i parodije. U slučaju nastavka se ta bit izgubila, pa umesto posvete i parodije (koja više ne može biti efikasna jer je očekujemo), dobijamo kopiju nekog od Bond filmova i to nekog od blesavijih.

To je jasno već od samog početka i one preproducirane “bondovske” jurnjave kroz London i tučnjave u taksiju koja je duga i elaborirana, ali će gledatelje ostaviti u principu ravnodušnima: nekako su morali otvoriti film, pa neka to bude tako. Akteri su junak prošlog filma Eggsy (Egerton) i otpali agent Charlie (Holcroft), ako ga se iko još seća, koji je u međuvremenu dobio robotsku protezu umesto ruke i počeo da radi za negativce.

Onda se upoznajemo sa glavnim negativcem, odnosno negativkom Poppy (Moore), monopolistkinjom na globalnom tržištu droge koja se od sveta skriva u džungli, odnosno u retro-futurističkom tematskom parku iz 50-ih, posao vodi iz zalogajnice, od svojih neprijatelja pravi hamburgere, njen posed izvana čuvaju bilmezi u “college” jaknama, a iznutra dva robo-psa, dok svoje službenike žigoše čistim zlatom u robotiziranom salonu lepote. A inače, otela je Eltona Johna kojeg tera da je svaku noć zabavlja.

Ona će iz neznanih pobuda hakirati Kingsman i pobiti sve aktivne agente izuzev Eggsyja koji je bio na večeri kod roditelja svoje devojke Tilde (Alström), švedske princeze koja ga je u prethodnom filmu “nagradila” analnim seksom, te kompjuteraša kodnog imena Merlin (Strong). Njih dvojica će pokrenuti “protokol za krizne situacije”, koji će ih uputiti na njihove američke “rođake”, organizaciju Statesman čiji je paravan distilerija alkoholnih pića. Tu na scenu stupaju agenti Tequila (Tatum), Whiskey (Pedro Pascal koji jako liči na mladog Burta Reynoldsa), kompjuterašica Ginger Ale (Berry) i šef organizacije Champaigne zvani Champ (Bridges). Oni će zajedno spasavati svet od zaumne “kitsch bitch” kraljice droge i njene zaumne zavere koja ima za cilj legalizaciju droge, sa sve porezima i regulacijom, te od idiotske reakcije američkog predsednika (Greenwood) koji kanalizira Bushovu tupost i Trumpovu aroganciju... A, da, i pokojni Harry, odnosno Gallahad (Firth), upucan u glavu u prethodnom filmu se vraća kao leptirdžija koji pati od amnezije...

Da, novi Kingsman je vrlo bučan i solidno nasilan film koji leti na sve strane i kojem treba barem sat vremena da nas upozna sa svojim likovima i njihovim odnosima. Dotle ćemo verovatno izgubiti strpljenje, ali film traje bezmalo dva i po sata uglavnom reciklirajući štoseve iz prethodnog dela i donoseći vrlo malo novoga u celu priču. Likovi iz Statesmana će verovatno smisao dobiti u novom nastavku, ovako smo ih samo upoznali, a skupi hollywoodski glumci su uglavnom imali produžene cameo-uloge. Takođe, dinamika između Harryja i Eggsyja se netragom izgubila, a neka nova se nije pojavila da je zameni.

Problema imamo i sa negativcem koji je svakako korak unazad od onog eko-ludaka kojeg tumači Samuel L. Jackson kojem takve uloge prirodno stoje. Ovde je glumica kalibra Julianne Moore svedena na lažni osmeh i biznis-priču, te izlive lažnog gostoprimstva i otvorene, karikaturalne psihopatije. Ona je glumica prevelikog kalibra za tako nešto i čak ju je pomalo mučno gledati kako preglumljivanjem pokušava da izdigne loše napisan lik čija je motivacija za mere koje preduzima ili nepostojeća ili posvađana sa elementarnom logikom. Invalid podignut na nivo kiborga kao “henchmen” je štos još iz prvog filma, ovde nepotrebno recikliran, a robo-psi su simpatičan dodatak, ali ne više od toga.

U nevolji smo i sa sub-tekstom filma koji je ovde prilično otvoreno desničarski i mizogin. Prethodni film je to barem koliko-toliko vešto maskirao dozom budalastosti, pa je to još i moglo da prođe. Ovde je mizoginija barem opravdana onim CGI kadrom kako mikro-čip za praćenje putuje kroz vaginu u krvotok, dok je politička agenda protiv “devijanata”, u ovom slučaju narkomana otvorena, uz “product placement” konzervativne televizije Fox. To što je hibrid Busha i Trumpa ismejan ostaje slaba uteha. Naprosto, ostatak materijala nije dovoljno smešan i provokativan na drugi način da ovako nešto pokrije, bilo da se radi o agitaciji ili da su reditelj Vaughn, producentska kuća Fox i društvo hteli opet podići prašinu kao i u prvom delu.

To ne znači da je novi Kingsman kompletno za bacanje, daleko od toga. Akcione sekvence izgledaju lepo i znalački su režirane, Taron Egerton uživa u ulozi koja bi od njega mogla napraviti veliku glumačku zvezdu, Mark Strong opet dokazuje svoju glumačku klasu i versatilnost, a i zabeleženo je par trenutaka čiste komične inspiracije. Svakako bi u Hollywoodu mogli porazmisliti da se na neko vreme ostave muzike Johna Denvera, jer su ga ove godine eksploatirali do iznemoglosti. Ovde to ima nekog šmeka, bilo da se radi o ničim izazvanoj “San Remo” orkestraciji jedne pesme ili dodatnoj konverziji od country-popa do westerna druge koja služi kao podloga za tuču i obračun. A inače, ko bi rekao da će Elton John spasiti dan i biti zadužen za gro smehova u filmu? Ako i sve drugo ne štima, njega makar morate videti.