Suffragette

2015.

režija: Sarah Gavron

scenario: Abi Morgan

uloge: Carey Mulligan, Anne-Marie Duff, Helena Bonham Carter, Brendan Gleeson, Ben Whishaw, Adrian Schiller, Natalie Press, Geoff Bell, Finbar Lynch, Meryl Streep

Događaji iz Kölna su nesumnjivo napad na zapadne vrednosti i stil života jednako koliko su napad na žene kao takve. Takva masovnost i takav nivo organizacije nisu slučajni, niti je u pitanju obesna pijana zabava momaka inače nenaviknutih na alkohol. Cilj je bio sistemski zastrašiti žene i izbaciti ih iz javne sfere. Zapadna civilizacija može biti ponosna makar na nominalnu jednakost među polovima, iako se o stvarnoj jednakosti da raspravljati. Ali zaboravljamo da ta sloboda, kao uostalom nijedna druga, nije pala s neba, nego je izborena uz puno muke, i da nekada stvari nisu stajale tako. Ona se lako može izgubiti, a teško će se povratiti, zato je njeno očuvanje apsolutno nužno. Po svaku cenu.

Suffragette je film koji ima ambiciju da nas podseti kako je ta borba tekla. Kako imamo političku temu na filmu, imamo i dilemu kako je obraditi. Koliko istorijski utemeljeno, a koliko fiktivno? Kako naći balans između širine slike i mogućnosti identifikacije sa pričom kad već nema živih svedoka? Kako istaći poveznice, a kako razlike u odnosu na slične pokrete? Da li ih gledati kao delove jedne zajedničke slike i borbe za bolji svet ili kao odvojene pokrete koji se bore za različite interese? Suffragette će pokušati da odgovori na neka od tih pitanja. 

Priča počinje sa karticama koje objašnjavaju kontekst priče. London, 1912. godine, sufražetkinja Emmeline Pankhurst je pozvala žene na građansku neposlušnost dok im se ne da pravo glasa pod istim uslovima kao muškarcima. Ona će se pojaviti kasnije u filmu, i kao treće lice, ali i osobno, i odigraće je Meryl Streep u cameo-ulozi.

Naša priča prati Maud Watts (Mulligan), pralju koja naporno radi u servisu kod eksploatatora od gazde (Bell) zajedno sa mužem (Whishaw) za manju platu, a slobodno vreme troši na sina. Za politiku nema ni vremena ni interesa. To jest, dok se ne pojavi nova koleginica Violet (Duff), zagrižena sufražetkinja koja će je upoznati sa Edith (Bonham Carter), apotekarkom i liderkom lokalne ćelije sufražetkinja. Tako ćemo dalju borbu za pravedni cilj gledati uglavnom iz njihove, a naročito Maudine perspektive.

Borba podrazumeva lagano terorističke akte prema poštanskim sandučićima, izlozima i letnjikovcu jednog ministra, pokušaj mirnih protesta i parlamentarnih inicijativa, sukobe sa policijom, a posebno sa inspektorom specijalno zaduženim za borbu protiv sufražetkinja (Gleeson), zatvor, štrajk glađu, mučenje, žrtvu. Po putu će Maud biti izbačena iz stana od strane svog isprva tolerantnog muža koji ne može da trpi sramotu sredine, a njen sin će biti dat na usvajanje. Ostaće i bez posla i jedino će joj ostati njene prijateljice i njen novostečeni ideal. Zamišljeno je da poznati incident, skakanje aktivistkinje Emily Davison (Press) bude kulminacija filma, ali emocionalni vrhunci su već dostignuti, pa cela ta scena deluje nakalemljeno.

Suffragette je film koji pokušava da u svemu nađe srednji put, pa poslovično uvek ostaje negde između, na pola puta. Fiktivna Maud daje emotivnu dubinu i perspektivu sa kojom se možemo identifikovati, kao i njene prijateljice, ali su u pitanju uglavnom tipski likovi žena-radnica, zgodno spakovani za potrebe današnje publike. Međutim, Suffragette nije samo priča o njima i spoj njih sa širom slikom nije ispao dobar, ni po njih, ni po tu širu sliku. Fuzija deluje veštački i nalepljeno, ne dobijamo pogled ni u širinu ni u detalje stvarnog istorijskog konteksta (izuzev lokacija, scenografije, šminke i kostimografije), a likovi ne razvijaju svoj puni potencijal.

Nije da se glumci ne trude da ih ožive. Carey Mulligan je ovde u vrlo solidnom izdanju, oslanjajući se najviše na mikro-glumu, stav i mimiku (imamo puno krupnih kadrova da se uverimo). Helena Bonham Carter je zanimljivo svedena i pod kontrolom. Ben Whishaw se solidno snalazi u ulozi muža rastrzanog između ljubavi prema ženi i pritiska društva. Brendan Gleeson opet pokazuje svoje majstorstvo u ulozi inspektora, pa umesto tipskosti imamo ljudskost i nijansiranost, a Meryl Streep biva potrošena u svom kratkom pojavljivanju u kojem će na kraju njen “outfit” ispasti značajniji od njenog lika.

Centralni problem filma je njegov kontekst, odnosno odsustvo istorijski relevantnih detalja. Recimo, malo je verovatno da bi se siromašna pralja pridružila sufražetkinjama. Naime, ovaj uglavnom srednjeklasni i buržoaski pokret se borio za jednakost dobrostojećih žena sa dobrostojećim muškarcima, dok su im radnička prava kao takva bila nešto strano i verovatno odbojno. Sa druge strane, kako u ta doba ni siromašni muškarci poput Maudinog muža takođe nisu imali pravo glasa zbog imovinskog cenzusa, teško da bi se ona zauzela za plemeniti cilj koji joj ne bi doneo ništa. Scenaristkinja Abi Morgan i rediteljica Sarah Gavron socijalni kontekst koriste prigodno: odgovara im da je glavna junakinja siromašna radnica jer bi se publika teže identifikovala sa buržoaskom gospođom, ali ne žele etiketu levičarskog i socijalističkog filma, pa se Maud ne priključuje nekom od socijalističkih pokreta koji su se takođe borili za univerzalno pravo glasa, muškaraca i žena, bogatih i siromašnih.

Možemo pretpostaviti da autorice imaju dobre namere. Prosto, govore o bitnoj temi koju nemamo baš tako često na filmu i to je za pohvalu. Kartica na kraju na kraju nam govori da to nije bila jednostavna borba i da potpuna jednakost nije ostvarena dekretom i preko noći, da je “napredna” Švicarska uvela opšte pravo glasa tek 70-ih godina, a bogati Katar tek pre nekoliko godina. Uostalom, jednakost se ne završava sa pravom glasa. Problem sa Suffragette je što o svojoj bitnoj temi govori na nekonfrontativan, konfekcijski način i uglavnom ostaje na površini. Rekoh već, film ima neku emocionalnu dubinu, a tehnički i zanatski je apsolutno besprekoran. To ga čini kvalitetnom konfekcijom, ali ipak konfekcijom.