Incompresa / Misunderstood

2014.

režija: Asia Argento

scenario: Asia Argento, Barbara Alberti

uloge: Giulia Salerno, Charlotte Gainsbourg, Gabriel Garko, Alice Pea, Carolina Poccioni, Ana Lou Castoldi

Asia Argento nije tipičan slučaj dece sa slavnim prezimenom koja sav potonji uspeh u životu duguju svom poreklu i karijerama i kontaktima koje su ostvarili njihovi roditelji. To, naravno, ne znači da joj prezime nije bila svojevrsna ulaznica u svet glume, ipak je svoje prve uloge imala u produkcijama svog tata Daria, ali je sve svoje potonje uspehe kao glumica i kasnije kao autorica postigla sama, žestokim radom i ogromnim talentom i integritetom. Znači, šansa, a ne protekcija. Uostalom, setimo se samo užasne glume Sofie Coppole u nekoliko očevih naslova, pre nego što je promenila karijeru. Asia nije takav slučaj. Nikako.

Ona je sjajna kao glumica, bez daljnjeg, ali je njena autorska karijera, barem što se tiče prva dva dugometražna filma, bila ispod tog nivoa. U oba se oslanjala na autobiografske elemente svoje ovisničke mladosti, s tim da je prvenac Scarlet Diva bio dosta hrabar i beskompromisan “vanity project”, a The Heart Is Deceitful Above All Things, lažna autobiografija lažnog dečaka JT LeRoya (pseudonim spisateljice Laure Albert) jednostavno brutalni “shocker” u kojem se uloga mlade ovisnice jednostavno dovoljno poklapala sa Asiinom prošlošću.

I Incompresa je u solidnoj meri autobiografski film, ali se čini da je Asia Argento sazrela kao autorica i da te elemente inspiracije koristi veštije. Incompresa je njeno najzrelije delo i jedna vrlo dobra priča o odrastanju neobične curice u neobičnim okolnostima. Ovo je jedan izuzetno topao film koji se poigrava sa javom, snom i košmarom koji donosi takva situacija.

Aria (sjajna Giulia Salerno u jednoj od najležernijih i najdirljivijih dečijih uloga) ima 9 godina i lude roditelje koji se razvode. Do tada je ta čudna porodična jedinica u kojoj su pored Arie, mame (Gainsbourg) i tate (Garko) živele još i kćeri iz roditeljskih prvih (propalih) brakova, Lucrezia (Poccioni) i Donatina (Castoldi) nekako funkcionisala (vidimo kako u sceni za stolom), ali se u sveopštem raspadu sistema najmlađa i najosetljivija Aria našla u unakrsnoj vatri. Mama – muzičarka ima stalnu potrebu za ljubavnicima, a tata – sujeverni i nadrkani glumac večito na pragu velikog uspeha za mirom u svom malom svetu, pa je mala Aria nešto kao neželjena stvar kojom se oni dobacuju kad god im zasmeta.

Barem joj u školi ide, ima talenta za pisanje, ali ni tamo nema sreće. Zaljubljena je opasnog dečka koji je ne primećuje i ima jednu jedinu drugaricu (Pea) sa kojom radi dečije pizdarije koje su ponekad simpatično tipične za cure te dobi, a ponekad na rubu krimigenog ponašanja, ali zapravo je jasno da cure samo traže malo pažnje. Naravno, njihovo površno prijateljstvo neće biti dugog veka, a izdaja će biti prilično bolna.

Čudno ali istinito, jedini iskonski momenat sreće curica će doživeti bez ikoga, sa torbom na leđima i kavezom sa mačkom u ruci, kada se na ulici prikrpa grupi pankera. Isto kao i drugi trenuci sreće, i ovaj je kratkog veka, ali barem za razliku od onih koje ima sa svojom familijom ne dolazi sa naplatom u vidu ponovnog odbacivanja ili podmetačina kojima je sklona najstarija sestra Lucrezia.

I pored toga Incompresa nije jedna od onih “plakalica” o teškom životu, već film sa velikim srcem i dušom, te jedna iskrena introspekcija o atipičnom odrastanju kada su ti roditelji posvađani egomanijaci koji se bave isključivo sobom i svojim potrebama. Perspektiva filma je unikatna, iskreno dečija sa minimumom naknadne pameti (replika na kraju, možda višak), scenario solidan, a režija prekrasno fluidna. Vizuelni identitet je takođe odličan, snolik, snimano je na traci i oseća se, što je nesvakidašnji podatak ako uzmemo u obzir da je Asia Argento snimila prvi italijanski digitalni film.

Ostaje pitanje koliko je Incompresa autobiografski film. Ono nije naročito bitno i takva kvalifikacija ne stoji u potpunosti što se tiče čiste faktografije. Ali ipak znakovito je u svetlu iskrenosti sa kojom Asia Argento priča o svojim anksiozama i traumama inteligetnog i sjebanog deteta. Ime Aria nije slučajno izabrano, to je autoričino pravo, kršteno ime, kao što nije slučajno što Charlotte Gainsbourg sa perikom liči na Dariu Nicolodi iz Argentovih filmova. Naravno da se Dario Argento nije tek probijao 80-ih, već je imao kultni status, a prilično sam ubeđen da je svojom karijerom bio zadovoljan i da nije bio sprema svoj potpisni stil menjati za više novca i slave. Takođe, Asiini roditelji su nastavili saradnju na poslovnom planu, ipak su filmovi neka vrsta porodičnog biznisa za Argentove, ali ne sumnjam da je odrastanje s njima bio pakao za desetogodišnju devojčicu koja samo želi malo pažnje i razumevanja.