Landscapes of Resistance / Pejzaži otpora

 kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

Prirodno je da vreme kosi i nosi preživele heroje Drugog svetskog rata. Tužno je da se, usled relativizacija i revizionizama, moramo na njih iznova i iznova podsećati nekim novim i novim pričama. Utešno je, pak, da još ima ljudi, mladih i agilnih, koji su spremni da te priče iskopavaju, trgaju od zaborava i podsećaju nas na važnost humanosti, doslednosti i nepopustljivosti u idealima i borbi za njih. Takvi mladi ljudi odgovorni su za dokumentarni film “Pejzaži otpora” (2021) u režiji srpske autorke Marte Popivode. Scenario je napisala skupa s Anom Vujanović, a film je kao jedini dokumentarac imao svetsku premijeru u takmičarskom programu Tigar na upravo završenom, prestižnom jubilarnom 50. Međunarodnom filmskom festivalu u Rotterdamu.

Junakinja filma i naratorka “Pejzaža otpora” je Sofija Sonja Vujanović, Anina baka, predratna komunistkinja (zbog veza sa SKOJ-em izbačena je iz gimnazije u Valjevu), veteranka partizanskog pokreta i logorašica koja je preživela Auschwitz. Ona govori o svom ideološkom i ratnom putu, od emotivnog momenta kada je siromašnom drugu iz razreda posudila školski udžbenik, a on njoj zauzvrat knjigu Maksima Gorkog, preko pragmatičnog braka sa svojim tadašnjim momkom, starijim SKOJ-evcem Savom zbog čega je falsifikovala krštenicu kako bi se učinila punoletnom, pa do odlaska u partizane, Savine pogibije, učešća u akcijama, svog prvog (možda i jedinog) ubistva (žrtva je bio nemački okupatorski oficir), hapšenja i isleđivanja u štabu Gestapoa u Beogradu (danas je ta zgrada u centru grada poznata kao Dom vojske), te logoraškog puta od Banjice do Auschwitza, gde takođe nije klonula duhom, već je vodila pokret otpora u ženskom delu logora.

Naracije su propraćene lokacijski kodiranom slikom, istih mesta na kojima se radnja odvija iz današnje perspektive, od skromne kućice na rubu šumarka u valjevskom kraju, preko centralnoevropskih železničkih pruga do ruševina zloglasnog koncentracionog logora. Mesta nisu potpisana, ali ne moraju ni biti da bi se u svakom trenutku doimala autentičnim, dok je svaka, pa i najmanja sumnja razvejana prizorima Auschwitza. U tim delovima, izmena detalja i širih planova uhvaćenih kamerom izuzetno nadarenog direktora fotografije Ivana Markovića funkcioniše ponajviše zbog briljantno glatkih pretapanja koja ostvaruje montažerka Jelena Maksimović, dok je audiovizuelni ugođaj upotpunjen naturalističkim dizajnom zvuka Jakova Munižabe.

Međutim, Popivodin film ne staje samo na osvežavanju našeg ustajalog istorijskog pamćenja, već se unekoliko bavi i sadašnjošću. Sonju vidimo u sadašnjem trenutku kao bakicu naborane kože koja položaj menja od ležećeg do sedećeg, a društvo joj prave jednako stari i umorni suprug Ivo te mačke. Logoraška tetovaža je izbledela, ali se još uvek može pronaći i pročitati, čak je i predmet njene šale kako je s godinama menjala mesto na ruci. Sonja se sada bori protiv nepobedivog neprijatelja, starosti i smrti koja se šunja iza ugla (umrla je ne dočekavši premijeru filma), ali svejedno ne posustaje, svesna svoje važne i herojske uloge u istorijskim procesima, o čemu svedoči i umontirani materijal sa DV kaseta iz kućne arhive.

Dodatni nivo ovog impresivnog dokumentarca sačinjavaju i Anine dnevničke beleške koje počinju kao hronika poznanstva između Marte i Sonje, ubrzo se pretvaraju u dnevnik rada na filmu (koji se ne čini uvek kao dobra ideja), da bi do kraja filma postale komentar na današnje stanje stvari i povlačile paralele o fašizmu i antifašizmu 40-ih i sada, te o zaboravu kojem su prepuštena neka od antifašističkih i socijalističkih dostignuća, poput institucije 8. marta. Zaključak filma da “ne moramo biti heroji da bismo bili partizani, ali da moramo biti partizani” apsolutno stoji i odašilje univerzalnu humanu poruku.

 

 

 

 

Unbroken

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.

režija: Angelina Jolie

scenario: Ethan Coen, Joel Coen, Richard LaGravenese, William Nicholson (prema knjizi Laure Hillenbrand)

uloge: Jack O'Connell, Domhnall Gleeson, Garret Hedlund, Takamasa Ishihara, Finn Wittrock, Jai Courtney

Izgleda da smo mi, Balkanci, svojim amaterskim i diletantskim pristupom stvarima, kako ozbiljnim, tako i potpuno sporednim, ipak zarazili ostatak sveta. Kod nas, recimo, svaki frajer u birtiji je i genijalan političar, ekonomista, fudbalski selektor, pedagog, psiholog, automehaničar, građevinar, proizvođač alkoholnih pića i šta sve ne. Takvi smo po prirodi stvari, versatilni, ili samo volimo da guramo nos tamo gde mu nije mesto i ne priznajemo drugima da su stručni, da nešto mogu napraviti bolje od nas. Takav se pristup proširio Hollywoodom, pa je sada normalno da se glumac (ili zvezda, ima razlike) dohvati filmske režije. Bilo je toga i ranije, u periodu Novog Hollywooda je bilo normalno da se glumci uhvate režije na nekom malom, finansijski nezahtevnom i ličnom projektu. Ono što je danas različito je megalomanija tih projekata, a ime zvezde se koristi kao marketinški “brand”, bilo da je ona zaista režirala film ili se samo igrala reditelja.

Primer tog trenda je Angelina Jolie. Ona je nekada davno bila glumica i igrala je u raznim filmovima, od potpunih opskuriteta do relativno zapaženih. Kao deo hollywoodskog plemstva i rasna lepotica, brzo je napredovala u zvezdu. Njen “celebrity” brak sa Bradom Pittom i pozerski humanitarni rad i aktivizam su preuzeli medijski primat nad njenim glumačkim ostvarenjima, a ni njene uloge nisu bile nešto posebne, pa se Angie odlučila da se pokaže i dokaže kao autor i uhvatila se scenarija i režije. Njen autorski prvenac je bio toliko loš i nelogičan, faličan pre svega iz filmskih razloga (ne bih ulazio u politiku) i u solidnoj meri je ismejan od kritike i publike. Angie se nije predavala, niti tvrdoglavila, već je napravila dobru odluku, za scenario unajmila stručnjake, a režiju nastudirala gledajući kako to rade profesionalci, pa je njen drugi pokušaj, Unbroken, drastično bolji od debija.

Unbroken je ekranizacija biografije Louisa Zamperinija, olimpijskog atletičara, vojnog pilota i ratnog zarobljenika, sve u svemu zaista interesantnog i poštovanja vrednog čoveka. Čudo je kako se hollywoodske glavešine nisu ranije dosetile da o njemu naprave biografski film, pošto je Zamperini to svakako zaslužio. Universal je otkupio prava na njegovu biografiju koju je napisala Laura Hillenbrand i počeo da razvija scenario sa Richardom LaGraveneseom (The Fisher King, The Horse Whisperer) i Williamom Nicholsonom (Gladiator, Les Miserables, Shadowlands), a Francis Lawrence (nastavci The Hunger Games) je najavljen kao reditelj. Od te saradnje nije bilo ništa, scenario je sačuvan, ali je Angelina Jolie čim je dobila rediteljsku fotelju angažovala braću Coen da isti pregledaju i doteraju. Atipično za njih, scenario je dostra “straight” i linearan, uglavnom bez njihovog tipičnog humora, reklo bi se poprilično tezgaroški.

Louis Zamperini (O'Connell) je pilot na Pacifiku i njegov avion je pogođen i polako otkazuje. On i još dvojica kolega Phil (Gleeson) i Mac (Wittrock) uspevaju da iskoče iz aviona koji se ruši i narednih 47 dana provode u čamcu za spasavanje, uz klasične probleme: glad, žeđ, ajkule i avione koji preleću i pucaju. Uporedo s tim, kroz flashback scene izloženo je Louisovo odrastanje kao problematičnog klinca, a potom kao nadarenog i izdržljivog atletičara dugoprugaša. Nastupio je na Olimpijadi u Berlinu u trci na 5000 metara i osvojio osmo mesto, što je dobar rezultat jer je Louis planirao da popravi vreme i formu do sledeće olimpijade koja je, gle čuda, dodeljena Tokiju. U međuvremenu je izbio rat i Louis je umesto na najveće svetsko takmičenje otišao u pilote... Kada se dvojica od trojice konačnu domognu kopna, shvataju da njihove muke tek počinju jer će pasti u nimalo prijatno zarobljeništvo u japanskom logoru kojim upravlja zloglasni “Ptica” Watanabe (Ishihara). Watanabe će se odmah spraviti na Zamperinija, jer ga nesalomivi američki vojnik nervira u svojoj nepopustljivosti i pakao ga čeka, sve do oslobođenja...

Jasno je da Unbroken, kao miks barem dva-tri filma na dve-tri teme ima pretenzije za nagrade. One su mu u ovom slučaju imakle. Istina, ima tri nominacije za Oscara, za kameru, miks i montažu zvuka, ali i vrlo male šanse. Do nominacija se nisu domogli ni glumci, iako su dojmljivi i prolaze kroz fizičke transformacije, ni muzika Alexandra Desplata, ni, logično, Angelina Jolie, koja možda nema dara za režiju, ali pokazuje spremnost da uči zanat tako što se ugleda na Spielberga i Eastwooda u njihovim najboljim ostvarnjima ratnog žanra. Scene na čamcu za spasavanje su dinamične i atraktivne, iako se dosta oslanjaju na All Is Lost i slične filmove o brodolomcima. U tome joj dosta pomaže fotografija majstora Rogera Deakinsa.

Tek u logoru film dobija solidnog negativca i sukob između njega i protagoniste je relativno napet. Problem je što Phil tu nekako ispada iz priče, a druge kolege iz kampa (predvođene Hedlundom) ne uspevaju da ga zamene. Jack O'Connell kompetentno igra Zamperinija, i pokazuje da je njegova glumačka karijera u usponu i da ga čeka svetla budućnost. Ovo je bila dobra godina za njega, u Starred Up je perfektan, čekam još da ga vidim u '71. Nažalost, nemamo prilike da ga vidimo kao Zamperinija koji se suočava sa PTSP-om nakon povratka iz rata i zarobljeništva, ali to je stvar scenarija i pogrešnih prioriteta.

Scenario je najslabiji deo ovog filma. Naprosto, linearan je, predvidljiv i dosadan. Imali smo puno filmova na tu temu, i većinom su bili bolji. Naravno, nemoguće je ponovo napraviti The Bridge on the Kwai River, ali moguće je barem održati ikakav osećaj tenzije i teskobe, materijal je tu, samo treba pogoditi dinamičke akcente. Coeni, doduše, ubacuju malo humora na početku, na čamcu prilikom lova na ptice i ribe, ali to nije dovoljno da poništi utisak neoriginalnosti i reciklaže.

Bilo kako bilo, Unbroken ostaje sasvim prosečan film koji smo već nekoliko puta odgledali, poslednji put pod nazivom The Railway Man (2013). Unbroken uspeva da bude još konfekcijskiji i monotoniji od toga. Pa ipak, ovo je značajan napredak za Angelinu Jolie, ali pitanje je hoće li ona sa ovim filmom sprati etiketu “razmaženog derišta bez trunke talenta” koju su joj nalepili Sonijevi direktori čija je komunikacija presretnuta i objavljena na internetu. Smatrali mi to nekorektnim ili ne, fakat je da Angie ostaje pre svega “celebrity”, pa tek onda sve ostalo, kao i to da neće tek tako odustati od traženja priznanja za svoj rad. Hoće li u tome uspeti i hoće li joj studijski sistem pomoći ili će je samo hraniti sa ostacima, ostaje da se vidi u budućnosti.

The Missing Picture / L'image manquante

2013.

režija: Rithy Panh

scenario: Rithy Panh, Jean-Baptiste Phou

Rithy Panh je dovoljno poznato ime u svetu dokumentarnog filma, ali možda nije loše ponoviti njegovu biografiju. Rođen je i odrastao u Kambodži, a sa trinaest godina je bio odveden iz rodnog grada i odvojen od roditelja, te teran od jednog radnog kampa do drugog, gde je rmbao kao konj i gladovao kao pas. Na kraju mu je uspelo da pobegne prvo u Tajland, a zatim u Francusku, gde je završio studije filma i političkih nauka. Uglavnom snima filmove o gresima svoje otadžbine i o njenom nekadašnjem zločinačkom režimu.

Priča nam je uglavnom poznata. Crveni Kmeri su 1975. preuzeli vlast u Kambodži i pokušali da uspostave utopiju na temelju agrarnog komunizma i institucionalnog primitivizma. Normalne stvari poput naočara, pristojnog obrazovanja ili znanja “okupatorskog” francuskog jezika su mogle značiti smrtnu presudu za čoveka, nezavisno od njegove rase i klase. Gradovi su ispražnjeni i pretvoreni u zatvore i vojne logore, a populacija je poterana u radne kampove na selu i divljini. Familije su rastavljene i ispiranje mozga (naročito deci i omladini) je bila mera kontrole u pokušaju da se ostvari utopija. Konačni bilans je 2 miliona mrtvih, ubijenih, izgladnjivanih i iscrpljivanih do smrti (procentualno najveći pomor populacije jedne zemlje u istoriji) i ko zna koliko nestalih, izbeglih i interno raseljenih.

Ne treba mnogo pameti da bi se zaključilo da projekat utopije neće nikada uspeti. Prosto, klima je takva da su temperature previsoke da bi uspevale profitabilne evropske i američke žitarice, a vode ima ili nedovoljno ili previše, ali nikada onoliko koliko je potrebno. Treba razumeti te jadnike koji su na tu kretensku propagandu i pervertiranu ideologiju između pogrešno shvaćenog Marxa i Rousseaua naseli, oni su bili jadni, bedni i gladni, patili su u feudalnom, kolonijalnom i post-kolonijalnom sistemu i pridružili se ekstremistima revolucije. Treba razumeti i one koji su se revoluciji priključili kasnije, neki su bili oportunistička goveda, dok su drugi bili klinci koji dalje od režimskih slogana nisu ni čuli. Oni koji mi posebno idu na živce u celoj toj priči su preteča današnjih hipstera, večiti kontraši, mamini i tatini sinovi koji su sedeli u udobnim stanovima Pariza, Berlina i Amsterdama, išli na prestižne univerzitete i ložili se na Maove govore i slogane Pola Pota. Ti salonski levičari su stvarno neopevani smradovi i film ih u nekoliko rečenica apostrofira, ali oni nisu tu centralna tema.

Ono što na narativnom nivou čini razliku između The Missing Picture i tematski sličnog filma The Killing Fields (1983) je u tonu naracije. The Killing Fields je vrlo klasično intoniran film, dramatičan na svim nivoima, politički i istorijski korektan, reklo bi se rađen za najširu globalnu publiku. The Missing Picture je od početka do kraja lična priča jednog čoveka, bez pretenzija da bude objektivna ili univerzalna, puna žuči, tuge, besa, nostalgije i otpora, i, na koncu konca, iskrenija od iskrenosti i istinitija od istine. Pritom su autorovi motivi plemeniti, on sam želi da pronađe izgubljene slike, da ispravi distorzirana sećanja i nađe unutrašnji mir.

U tu svrhu Panh upotrebljava dve potpuno suprotne tehnike: sa jedne strane imamo očekivane arhivske snimke, što režimskih propagandnih filmova, što istinski “found footage” u vidu predrevolucionarnih snimaka koji su nekako preživeli spaljivanje ili snimaka propagandista - disidenata. Drugi postupak je nešto nalik animaciji. U pitanju su instalacije, diorame napravljene od drvenih, ručno izdeljanih i ručno ofarbanih figurina, To odlično služi ideji rekonstrukcije autorovih sećanja, a same figurine su u isto vreme detaljne i apstraktne, kao što su naša sećanja na traumatične trenutke istovremeno živa i nepouzdana.

Figurine su statične, ali su diorame često ogromne i elaborirane, pa kamera koja klizi preko njih daje određenu dozu dinamike. Već to je dovoljno da The Missing Picture bude izuzetno dobar i inovativan film. Panh, međutim, ima još jedan trik: prostu montažu figurina i instalagija u arhivske snimke, ali i projekciju arhivskog materijala na veštački napravljenu scenu.

Panh će se osvrnuti i na svoje kinematografske početke, kada je kao dečarac posmatrao suseda filmaša kako snima i montira filmove po ugledu na zapadne, ali i azijske kinematografije, najviše Bollywood. Kinematografija je imala značajno mesto u komunističkoj propagandi još od Oktobarske revolucije, imaće je i kod Pola Pota, a svi nepoćudni autori i umetnici će među prvima nastradati. Sused koji je svojim filmovima verovatno uveseljavao publiku je verovatno doživeo istu sudbinu kao i autorov brat koji je svirao zapadnjačku muziku po igrankama ili njegovi roditelji, pristojni ljudi, učitelji, umrli usled iscrpljenosti od rintanja i gladovanja. Autor prema svemu tome osećati gorčinu, ali ga možemo razumeti.

The Missing Picture je nominovan za Oscara u konkurenciji stranog filma i to potpuno zasluženo. U nekoj manje oštroj konkurenciji bi moža i osvojio nagradu, ali ove godine je u toj kategoriji vladala neverovatna gužva odličnih filmova koji su bili ili društvene ili estetske izjave. U tom društvu, možda je The Missing Picture bio previše mali, ličan i atipično snimljen film. Postavlja se pitanje da li bi bolje prošao u konkurenciji dokumentarnog filma, gde je nešto razvikaniji potresni i eksperimentalni dokumentarac The Act of Killing (koji tera počinioce političkih ubistava u Indoneziji da svoje grozne činove ponove kroz mjuzikl) izvisio za kipić koji je, prema svim očekivanjima, morao da dobije.

The Missing Picture je film koji morate pogledati ako cenite filmove. U njemu ćete naći i nešto dokumentarističkog balansa, ali i jednu iskrenu ispovest, gomilu drame, pa čak i šoka. Nije bitno što vam je priča verovatno poznata, ako je ispričana na pravi način, a ovde je to svakako slučaj, ona će biti vanvremenska. Dodatni komentari Jean-Baptista Phoua nisu previše smetali, ali nisu ni bili neophodni. Pripovedačka tehnika koja ide od dokumentarca do rekonstrukcije i nazad, u dosta pravaca je sjajno uklopljena sa vizuelnim identitetom. Sve u svemu, jedna masna, apsolutna preporuka.

I dobro razmislite kada čujete nekog slatkorečivog tipa sa izraženim kompleksima kako obećava kule i gradove. Možda ćete tražiti izgubljene slike iz sećanja, pošto će vaše prave slike možda već biti uništene kao nepodobne.

The Railway Man

2013.

režija: Jonathan Teplitzky

scenario: Frank Cottrell Boyce, Andy Paterson (po autobiografiji Erica Lomaxa)

uloge: Colin Firth, Nicole Kidman, Jeremy Irvine, Stellan Skarsgard, Hiroyuki Sanada, Tanroh Ishida, Sam Reid

Budimo iskreni, Drugi svetski rat je poslednji rat o kojem svi mi globalno imamo istu sliku i isto mišljenje, znamo ko su junaci, a ko su zlikovci, ko se borio hrabro, a ko je bio monstrum. Što se tiče svih ratova posle, mišljenje o njima će varirati u zavisnosti od nečijeg političkog opredeljenja ili puke nacionalnosti. U krajnjoj liniji, zavise i od nekog javnog mnjenja ili od kulturnih (pa i filmskih) rekonstrukcija. Ali sa WWII znamo na čemu smo. Tematski, to može biti ratni akcioni film, ratna melodrama ili ratna komedija u kojoj se naši momci super zezaju dok šutiraju nacoška ili japanska dupeta. Ali neke stvari ostaju iste, struktura heroja i zlikovaca i orkestralni aranžmani na soundtracku. Malo je autora koji su tom diskursu dali disonantni ton. Na pamet mi padaju pacifista Resnais (Hiroshima, mon amour), Peckinpah (Cross of Iron, snimljen iz perspektive nevoljnog nacističkog oficira na svetoj ljudskoj i vojničkoj dužnosti da sačuva živote svojih mobiliziranih mladih vojnika u ludačkoj klanici i jagmi za slavom i ordenjem), militantni Milius (Farewell to The King, kao pohvala ratovanju kao takvom) ili zezator Tarantino (Inglorious Basterds).

The Railway Man je jedan klasičan, staromodan epsko-lirski baladičan film na temu Drugog svetskog rata. Poruka filma je jasna i politički korektna, okruženje filma (građenje sijamsko-burmanske železnice) donekle poznato, makar iz filmova, dok su likovi većinom tipski. Nije da nema nekakvog moderniteta u celoj toj priči, prvi je upotreba flashbackova, u ovom slučaju preterana i često nepotrebna, drugi je “sabijanje” filmskog vremena u odnosu na izvorni književni materijal, a ni jedna od bitnijih tema, PTSP, nije nešto što se vezuje na junačku epiku Drugog svetskog rata.

 

Pa krenimo redom, protagonista je Eric Lomax (Firth u starosti, Irvine u mladosti), ratni veteran, zarobljenik koji je jedva izvukao živu glavu sa projekta “železnice smrti”. Njegov život je jednostavan – stalno putuje vozom jer obožava vozove i visi na polu-nemim sastancima sa kolegama veteranima. Jedini čovek sa kojim na tim sastancima razgovara je Finley (Skarsgard/Ried). Na jednom od putovanja, Lomax će upoznati udovicu Patti (Kidman), sa njom se zbližiti, na kraju i venčati. Ali Lomax nije benigni štreber, nego veoma oštećen čovek koga muče noćne more vezane za traume koje je proživeo u ratu.

On je bio jedan od britanskih telegrafista kada je Singapur pao. Zajedno sa kolegama je odveden da radi na železnici, i isprva zbog inženjerskog statusa bolje prošao od većine vojske. Lomaxa je vukla radoznalost, pa je od komponenti sastavio primitivni radio-prijemnik i slušao vesti s fronta. Kada je uhvaćen sa radijom, Japanci su ga označili za opasnog i mučenjem iz njega izvlačili priznanje. Rutina je poznata i biće postepeno otkrivana kroz film, batine, “waterboarding” i oni čuveni drveni kavezi u kojima su robijaši spavali.

Međutim, ovo nije film o borbi i junaštvu, neka nova verzija The Bridge on The Kwai River. Živeći sa PTSP-om i polako mu se predajući, Lomax od Finleya dobija saznanje da je njegov glavni mučitelj, prevodilac Nagase (Sanada/Ishida) još uvek živ i da čak radi u ratnom muzeju na istom mestu gde je bio logor za zarobljenike. Možda ću sad nekom spoilati, ali ne berite brigu, na ovu temu i na ovaj predložak su snimljena već dva filma, jedan dokumentarni (Enemy, My Friend) i jedan televizijski (Prisoners in Time). Lomax odlazi sa namerom da se osveti mučitelju, a zatiče potpuno promenjenog čoveka koji je shvatio svoju užasnu ulogu u ratu i koji predano radi na pokajanju i pomirenju.

 

Šta reći, scenario je tipski, režija isto takva. Jedino što razbija tipičnost su skokovi u različita vremena radnje i nekoliko dream sekvenci u prvoj polovini filma. Glumci svoj posao odrađuju dobro, Firth čak odlično do te mere da sasvim solidni Irving (koji i liči na mladog Firtha) izgleda kao slabiji glumac. Stellan Skarsgard briljira kao stari Finley, a Hiroyuki Sanada kao ostareli Nagase. Uostalom, njihovi likovi jesu do detalja napisani toliko da nema mesta za improvizaciju, ali su makar slojeviti. U toj podeli uloga jedino je Nicole Kidman zakinuta sa pasivnim, generičkim likom žene koja je najpre duhovita, vesela i koja flertuje, da bi kasnije postala kliše “zabrinute žene sa suzom u oku” koja se zauzima za svog oštećenog muža. Njoj stoje aktivne, riskantne i opasne uloge, ona nije niti glumica, niti žena koja će samo stajati sa strane i izgledati jadno.

Neću reći da je u pitanju loš film, to svakako nije, ali je staromodan, decentan i “proper”. Ono što mi kod svih tih i takvih filmova smeta je izvlačenje emocija i suza na silu. Tu nema suptilnosti, sugestije ili makar iluzije da gledalac ima prava na izbor šta će ga ganuti, već mora da sluša predavanje. Ovo je film za moju mamu, vašu mamu, svačiju mamu, jer ima makar tanku ljubavnu priču, ratne užase i “proper” ljudsku poruku. Nedostatak hrabrosti, iako je priča autentična i sama po sebi prilično potresna, sprečava The Railway Man da bude bolji film. Prosto izgleda kao “paint by numbers” od početka do kraja i od gledaoca ne traži aktivno sudelovanje.

Možda bi trebalo istražiti i druge ratove osim Drugog svetskog, ili bi možda trebalo malo smanjiti sa ratnim filmovima. Nema više ništa da se kaže na tu temu, a svaki film liči na jedan ili više drugih. Postaje monotono. The Railway Man se u tu monotoniju potpuno uklapa.