Wild Horses

2015.

režija: Robert Duvall

scenario: Robert Duvall, Michael Shell

uloge: Robert Duvall, James Franco, Josh Hartnett, Devon Abner, Angie Cepeda, Luciana Pedraza Duvall, Jim Parrack

Kažu mi glumci, a ja im verujem, da je gluma više od zanimanja, pa čak i više od poziva. Da je gluma jednostavno strast i da zato pojmovi poput radnog vremena i penzije postaju trivijalni. Jer glumac mora biti glumac i mora da glumi. To, nažalost, ima i tamnu stranu, posebno u kompetitivnoj industriji kakva je Hollywood i američki film generalno, pa se neki glumci guraju u producente ili čak reditelje samo da bi mogli da glume, i to najčešće svoje tipske uloge.

Novi film Roberta Duvalla, Wild Horses, je upravo to: jedan projekat staračke taštine više nego strasti snimljen samo da bi on odigrao svoju sada već smešno tipsku ulogu ruralnog familijarnog patrijarha sa pripadajućim konzervativnim sistemom vrednosti. Da se ne lažemo, Duvall ga igra dobro, ipak je u pitanju sjajan karakteran glumac koji zna šta su mu jače strane, ali to je ipak jedna te ista uloga koja se samo po sitnim i nebitnim detaljima razlikuje od ostalih njegovih uloga u poslednje vreme (recimo u The Judge) da Wild Horses možemo odmah otpisati kao nepotreban film. Čak i da toliko toga nije otišlo dovraga, a jeste.

Wild Horses je kombinacija naporne i razvučene porodične drame, misterije oko ubistva iz prošlosti i brojnih pod-zapleta koji ne idu nikuda. Po svojoj osnovi, kao i po teksaškom rančerskom miljeu (iako je film snimljen u državi Utah, dovoljno vešto da se ne vidi iz prve), Wild Horses pokušava da liči na Lone Star, briljantni film Johna Saylesa, ali te visine jednostavno nikad ne dostiže i zapravo liči na okljašteni, ne baš sjajno montirani projekat još većeg zamaha.

Osnova za dramu i moguća misterija oko ubistva je događaj od pre 15 godina kada je stari rančer Scott Briggs (Duvall) zatekao najmlađeg sina Bena (Franco) u zagrljaju sa još jednim momkom. Sina je oterao sa pištoljem u jednoj i Biblijom u drugoj ruci, a njegovog ljubavnika nakon te večeri niko više nije video. U sadašnjem vremenu je lokalna policajka (rediteljeva žena Luciana) pokrenula istragu o tom starom slučaju i sve ukazuje na Briggsove, a Scottu se to baš nekako ne mili, pa njoj na vrat tovari njenog korumpiranog kolegu (Parrack). Istovremeno, Scott shvata da mu je vreme na Zemlji ograničeno, pa skuplja sinove (uključujući i najmlađeg, pedera) da im predstavi testament po kojem se imanje deli na četiri umesto na tri dela. Četvrta naslednica je sluškinja Maria (Cepeda) koja je odrasla zajedno sa njima i koja može biti i starčeva ljubavnica i vanbračna kćerka i šta god.

Zapravo, nije ni bitno jer Wild Horses toliko meandrira da postaje naporan i nepotrebno dosadan film. Nije tu samo problem obilje pod-zapleta koji se čine toliko slučajnim da je legitimno pretpostaviti da je ova stominutna verzija zapravo samo delić još dužeg filma ili mini-serije. Bolja montaža i sigurnije napisan scenario bi svakako pomogli u tom slučaju. Suština problema se, međutim, skriva u tome što ni dva osnovna pravca, porodična drama i istraga oko nestanka / ubistva nisu urađeni kako treba, pa deluju ravno, reciklirano i ubibože dosadno.

Za utehu su možda samo nekoliko stvari. Prvo, složićemo se da Duvall još uvek zna odigrati starog drkadžiju iako više nismo sigurni koliko glumi, a koliko je to i postao. Drugo, gluma sama po sebi je na nivou, koliko je to moguće izvesti sa tako manjkavim scenarijem. To posebno važi za Angie Cepedu koja svojem liku pristupa sa iskrenošću i toplinom. Čak ni James Franco nije uobičajeno frapantno loš kakva mu je većina novijih glumačkih izdanja. Kad smo već kod njega, utešno je i makar to da on nije ovako nešto režirao. Zamislite kakav bi to pretenciozni haos bio.

A Night in Old Mexico

2013.

režija: Emilio Aragon

scenario: William D. Wittliff

uloge: Robert Duvall, Jeremy Irvine, Angie Cepeda, Luis Tosar, Joaquin Cosio

Priznajem, fora je videti Roberta Duvalla u glavnoj ulozi, iako je, i pored Oscara za glavnu ulogu, najbolje upamćen kao epizodista. Da mu je Lt. Col. Killgore (Apocalypse Now) jedina uloga, već bi imao moje doživotno i maksimalno poštovanje. A Night in Old Mexico je Duvallova saradnja sa scenaristom Wittliffom sa kojim je zajedno ostvario hvaljenu, a meni dosadnjikavu western mini-seriju Lonesome Dove (1990). Duvall se u poslednje vreme specijalizirao za western i neo-western uloge ostarelih kauboja i rančera koji prosipaju komadiće mudrosti iz stihova country pesama.

U ovom filmu bi situacija bila slična da se Wittliff zapravo potrudio da uradi karakterizaciju likova i nekakav scenario koji nije sastavljen od samih klišeja iz više žanrova. Nakon uvodne scene u kojoj dvojica dripaca ubiju i opljačkaju tipa, upoznajemo Duvalla kao Reda, starog rančera kome se banka sprema da oduzme sve. Jasno nam je da je Red neopevana budala koja ide okolo i vređa ljude, kako slučajne prolaznike, tako i ženu iz susedstva koja se brine o njemu. U nekom trenutku on reši da mu je dosta sranja, prisloni revolver na glavu, ali ne uspe da stisne ni petlju ni obarač. U pravi čas se pojavljuje Gally (Irvine) i predstavlja mu se kao njegov unuk.

I film skreće u “bonding time”, sa jedne strane imamo dedu kojeg treba zatvoriti u starački dom i kljukati sedativima da se smiri, a sa druge uštogljenog unuka u lažnoj kaubojskoj odeći koja izgleda kao kostim za gay paradu. I njih dvojica odlaze u “Stari” Meksiko (Red insistira na tom terminu, ali ipak nije toliko star da New Mexico smatra delom Meksika) da bi se deda proveo po poslednji put u životu. Familijarna melodrama će, očekivano, opaliti još jednom u “zgodnom” trenutku.

Ako ste se pitali šta je sa onom dvojicom dripaca sa početka, njih će Red i Gally pokupiti kao stopere, pa ih ostaviti pored puta. Dripci će ostaviti torbu punu love u autu (vrlo ubrzo će i izginuti u već nekom obračunu), a ta torba će poslužiti kao, pogodili ste, pokretački motiv za jurnjavu sa meksičkim krimosima...

U međuvremenu će se Red i Gally vući po nekom meksičkom gradu koji je, kada je zgodno, veliki kao neki San Francisco u kojem žurka nikad ne prestaje, a kada je zgodno mali toliko da se likovi mogu naći posle petominutne vožnje. Njih dvojica će se svađati, prepirati, ići na kurve i tekilu, šta već rade Gringosi u Meksiku. Tu će i upoznati lepu pevačicu / striptizetu u noćnom klubu (Cepeda), a ona će se, neočekivano, zaljubiti u nadrkanog polu-dementnog starkelju. Naravno, i razni krimosi će juriti lovu i sve će teći prema klišeiziranom kraju.

Duvall je u pristojnoj formi, bilo za komičnu, bilo za lagano tragičnu notu koju ima njegov lik. Problem je što je dijalog kretenski drven, a monolozi dugi i besmisleni, pa Duvall, hteo to ili ne, deluje kao pajac. Jeremy Irvine ne dobija priliku da pokaže svoje glumačke mogućnosti i sve vreme je nešto između “mokre krpe” i blentavog klinca koji nema pojma o životu. Angie Cepeda dobro izgleda i u svaku rečenicu ubacuje psovku, i to bi bilo to. Tosar i Cosio su klišeji zlikovaca i pograničnih krimosa, ništa bitno.

Iskreno, kada sam čitao prve kritike, nisam očekivao ništa posebno. A Night in Old Mexico je mogao da bude relativno simpatičan film sa lagano kultur-rasističkom notom o dvoje ljudi koji u toku jedne noći doživljavaju zgode i nezgode i zbližavaju se. A Night in Old Mexico pravi nekoliko kardinalnih grešaka, likovi su antipatični, njihovi razgovori nerealno glupi, i ceo film je neverovatno dosadan. Pored toga, iako krade masu klišeja iz nekoliko žanrova, nije baš najjasnije koji od nekoliko aspekata treba da dominira. Tu su u jednakoj meri zastupljeni i “nightmare logic” i komedija i ljubavna priča i porodična drama i neo-western i neo-noir, sve smućkaj pa prospi.

Reditelj Aragon očito nema iskustva (ovo mu je drugi film koji režira) i ne uspeva da pronađe svoj glas, nego prosto realizuje očajan scenario. Wittliff nije ni nepoznat ni loš scenarista, ali njegova specijalnost su pitoreskne dramice širokog zamaha tipa Legends of the Fall. Očito da se ne snalazi kada piše nešto što bi u teoriji moralo biti dinamičnije.