kritika objavljena na XXZ
2018.
scenario
i režija: Alfonso Cuarón
uloge:
Yalitza Aparicio, Marina de Tavira, Verónica García, Fernando
Grediaga, Nancy García García, Jorge Antonio Guerrero, José Manuel
Guerrero Mendoza, Diego Cortina Autrey, Carlos Peralta, Marco Graf,
Daniela Demesa
Kako
to obično biva u poslednjih godinu-dve dana, da bi se o filmu
kalibra Rome ozbiljno razgovaralo, prvo treba raščistiti
okolnosti u vezi sa činjenicom da je u pitanju Netflixov film za
koji postoje objektivno male šanse da ga pogledamo onako kako je
njegov autor to zamislio, dakle u bioskopu i sa 70-milimetarske
trake. Istini za volju, ovo nije Netflixova originalna produkcija,
već samo distribucija, što jedan arthouse film (doduše sa
rediteljem koji je veliko ime i koji je verziran i u “komercijali”)
uspeva da dovede pred potencijalnu publiku od preko milijardu
gledalaca. U tom smislu, kvalitet projekcije je žrtvovan radi
kvantiteta gledalaca, što možda nije ni tako loše, naročito iz
pozicije običnog gledaoca koji možda desetak puta godišnje ode u
bioskop, a festivali, Oscar-revije (Roma se kotira kao jedan
od favorita, i to ne samo u konkurenciji filma sa ne-engleskog
govornog područja) i slični događaji će Romu vrlo rado
uvrstiti na svoj program, pa eto prilike za ozbiljniju publiku da
film pogleda još koji put.
Potpuno
je druga priča sa kojim su motivom produkcijske kuće uopšte ušle
u ovaj ne baš jeftini projekat (radnja smeštena u određeni
vremenski period, snimanje na traci i to crno-belo) izuzetno
artističkog senzibiliteta (glumci uglavnom neprofesionalni, kadrovi
izuzetno elaborirani, “slice of life” pristup bez konkretnog
zapleta) čiji je jedini komercijalni potencijal ime autoa. U nju čak
ne bih ni ulazio, jer, ako ćemo pravo, cifra od 15 miliona možda
zvuči kao ekscesna za meksički art-film, ali Cuarónovo ime
je očito dovoljno zvučno (ma koliko i Children of Men i
Gravity po mom mišljenju bili precenjeni, tehnički
impresivni, ali dramaturški traljavi filmovi), a u filmskom poslu su
izdvajane i veće cifre za ekscentričnije projekte sa manje šansi
za uspeh.
Inspiraciju
za film je Cuarón pronašao u svom odrastanju u naslovnom
više-srednjeklasnom kvartu Mexico Cityja početkom 70-ih godina
prošlog veka. Detalji perioda i miljea su ponekad upadljivi
(arhitektura, vozila, odeća), a ponekad nešto diskretniji (odjeci
globalnih događaja kao što su uspomene na u sećanju još sveže
Olimpijske Igre 1968. i Svetsko Prvenstvo u fudbalu 1970. godine),
dok je kontekst onovremenih klasnih razlika i političkih previranja
svakako prisutan, premda je u tretmanu toga autor izuzetno suptilan.
Vizura je, pak, lična, čak i detinja, a radnja se proteže na
godinu dana života jedne familije koja uz određenu slobodu rekreira
samu autorovu. Svaka sumnja će biti otklonjena na samom kraju, uz
posvetu Libo, kućnoj pomoćnici i dadilji koja je igrala važnu
ulogu u odrastanju autora i njegove braće.
U
tih godinu dana se nižu događaji niskog i srednjeg intenziteta, a
protagonistkinja koju principijelno pratimo je kućna pomoćnica Cleo
(izvrsna debitantkinja Yalitza Aparicio) koja živi i radi u
vili često odsutnog doktora Antonija (Grediaga) i njegove
žene Sofije (de Tavira). U kući obitava još njihovo četvoro
dece i još jedna kućna pomoćnica Adela (García García)
zadužena uglavnom za kuhinju sa kojom Cleo deli sobu. Odnos do
posluge je poslovan, pošten, sa dozom poštovanja i prijateljstva
(pominje se kako se na njih gleda kao na članove familije, iako to
nije baš potpuno istinita tvrdnja), ali ipak tu postoji svojevrsna
klasno uslovljena distanca. Za tih godinu dana centralni događaji
portretirani kroz ritualne, bili oni dnevni, nedeljni ili praznični,
biće razvod braka usled očevog neverstva i laganja i trudnoća naše
protagonistkinje koja će se završiti nesrećno i po njenu vezu sa
momkom Fermínom (Guerrero) i po dete koje nosi.
Fermínov
lik nam, pak, nudi uvid i u politički kontekst jer se tokom filma on
od nekadašnje sitne barabe i zaluđenika za borilačke veštine
pretvara u člana paravojne jedinice Los Halcones odgovorne za Corpus
Cristi masakr koji se dogodio 1971. na narečeni praznik, a u filmu
je portretiran skoro pa usputno, kroz prozor prodavnice nameštaja.
Klasni aspekt u Meksiku je povezan i sa rasnim i kulturalnim, što se
ogleda i kroz lik Cleo koja je indijanskog (astečkog) porekla i sa
pripadnicima svoje familije i kruga prijatelja govori lokalnim Mixtec
dijalektom, dok samo okruženje kvarta Roma ima evropski, skoro
stoprocentno belački štih. Cuarón tu vešto poentira u sceni
požara na izletu gde bogati beli turisti proslavljaju Novu Godinu, a
lokalni seljaci su zauzeti gašenjem vatre.
Roma
je jedan od onih filmova gde je pitanje “kako” dosta važnije od
pitanja “šta”, a Cuarónov postupak je briljantan, precizan i
promišljen. On nije majstor verbalnog pripovedanja, zato pripoveda
vizuelno, kroz neprekinute široke kadrove gde je svaki pokret kamere
(najčešće rotacioni) pažljivo odmeren i svaki može biti predmet
analize na predavanju studentima režije. Svaki od tih kadrova je
bogat i slojevit, u prvom planu su najčešće nekakve banalne
radnje, dok se prava drama, interno-porodična ili društvena, odvija
na rubovima. Da dostignuće bude veće, Cuarón skoro sve u filmu
radi sam, osim scenarija i režije, prisutan je i u funkciji
direktora fotografije (što je u njegovim ranijim filmovima radio
veliki Emmanuel Lubezki od kojeg se dosta naučio i čiji stil
s razumevanjem i merom emulira), kao jedan u timu producenata i kao
jedan od dvojice montažera (drugi je Adam Gough koji je
karijeru započeo kao asistent montaže upravo kod Cuaróna na
Children of Men), što će reči radi se o potpunoj kontroli i
potpuno svesnim autorskim odlukama. Šlag na torti je i Cuarónov
izbor i rad sa glumcima.
Naravno,
kroz film se Cuarón obilato referira na neke od svojih filmskih
uzora. Za početak, kadar otvaranja, ona voda na pločniku, je
direktna posveta Tarkovskom ili je, pak, direktno “dignut”
iz Zerkala. Značajan uticaj je svakako izvršio i Fellini,
i to ne samo zbog naziva (italijanski reditelj je sa istoimenim
filmom iz 1972. godine započeo seansu prekopavanja po vlastitom
sećanju, što je kulminiralo godinu dana kasnije briljantno citatnim
Amarcordom), već i zbog pomeranja radnje i šire slike u
drugi plan, dok se ne nužno strukturirana sećanja stavljaju pod
reflektor. Fellinijeva rana faza pod uticajem neo-realizma prisutna
je kod Cuaróna i u pero-lakom tretmanu socijalnih tema.
Roma
je svakako film koji će dobiti epitet filmofilskog i gurmanskog, ali
to nije nužno dobra stvar. U svoj svojoj preciznosti, Cuarón se,
međutim, pokazuje vrlo hladnokrvnim, dok toplinu manje ili više
samo fingira, pa bih ja Romu nazvao pre svega virtuoznim
filmskim delom u smislu ne mnogo različitom od onog koji se
upotrebljava za klasičnu muziku. Kako to obično biva, virtuoznost
je sama sebi svrha i to važi i u slučaju filma. Sa druge strane,
valja napomenuti da sam film gledao u kućnim uslovima (što pojačava
osećaj distanciranosti) i da sam greškom izabrao verziju za slepe
(da, to postoji) sa dodatnim naratorom koji opisuje scenu i prekriva
za film izuzetno važan dizajn ambijentalnih zvukova, pa je sasvim
moguće da bi u idealnim bioskopskim ili festivalskim uslovima moj
utisak bio još i bolji.
Hvala ti na čestim i kvalitetnim osvrtima na noviju filmsku produkciju. Ipak, kod ovog filma neke stvari nisi precizno definisao.
ReplyDeleteKao prvo, potpuno si u pravu da je Cuaron prevashodno vizuleni narator i u tome je majstor, pogotovo u ovom filmu.
Prvenstvena zamerka je tvoja ocena da se "Cuarón (se), međutim, pokazuje vrlo hladnokrvnim, dok toplinu manje ili više samo fingira." Hmmm, mislim upravo suprotno, što ne smatram samo pitanjem ukusa, već prvenstveno razumevanjem režiserskih postupaka. Cuaron je u prikazivanju, a pogotovo u izazivanju (ako se tako mogu izraziti) emocija suzdržaniji i suptilniji, a to ne bi trebalo brkati sa fingiranjem.
Druga stvar s kojom se ne mogu složiti je ocena "Kako to obično biva, virtuoznost je sama sebi svrha i to važi i u slučaju filma". Ne bih rekao, Cuaron je svoju režisersku virtuoznost upravo u Romi maestralno koristio da potcrta te tihe i sugerišuće emocije.
Još jedna stvar koja se tiče medija tj, Cuaronove odluke da se film prvenstveno emituje putem Netflixovog streaminga odnosno da ne bude prvenstveno bioskopski film. I sam sam prvo mislio da je reč o lošoj proceni i da film tom odlukom samo gubi, ali sam nakon gledanja promenio mišljenje.
Zašto? Zato jer je Roma koji se ne obraća intelektu, koji ne testira znanja, veštine, obrazovanja, Roma je film koji se obraća duši i onom najplemenitijem u čoveku. Iskreno, već mogu da zamislim gomilu slučajnih posetilaca kako posle sat vremena projekcije, taman kada počinje pravi zaplet (uslovno rečeno) filma, počinju da se vrpolje, došaptavaju, drndaju svoje mobilne telefone, dobacuju ili se "evakuišu" iz bioskopa. Mislim da se Cuaron upravo iz ovih razloga odlučio na ovaj vid distribucije, jer se film obraća direktno i neposredno svakom gledaocu ponaosob, a ne masi, te se na taj način i poruka i emotivni kapacitet filma direktnije prenosi gledaocu.
Apsolutno sve u ovom filmu je proračunato, svaki pokret i ugao kamere (koju je, da bi postigao potpunu kontrolu, dužio upravo Cuaron iako nije po vokaciji snimatelj), apsolutno sve je proračunato, intelektualno i hladno. Ja iskrenu emociju, osim buržoaske empatije prema tačno određenim pripadnicima nižih slojeva, nisam video. Ništa zato, to je prosto ključ koji učitavam i u kojem čitam film koji je daleko od lošeg, ali ga ja vidim pre svega kao cerebralno iskustvo i masterclass za buduće reditelje. Pod emocije i iskrenost, a bez žrtve intelekta, videti pod Richard Linklater, Boyhood. Što se Netflixa tiče koji bog drkoša mene ili nekog dobronamernog, a nedoraslog ovako zahtevnom filmu sprečava da klikne na iksić / ugasi televizor / štagod. Statistika je tu slična kao u bioskopu, broji broj prodanih karata ili učitanih stranica, a ovako vizuelan film je preporučljivo gledati na što većem platnu što mi u zabitijim delovima sveta nismo dobili prilike. Cuaron je izabrao ovaj oblik zbog novca koji mu je ponuđen.
ReplyDeleteČudno je (mada zapravo i nije) to kako isti film vidimo potpuno drugim očima, no to je umetnost, i to je legitimno. Ne plediram da sam sasvim u pravu, samo iznosim svoje impresije.
ReplyDeleteOdavno, ali zaista odavno nisam gledao film koji je u meni izazvao takav katarzični osećaj kao što je to uspela Roma. (Poslednji kojeg se sećam je Film "Idi i gledaj" Elema Klimova.) Od početne scene pranja psećih govana, do poslednje, simboličkog uspenja na nebo, film mi se doima najpre kao neka vrsta svetovne hagiografije (životopisa svetaca) moderne žene stradalnice i mučenice (česta tema centralnoameričkih i južnoameričkih filmova). Veština sa kojom Cuaron postepeno svoj fokus premešta sa porodice na Cleo je izvanredna. Postupno i nenametljivo i svakako hotimično, ili kako bi ti rekao proračunato.
Ne radi se ovde toliko o proračunatosti svakog kadra, to samo po sebi ne da nije loše, već mi se i dopada, koliko o pristajanju ili ne pristajanju na njegovu poetiku u filmu. Film sam gledao bez apsolutno ikakvog predznaja o temi, radnji, likovima i poslednjih pola sata je upravo u emotinom smislu izuzetno snažno i uverljivo. Scena kad se Cleo "budi" iz svog sveta tuge je antologijska u glumačkom smislu.
Potpuno mi je jasno da je Roma ipak jedan hermetičan film i da bi ga se istinski i duboko doživelo potrebno je biti i u posebnom raspoloženju. Iako sam i sam cerebralan tip, film uopšte nisam doživeo kao cerebralno iskustvo, upravo suprotno ...
Agree to disagree. I to je legitimno, sasvim.
ReplyDelete