kritika objavljena na XXZ
2018.
režija: Jon M. Chu
scenario: Peter Chiarelli, Adele Lim (prema romanu Kevina Kwana)
uloge: Constance Wu, Henry Golding, Michelle Yeoh, Gemma Chan, Lisa
Lu, Awkwafina, Ken Jeong, Chris Pang, Jimmy O. Yang, Nico Santos,
Pierre Png
Iako ne krijem svoje mišljenje da nagrade poput Oscara, Zlatnih
Globusa, PGA i SAG puno više govore o onima koji ih dodeljuju nego o
nagrađenima, ove godine internetski komentatori filma prosto udaviše
sa osipanjem drvlja i kamenja po bauku političke korektnosti.
Politička korektnost sama po sebi je sklizak teren i lako ju je
pljuvati dok jednom baš vama ne zatreba, a nikog više ne bude da
vas njome odbrani, ali ovde je to u velikoj meri promašena priča
jer se prosto ne radi o tome. Da, sva ta udruženja imaju konstantnu
potrebu da pošalju neku društvenu ili političku poruku (to,
uostalom, čine i pojedini filmski festivali), ali svrha tih nagrada
je da filmska industrija pre svega malo tapše sama sebi što zbog
dobro obavljenog posla, što zbog ispravnosti svog najčešće
površnog stava, što zbog navodne važnosti istog.
Elem, okomiše se uglavnom sredovečni, uglavnom beli i uglavnom
muškarci iz dubina istočnoevropske provincije da za krunski dokaz o
teroru političke korektnosti uzmu romantičnu komediju Crazy Rich
Asians i njene nominacije, zamislite samo, za dostignuća na
polju komedije. Jer film je u najboljem slučaju okej, ali nije ništa
posebno, kažu umereniji među njima. O tome šta je kome dobar film
neki drugi put (nekima je dovoljno da ih film zabavi, neki traže
stilsku i estetsku izvrsnost, neki fluidnost u pričanju priče, a
neki važnost filma u savremenom globalnom kontekstu), ali tumačiti
kretanja filmske industrije preko aktivnosti manjinskih, gay i
feminističkih grupa za pritisak je u najmanju ruku neozbiljno, a
možda na nesvesnoj ravni slika i prilika latentnog rasizma,
šovinizma i homofobije.
Iako bi po svom zapletu izgledao kao svaka druga romantična komedija
u kojoj cura otkriva da je njen dečko zapravo (pre)bogati naslednik,
pa odlazi da se upozna sa njegovom brojnom familijom koja je ne
prihvata da bi ih na kraju šarmirala ili nadvisila svojom pameću i
svojim poštenjem, Crazy Rich Asians je zapravo jako važan
film. I to iz razloga zato što je to studijski, hollywoodski film o,
u zapadnjačkom kontekstu, izuzetno brojnoj manjini koja je u takvim
filmovima prikazivana u određenom kodu koji se može nazvati usputno
rasističkim, punim predrasuda i stereotipa, ponekih pozitivnih
(Azijati su vredni, uredni i ambiciozni), ali uglavnom negativnih
(nedruštveni su, skloni izolaciji i čudaštvu) ili ničim
potkrepljenih tendencija u predstavljanju (hiper-seksualizirane žene
nasuprot skoro pa aseksualnim muškarcima). Drugi razlozi su to što
je u pitanju adaptacija popularnog romana azijsko-američkog autora i
što film kao malo koji do sada okuplja zvezdanu postavu glumaca
azijskog porekla. U konačnici i to što je film dobar (u skladu sa
pravilima svog žanra) i, ako baš hoćete, i zabavan usled humornih
intervencija i obilja “luxury porna” za one koji to vole.
Zanimljivo je i to da naša varijacija na temu Pepeljuge nije
sirotica i sluškinja, već etablirana univerzitetska profesorka
ekonomije doduše skromnih, imigrantskih korena, ali savršeno
integrisana u newyorški “melting pot”. Ona se zove Rachel Chu i
igra je američka, uglavnom televizijska glumica Constance Wu.
Njenog princa, naslednika kinesko-singapurske imperije nekretnina
Nicka Younga, pak, igra malezijski televizijski voditelj u svojoj
prvoj filmskoj ulozi Henry Golding. To da je on uopšte bogat
ona saznaje tek na letu u Singapur gde će on biti kum na venčanju
svog najboljeg prijatelja, a ona njegova zvanična partnerka, u
trenutku kada ih premeste u prvu klasu, a razmere njegovog bogatstva
tek od svoje singapurske prijateljice i bivše cimerke za vreme
studija Peik Lin Goh (Awkwafina, inače muzička zvezda koja
je pažnju na sebe skrenula pamtljivom ulogom u Ocean’s 8).
Valja primetiti da je takav sled događaja malo neverovatan u vreme
Googla, što je pocrtano time da se trač o njihovoj vezi širi
brzinom svetlosti, ali film se kreće nekom drugom logikom zacrtanom
još u predratno, zlatno doba Hollywooda (na šta nas podseća i
filmska muzika kada nije prekinuta kineskim obradama pop-standarda),
pa mu to ne smemeo uzeti za zlo.
Ono što dalje sledi je klasična intriga u koju je uključena
njegova familija, naročito konzervativna majka Eleanor (Yeoh)
i široki krug prijatelja, kao i saznanje da sličnost etničkog
porekla ne znači ništa kada dođe do klasnih razlika i, još i
više, usvojenih nacionalnih identiteta. Jer za Nickovu familiju
Rachel nije samo sirotica, nego i strankinja, Amerikanka, što
podrazumeva i drugačiju kulturu, pa i sklop ličnosti u smislu
prioriteta gde se zapadnjački individualizam hvata ukoštac sa
istočnjačkom lojalnošću familiji i naročito porodičnoj
poslovnoj imperiji. Tu dolazimo do nezanemarive sociološke
komponente (iako je u filmu primetno odsustvo singapurskog uglavnom
malajskog proleterijata, mada doduše u jednoj sceni vidimo indijsko
obezbeđenje u svojstvu posluge) koja je u filmu kao i u romanu,
izvedena iskreno i nimalo sentimentalno, dok je sve zapakovano u
prepoznatljivu žanrovsku formu.
Kao romantična komedija, pak, Crazy Rich Asians funkcioniše
jednako kako bi funkcionisao i film smešten u češće korišteni
belački, anglosaksonski i protestantski milje, sa scenama raskošnih
zabava, komičnim intervencijama (kao kada otac Peik Lin kojeg igra
komičar Ken Jeong podseti svoju mlađu decu da pojedu večeru
jer “ima gladne dece u Americi”) i “turističkim” panoramama
Singapura i Indonezije gde se singapurska elita odmara. Hemija između
dvoje glavnih glumaca je izvrsna, a tapiserija sporednih likova je
bogata, naročito u njihovim eskapadama (prednjače Awkwafina kao
Peik Lin i Jimmy O. Yang kao predstavnik singapurske “zlatne
mladeži” Bernard Tai), dok su pod-zapleti koji se otvaraju
različitog kvaliteta, a među njima je najznačajniji onaj koji se
tiče Nickove sestre Astrid (Chan) i njenog nevernog i
nesigurnog muža Michaela (Png) koji, kao i Rachel, dolazi iz
različitog socijalnog miljea.
Režiran od strane iskusnog rutinera Jona M. Chua (nastavci
Step Up i Now You See Me filmova), Crazy Rich Asians
je vešto upakovan i slojevit film čija je funkcija u jednakoj meri
zabava kao i reprezentacija (zamislite, “oni” rade i žele
uglavnom isto što i “mi”), uz određenu dozu informativnosti za
one koji ne znaju puno o Singapuru ili su propustili da primete
ekonomski napredak na jugoistoku Azije. I to je sasvim dovoljno da
film po svakom parametru smatramo dobrim, a u okvirima hollywoodskog
studijskog sistema čak i omanjom revolucijom za koju je bilo već
krajnje vreme.
No comments:
Post a Comment