Under the Silver Lake

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: David Robert Mitchell

uloge: Andrew Garfield, Riley Keough, Topher Grace, Riki Lindhome, Callie Hernandez

Prokletstvo drugog filma kao pojam treba uzeti sa zdravom dozom sumnje jer stvari ipak nisu toliko jednostavne i predvidljive u dinamičnom poslu kao što je to filmski, naročito na njegovom najvišem nivou. Recimo, brojni današnji autori su slavu stekli upravo svojim drugim filmovima. Među njima je i David Robert Mitchell čiji je prvi film The Myth of American Sleepover bio omanji indie hit koji je pokupio prilično dobre kritike, a sa drugim It Follows se probio planetarno (trijumf na festivalu Austin Fantastic, premijera u Semaine de la critique sekciji Cannesa, kino-distribucija čak i u Hrvatskoj) toliko da je za sledeći projekat po oceni studija verovatno mogao da izabere doslovno bilo šta. Ipak, nakon Under the Silver Lake Mitchell itekako ima razloga za brigu jer se status u Hollywoodu teško stiče, a lako gubi, što su mnogi velikani osetili na svojoj koži.

Dok je The Myth of American Sleepover otkrio milje koji mu odgovara (tinejdžeri), a sa jednim od najboljih novomilenijumskih horora It Follows do kraja ispolirao svoj stil pisanja i režije sa obiljem posveta i referenci, ali i osećajem za atmosferu, estetiku, vođenje priče i njene simboličke ravni, sa svojim trećim i najskupljim filmom Mitchell je rešio da se prikaže kao (još jedna od) ikona postmodernizma i ironijskog odmaka u savremenoj američkoj kinematografiji. Rezultat toga je haotičan film natrpan kartonskim likovima i kartonskim referencama, sa radnjom toliko sporom i razuđenom koja se gubi po rukavcima da njegovo trajanje od blizu dva i po sata deluje kao barem dvostruko duže. Film je, očekivano, podelio kritičare na apologete i protivnike sa vrlo malo manevarskog prostora između, a i po lokaciji i po opisu radnje i po autorskoj pozadini reditelja i po prijemu u Cannesu, Under the Silver Lake u sećanje priziva Southland Tales (2006), film Richarda Kellyja, prvi posle proboja sa sjajnim Donnie Darkom, koji je inicijalno bio dočekan kao katastrofa da bi kasnije stekao nekakav kultni status. Hoće li se takav obrat dogoditi i sa Mitchellovim filmom, teško je reći, ali šanse nisu velike.

 

Junak filma je Sam (Garfield), odrastao čovek (kasne 20-te ili rane 30-te godine) koji ne radi ama baš ništa u svom životu. Izvršitelji mu dišu za vratom, a on po ceo dan puši i blene u svoje polu-gole susede, povremeno masturbirajući, opsedajući se opskurnim elementima pop-kulture poput alternativnog stripa, garažne gothic muzike, neupotrebljive trivije i teorija zavere. Čini se da je najpametnije što radi izbegavanje poziva od majke i povremeni neobavezni seks sa glumicom u usponu (Lindholme) koja se ponekad pojavljuje u intrigantnim kostimima. Prilikom rutine špijuniranja, Sam primeti novu komšinicu imena Sarah (Keough) i zagleda se u nju dovoljno da bi se sam pozvao kod nje u stan i sa njom proveo jedno prilično platonsko veče dok se ne pojave njene cimerke i izbace ga. Sledećeg dana, Sam zatiče prazan stan u kojem su ostavljeni slučajni i nekonkluzivni tragovi, pa sebi zadaje zadatak da ispita Sarin nestanak gradeći oko njega sve bizarnije i bizarnije teorije zavere i pritom upadajući u jednu za drugom čudnu situaciju.

Zapravo, što manje znamo o radnji – to bolje, i to ne zbog “spoiler” efekta, nego zato što radnja sama po sebi nema puno smisla i pritom je još teže pohvatati njen glavni tok i rukavce koji ne vode nikuda. Umesto toga ne bi bilo loše reći da je Under the Silver Lake (naslov preuzet od stripa koji se u filmu pojavljuje i referira na dotični kvart navodno prepun raznih čudaka) na žanrovskom planu neo-noir misterija sa izletima u lagano natprirodno i jako začudno, a na stilskom pastiš svega i svačega, od Hitchcocka preko de Palme do Lyncha, sa pokušajem ironije u stilu braće Coen i emulatorskim pristupom Paula Thomasa Andersona na čiji Inherent Vice (2014), uz Altmanov The Long Goodbye (1973), i najviše liči, doduše u primetno inferiornijoj varijanti.

 

Utisak koji se nameće je nalik na to da je Mitchell radio malo na silu i po scenariju koji je napisao verovatno kao student emulirajući druge, uspešnije autore, ali bez prave ideje šta bi od toga zaista funkcionisalo u gotovorm filmu. Kritičari će moći da uberu lake poene samo analizirajući kvantitet i kvalitet (uglavnom bezrazložne) ženske golotinje i likove (naročito ženske) koji su plošni i prazni taman da bi poslužili kao elementi zapleta, ali tu ne staje ono što je sve u filmu pogrešno. Tu je, recimo, i jedan neuspeo pokušaj “urnebesne” šale koja se ponavlja kada našeg deliju poprska tvor pa on smrdi toliko da se od njega svi sklanjaju, kao i potencijalno ikonička scena sa navodnim autorom svih rock standarda koje smo ikada voleli koja se završava bezrazložnim nasiljem. Čak ni reference sa kojima se Mitchell u principu bolje snalazio ne deluju zapravo promišljeno (recimo da Andrew Garfield u kadru čita strip Spiderman kao naklon činjenici da je glumac igrao Spidermana), već su najčešće samo prvoloptaški dodatak na emulatorski stil (po ključu: muzika koja diktira napetost – Hitchcock, voajerizam – de Palma, nadrealizam – Lynch itd). Nema tu čak ni dovoljno ironije na ironični stav savremenih generacija, što je Mitchell možda imao u planu.

Opet, krivo bi bilo reći da u pojedinim segmentima film nije dobar ili čak sjajan. Za početak, odlično izgleda, iako Los Angeles nije Mitchellov prirodni milje (prethodna dva filma bila su smeštena u Detroit), za šta treba pohvaliti direktora fotografije Mikea Gioulakisa sa kojim je sarađivao na It Follows. Takođe, muzika koju potpisuje Disasterpeace je sama po sebi sjajna, služi svrsi i služi kao sjajna posveta noirima iz “zlatnog doba” Hollywooda. Oni silni lucidni snovi i ljudi koji u njima laju su prilično osvežavajući. Na kraju krajeva, Andrew Garfield kao smušeni detektiv u pokušaju je neprocenjiv. Međutim, sve i da je svaki detalj na mestu (a nije), Under the Silver Lake nije film koji može funkcionisati kao suma svojih delova. Rasplinutost kao pogrešno shvatanje tripoznosti (i tu je osnovna razlika sa Inherent Vice koji je zaista tripozan) ovde se pokazuje kao prevelika mana da bi se sakrila sa malo stila.