Kollektivet / The Commune

kritika originalno objavljena na monitoru

2016.

režija: Thomas Vinterberg

scenario: Thomas Vinterberg, Tobias Lindholm

uloge: Ulrich Thomasen, Trine Dryholm, Helene Reingaard Neumann, Martha Sofie Wallstrom Hansen, Lars Ranthe, Fares Fares, Julie Agnete Vang, Mads Reuther

Ko živi u komunama? Narkomani? Hipici? Seksualni perverznjaci? Klošari? Sektaši? Zagriženi anarhisti i komunisti? Ljudi koji ne žele da učestvuju u cinizmu modernog sveta? Ljudi sa margine? Ne nužno. Danski reditelj Thomas Vinterberg je, recimo, veći deo svog detinjstva proveo u komuni i taj period naziva emotivnim i konfuznim. Ne ni toliko što je bio okružen nudistima (kao da je to nešto nenormalno i nemoralno, posebno u Danskoj), koliko zbog te čudne formacije, prevelike za porodicu, a opet premale za neku širu zajednicu.

Fokus na formalnu i neformalnu familiju i zajednicu uopšte dominantan je i u njegovom radu. Proslavio ga je film Festen (1998), film postavljen u milje raširene familije i proslave na kojoj razne tajne isplivavaju na površinu. Porodicom i lokalnom zajednicom se bavi u svakom svom filmu, nekad indirektno (kao u It's All About Love, 2003), nekad direktnije (u ne baš uspelom Dear Wendy, 2004. i sledećem En mand kommer hjem, 2007), da bi sa Submarino (2010) otišao u vode socijalne drame, pritom ostavivši porodične veze u centru priče, a sa Jagten (2012) secirao ponašanje (palanačke) zajednice koja se usled moralne panike okreće protiv jednog svog do tada uvaženog člana.

  Nakon zanatski korektnog i u suštini solidnog, ali ipak tuđeg filma bez Vinterbergovog ličnog pečata, Far from the Madding Crowd (2015), Vinterberg se opet vraća u Dansku sa The Commune. Njegov ko-scenarista i potencijalno novo veliko ime danske kinematografije Tobias Lindholm (Karpingen, 2012, Krigen, 2015) iz Vinterbergova poslednja dva vrlo uspela danska filma je opet tu i očekivanja su visoka. Očekujemo ličan film na temu koja je i inače bliska Vinterbergu i stalno ga prati.

Copenhagen, 70-ih godina. Uspešni arhitekta i univerzitetski profesor Erik (Ulrich Thomasen, poznat iz Festen) nasleđuje kuću, zapravo urbanu vilu u elitnom kraju u kojoj je odrastao od svog oca sa kojim nije bio blizak. Njegova žena Anna (Trine Dryholm, takođe iz Festen) i kćerka tinejdžerka Freja (Wallstrom Hansen) pokojnika nisu čak ni poznavale. Erikova ideja je da kuću proda jer je ne može održavati, ali Anna dolazi na ideju da bi bilo bolje umesto toga pozvati ljude i osnovati komunu, što bi održavanje učinilo podnošljivijim, a usput bi malo začinilo njihov stabilni, ali pomalo ohlađeni i ustajali odnos. Erik nije oduševljen idejom ali...

U kuću se brzo useli još ljudi raznih profila, od harizmatičnog zgubidana Olea, preko para sa bolesnim detetom do arapskog imigranta koji ne zna danski i koji je dobar i pošten čovek, ali nekako uvek bez posla u odsudnom trenutku. I oni uz manje trzavice, zgode i nezgode žive skupa u skladu sa u to doba modernim levičarskim hippie idealima: slave se praznici, Freja odrasta i upoznaje prvog dečka, nepospremljene stvari se bacaju u vatru, niko nije gazda nego se odluke donose konsenzusom i sve u tom stilu.

Erikova skepsa je ipak bila opravdana, iako se tako ne čini. Dinamika odnosa u kući ga sve više tera na izbivanje. U međuvremenu, on će se zaljubiti u svoju studentkinju Emmu (Reingaard Neuman) koja izgleda kao podmlađena verzija Anne. Nakon kratkotrajnog života van kuće, Erik rešava da se pod pretnjom upotrebe svog vlasničkog prava u kuću vrati na ovaj ili onaj način i da dovede Emmu. Podršku za to dobija i od Anne. Ali ma koliko se bilo ko od nas pravio liberalan i idealističan, ego i osećaj sopstvene vrednosti su nepredvidljivi.

Jasno je da je takav aranžman, ne samo bigamija, nego općenito takva ad-hoc zajednica, neodrživ na duže staze. Vinterberg se komunom kao takvom bavi vrlo malo i diskretno, uglavnom kreirajući začudnu, ali sentimentalnu i toplu atmosferu koristeći prigušeno osvetljenje i muzičku podlogu domaćih i stranih hitova iz tog perioda. Neki od pod-zapleta su melodramatični, neki simpatični, ali često banalni, a odnosi između mnoštva sporednih likova su samo skicirani, bez nekakve dubine. Upadljivo je odsustvo rasprave o dinamici moći u jednoj takvoj neformalnoj zajednici, nešto što se nameće kao sasvim validna tema kada su ovakvi filmovi u pitanju.

Film se, više nego komunom, bavi posledicama takvog života na njene osnivače. Zajednički imenitelj je strah od starenja i kod Erika i kod Anne. Ona ga je iz straha od starenja ubedila da pokrenu komunu, on je iz straha od starenja i gubitka moći u sopstvenoj kući našao drugu, mlađu žensku. Ona je iz ideala i straha od gubitka pokušala takvo stanje da prihvati, ali on je sad suočen sa svom silom strahova od gubitka, pa sedi na dve stolice. Komuna postaje bojno polje na kojem se prelamaju najrazličitiji interesi, pre svega njih dvoje, odnosno troje u ljubavnom trouglu, ali i ostalih ukućana koji su se navikli na finansijski vrlo ugodan život u zajednici.

Možda je Freja u filmu Vinterbergova tačka gledišta, pošto po godinama odgovara njegovim kada je on živeo u komuni. U svakom slučaju je još zanimljivije da reditelj, muškarac, ne samo za tačku gledišta, nego i za pokretača radnje bira ženu. Jednostavno, sve počinje sa Anninim odlukama i nezadovoljstvima, Erik je taj koji ima reakcije. One su često hladne i okrutne, ali su samo reakcije. Anna je tu svakako jači karakter i ona zbog toga više pati.

The Commune je svakako vešto izveden film, precizno vizualiziran i režiran i još bolje odglumljen. Gledati Ulricha Thomasena i Trine Dryholm je prava poezija, naročito u zajedničkim scenama, ali i u onim ključnim u kojima su odvojeni. Vinterbergova režija ih drži pod savršenom kontrolom i iz njih izvlači maksimum. On se dosta potrudio i oko atmosfere koja se začas od snolike pretvara u gustu i neprijatnu.

Međutim nešto tu fali što bi ovaj solidan, možda eventualno dobar film učinilo odličnim. Kao da mu fali fokusa, odnosno da ih ima više i da se često menjaju, što je prisutno još u scenariju. Ako uzmemo u obzir da je i autorov pogled na taj njegov period života difuzan i konfuzan, teško da bi njegov film mogao biti sređeniji. Pa opet, ako je radeći na scenariju i na filmu pokušao da sredi utiske i sam sebi odgovori na neka pitanja, čini se da nije uspeo. Čak ni tu personalnost ne bismo videli bez uvida u Vinterbergovu biografiju i filmografiju. The Commune je film svakako vredan gledanja, ali ne i oduševljenja.

Partisan

2015.

režija: Ariel Kleiman

scenario: Ariel Kleiman, Sarah Cyngler

uloge: Vincent Cassel, Jeremy Chabriel, Florence Mezzara, Alex Balaganskiy

Iako se film zove Partisan, u njemu nećete videti ni crno-bele dresove u sportskoj borbi sa skupljim i nadmoćnijim protivnikom, ni Otpisane, ni Batu, ni Smokija, ni Borisa Dvornika, ni Nemce, Italijane ili Bugare, ni četnike ni ustaše. Nikakav rat i nikakvu okupaciju. Nećete čuti ni predivnu pesmu u izvođenju Leonarda Cohena ili njen prepev koji je otpevao Ibrica Jusić. Zapravo, osim soc-realističkih lokacija u Tbilisiju, ništa u filmu neće imati blage veze sa asocijacijama na pojam “partizan” koje se javljaju ako ste sa ex-Yu prostora.

Iako je uvreženo mišljenje da su “partizan” i “gerilac” sinonimi, u pitanju sa dva ipak različita pojma. Gerilca definiše njegov način borbe, partizana motiv. “Partizan” znači pristrasan. Hoćemo li makar to dobiti u filmu? Neku borbu? Makar pobunu? Bilo kakav sukob? Možda, ako bilo koji od tih pojmova uzmemo sa zadrškom...

O vremenu i mestu radnje nemamo podatke. Produkcija je australska, kao i enterijeri, ali su eksterijeri gruzijski, a glumačka ekipa je internacionalna, o čemu govore akcenti glumaca i njihovih likova, ima ih od “Borat” varijante do ravnjikavih, neodređenih američkih. Vreme radnje može biti bliska post-apokaliptična budućnost (ali ne očekujte Mad Maxa), a može biti i neka alternativna, paralelna sadašnjost. U centru pažnje imamo komunu sastavljenu od jedinog odraslog muškarca, vođe Gregorija (Cassel), desetak žena i barem duplo dece, dok je svet koji ih okružuje hladan i pust, ali pokazuje još neke znakove života, kao i potvrdu da je video i bolja vremena. Pošto situaciju gledamo iz perspektive jednog dečaka od 10-11 godina, možda je najbolje Partisan tumačiti kao jedan od modernih “young adult” filmova u indie varijatni, bez nametanja akcije i skupih vizuelnih efekata.

Iako ne znamo šta se događa sa svetom oko nas, neka pred-istorija je data kroz Gregorija koji u prvoj sceni zaposeda napuštenu zgradu, a u drugoj u bolnici prilazi ženi (Mezzara) koja je sama na porođaju i nudi krov nad glavom njoj i novorođenčetu. Možemo pretpostaviti da se ostatak društva skupio na sličan način i da to već nekako funkcioniše kao što je to generalno slučaj sa komunama i kultovima. On je vođa, komandant, filozof i učitelj, žene se brinu o vrtu, živini i kuhinji, a deca stiču teorijska i praktična znanja u improvizovanoj učionici, za šta dobijaju zvezdice i bivaju nagrađeni time da budu “pop-zvezde” na karaoke-večerima.

Sad tu imamo i jedan zez: dečaci idu na zadatke, u parovima ili sami. Zadaci nisu, kao što bismo očekivali, prenošenje poruka, skupljanje korisnog otpada ili nabavka, nego su ubistva. O ubijenima ne znamo ni kako ni zašto su zaslužili da umru (ne bivaju opljačkani na licu mesta), samo znamo da Gregori na njih šalje svoje klince. Naš junak je Alexander (Chabriel), novorođenče iz scene u bolnici, izrastao da bude jako uspešan u svom poslu. Ali je, pod uticajem najskorije pristiglog dečaka Lea (Balaganskiy), naš junak počeo da pruža otpor do tada nedodirljivom vođi komune...

Kao što je nespretno to što ostajemo u potpunosti uskraćeni za globalni i lokalni kontekst priče, tako je i nespretno što sve gledamo iz Alexandrove perspektive. Svedenost i misterija su efektni kad vode ka nečemu univerzalnom, a to Partisan ima u vrlo malim dozama. Univerzalnost se ogleda samo u tome da je borba protiv samoproglašenih, despotskih autoriteta ne samo prirodna stvar nego i moralna obaveza. Problem je u tome što se naš junak, naše “oči i uši” u to ne uključuje prvi, već na pobudu drugog klinca. Da je Leo razrađeniji, bio bi zanimljiviji lik od našeg protagoniste, jer je Alexander potpuno pasivan.

Kakav je dojam o glavnom junaku, takav je i dojam o filmu. Partisan ima dobre ideje, relativno intrigantnu premisu i uspeva da kreira raspoloženje sa vizualima, a i elektronski soundtrack je u solidnoj meri zanimljiv. Ali film nekako ostaje skučen i pasivan, preciznije rečeno sputan. I to se odražava i na njegov najveći adut: Vincenta Cassela, pouzdanog glumca i uvek dobar izbor za kompleksne i misteriozne likove. U Partisanu ni on ne uspeva da u potpunosti dođe do izražaja.