Indignation

2016.
scenario i režija: James Schamus (prema istoimenom romanu Philipa Rotha)
uloge: Logan Lehrman, Sarah Gadon, Tracy Letts, Danny Burstein, Linda Emond

Philip Roth je svakako jedan od najvećih američkih pisaca XX stoleća, jedan od onih koji iz romana  u roman ispituju nasleđene i odabrane identitete i propituju poimanje etike. Njegov ključ je kombinacija autobiografije i pametne konstrukcije, prema sebi i svom odrastanju nije sentimentalan i njegovi romani provociraju na razmišljanje. Iako je u vremenu sadašnjem (iz jasnih razloga) svakako najaktuelniji njegovo alternativno istorijsko delo The Plot Against America koje debatira mogućnost da je na izborima 1940. godine pobedio Charles Lindbergh sa izolacionističkom agendom punom razumevanja za nemački nacizam i japanski militarizam, Indignation je možda i najsnažniji i najemotivniji roman iz piščeve kasne faze.

Iako je Roth relativno filmičan pisac čija su dela već ekranizirana, Indignation je već u svojoj strukturi delo koje najbolje funkcioniše na papiru. Lako za naratora, pisma i okvir koji celi glavni tok romana čini flashbackom, te  tehnike su apsolvirane još 40-ih sa film noirom. Štos je u obratima u pripovedanju (ne u priči!) koja mogu potpuno razoriti film. U tom smislu, Indignation je vrlo promišljena, sjajno napisana i pažljivo režirana adaptacija i jedan od vrhunaca indie kinematografije prošle godine, tim pre što James Schamus prvi put režira dugometražni film.

Schamus ipak nije figura bez pedigrea u filmskom svetu. Najpoznatiji i najplodniji je kao producent, a zatim kao nekadašnji direktor kompanije Focus Features. Za razumevanje njegovog rada na Indignation je, međutim, značajniji podatak da je on prekaljeni scenarista najpoznatiji po saradnji sa Ang Leejem na njegovim ponajboljim delima. Schamus se kao reditelj, pametno, najviše oslanja na svoja scenaristička iskustva, a jedno njegovo rešenje, da A-B-A strukturu romana nadogradi sa još jednim okvirom i tako napravi A-B-C-B-A strukturu je gotovo genijalno i izuzetno efektno na emotivnoj ravni.

Početna scena u staračkom domu će dobiti smisla tek u poslednjoj, iako su detalji razasuti po filmu, a isto važi i za u mračnim tonovima snimljenu scenu borbe u Korejskom ratu koja objašnjenje dobija u pretposlednjoj. Centralni deo romana i filma se bavi odrastanjem, odnosno studentskim danima brucoša Marcusa Messnera (Lerman) na univerzitetu Winesburg u Ohiu (ime je fiktivno, ali referentno na zbirku kratkih priča Sherwooda Andersona). Marcus je Jevrejin iz Newarka i na studije odlazi putem stipendije, što ga spasava od mobilizacije za rat. To njegovom zabrinutom ocu, lokalnom mesaru (Burstein), ne umiruje savest i ne smanjuje zabrinutost, a susedstvo se pita kako će tamo, na Srednjem Zapadu, održati košer način prehrane.

Marcusa te stvari ne tangiraju. On je ateista koji za izvor moralnosti uzima filozofiju Bertranda Russella, tih i povučen i zapravo “solo igrač” koji zna verbalno odgovoriti, ali u suštini izbegava sukobe. Njegovi problemi se možda čine pomalo trivijalnim, najveći je, recimo, obavezni odlazak na misu u skladu sa konzervativnom agendom univerziteta, naročito što se u pozadini oseća i novi rat i pripremanje terena za nacionalistički lov na “crvene veštice” i anti-semitizam, doduše proteran iz sistema i javnog diskursa, ali prisutan u američkoj fundamentalno hrišćanskoj podsvesti.

To će kulminirati u centralnoj sceni verbalnog boks-meča između Marcusa i dekana za nastavu Caudwella (Letts). Scena je doista atipično dugačka i smirena, lišena očekivanog filmskog dinamizma i za reditelja-debitanta prilično hrabra. Jasno, Logan Lerman (The Perks of Being Wallflower) je obećavajući mladi glumac koji sjajno kanalizira životnu naivnost i intelektualnu izbrušenost, a Tracy Letts, najpoznatiji kao dramski pisac (August: Osage County) se u ovom potencijalnom velikom teatarskom momentu oseća kao svoj na svome. Opet, preciznim kadriranjem, ritmom brzine smene i širine kadrova Schamus pokazuje znanje, viziju i samouverenost. Tako da scena u kojoj dvojica ljudi razgovaraju na površini učtivo, ali sa emocijama koje ključaju ispod površine postaje mesto na kojem publika može spontano aplaudirati.

To, međutim, nije jedina scena boks-meča ove dvojice intelektualaca, jednog mladog i doslednog, drugog konzervativno-konformiranog. Drugi okršaj tiče se časti Olivije Hutton (Gadon), prelepe, intrigantne, misteriozne i psihički načete devojke zbog koje Marcus, prirodno, upada u najveće nevolje. Olivia Hutton je izuzetno snažan lik već u romanu, njen psihološki profil se danas možda čini benignim u vremenima prozaca na recept, ali podsetimo se, u pitanju su rane 50-te na konzervativnom univerzitetu, oralni i manuelni seks nisu predmet muških hvalisavih anegdota nego veliki no-no, razvedeni roditelji nisu normalna pojava nego udar na psihu koji rezultira alkoholizmom, pokušajima samoubistva (na koja se ne gleda tako verzirano kao danas) i tretmanima na psihijatrijskim klinikama daleko od očiju javnosti.

Jasno nam je otkud Marcusu unutarnji konflikti i sumnje, jasno nam je i zašto je Olivia takva kakva je i zašto bi se svaki inteligentni i emotivni, a još neiskvareni mulac u nju zaljubio na svoju štetu i zašto bi je, svesno ili ne, povredio kada bi odstupio pod pritiscima sredine. Sarah Gadot je tumači briljantno, ne promašujući nijedan korak, tako da ona postaje jedan od onih impozantnih filmskih likova kakvi se retko sreću i dugo pamte. Ona nije dramaturška štaka, niti misterija kao nepokretni pokretač, ona sa periferije skače u centar Marcusovog sveta, sveta Rothovog romana i Schamusovog filma.

Jasno je da reditelj izuzetno poštuje pisca i njegovo delo, kao i da materijal izuzetno filmski tumači. Igrarije sa strukturom na veliko osiguravaju izuzetno efektno odloženo dejstvo, dok poigravanje na užem nivou u centralnoj priči u kojoj se umesto hronologijom Schamus vodi emocijama i raspoloženjem, pojačava instantni efekat. Indignation je briljantna ekranizacija i briljantan film o kojem će se još dugo, dugo razmišljati. Apsolutna preporuka.

Mustang

2015.

režija: Deniz Gamze Ergüven

scenario: Deniz Gamze Ergüven, Alice Vincourt

uloge: Günes Sensoy, Doga Zeynep Doguslu, Elit Iscan, Tugba Sunguroglu, Ilayda Akdogan, Nihal G. Koldas, Ayberk Pekcan, Burak Yigit

Eh, propustih ga u Sarajevu i na još nekoliko festivala potom, uvek pod geslom “biće prilike”. Zapravo me je grabio neki loš osećaj već na neviđeno, kao što me zna zgrabiti za neke od tih festivalskih filmova oko kojih se diže neverovatan “hype” i koji skupljaju nagradu za nagradom, a da mene čudi zašto. Slutnja kalkulantstva, koliko u estetskom, toliko i u nekom političkom smislu, nameće se sama od sebe.

Mustang je tako prošao svetom, skupljao nagrade sjajne kritike jednu za drugom, dogurao do nominacije za Oscara (i to kao francuski, ne turski kandidat) i dobio LUX nagradu Evropskog Parlamenta (kao da političari znaju kako se gledaju filmovi), pa sam ga kraju i ja odgledao. Sad, nije mi žao vremena, niti je film dugo trajao, niti to vreme smatram bačenim, ali, iskreno da priznam, ne osećam se ništa bogatijim zato što sam ga pogledao.

Reč je o turskoj varijaciji na temu The Virgin Suicides. Istina, imamo samo jedno samoubistvo (lagani spoiler, ali u suštini nebitan), ali ostali sastojci su tu: device, izolacija, zatvorena i opresivna sredina, religioznost, zatucanost i patrijarhat. I njihov tretman je isti, one su redom lepe i nežne, dok su njihovi ugnjetači ružni, prljavi i zli. I kamera ih snima zavodljivo i sanjivo, pokušavajući da uhvati njihov slobodni duh, ali to ispada kao u nekakvom naivnom spotu ili generičkoj reklami za sreću. One se igraju jedna sa drugom, sa isprepletanim nogama i slično.

Sve počinje jednog poslednjeg dana škole kad su se cure zaputile na plažu s momcima i tamo upustile u nevinu igru sa potapanjem i prskanjem. Realno, ima nečeg erotskog u mokrim školskim uniformama, ali ne znam koliko je to dovoljan razlog da inače sekularno obučene i odgajane cure najebu, na stranu što njih pet sestara raspona dobi od “tek ulazi u pubertet” do “na pragu punoletstva” ne bi visile u istom društvu. No dobro, videle su ih komšije, a komšije komšijaju, što je i logično, pa su devojke završile pod ključem.

One su inače siročad, roditelji su im pokojni, a odgaja ih šira familija predvođena stricem (Peckan), a pod operativnom kontrolom babe (Koldas). Devojke prolaze ubrzani kurs iz domaćinstva i dok su još neosramoćene (vekovni turski recept za kontracepciju i čuvanje nevinosti zvani “u dupe” još uvek deluje i primenjuje se, kako saznajemo), familija ih priprema za udaju, dok mladoženje sa familijama dolaze na čaj. Najstarija se izbori za svoj izbor, druga biva nesrećno utrapljena, treća sama sebi presudi, a kad dođe red na četvrtu, još uvek devojčicu, tu stvari počinju da izmiču kontroli. Peta i najmlađa, ona u koju je autorica ugradila svoje stavove i iskustva i kroz koju često govori, je naša naratorka koja nas vodi kroz priču...

Kako vreme prolazi, ona je u sve lošijoj poziciji. Sestre se redom udaju, a mere sigurnosti u kući su sve veće. Babe i tetke ih uveravaju da je sve to normalno i poželjno, i one su tako, navikne se čovek na sve. Stričevi ih ne pitaju puno za mišljenje. Jedini koji je spreman da im koliko-toliko pomogne je lokalni momak Yasin (Yigit) koji vozi kamionet...

Divno i krasno, čak pristojno i zanatski korektno režirano tako da drži pažnju, ali nažalost potpuno lažno, kalkulantski i iskonstruirano. Odakle da počnem? Možda od škole i nadležnih službi koje bi u Turskoj danas, pa makar i ruralnoj, proverile zašto se deca ispisuju iz obavezne osnovne škole. Možda od logike stvari. Kada se jednom izmigolje u punom brojčanom stanju i odu da se provedu, zašto bi se vraćale? Zašto ih babe i tetke u jednom trenutku štite od muškaraca time što izazivaju nestanak struje da ih ovi ne vide na televiziji, a onda pooštravaju sigurnosne mere? Zašto su stariji muškarci redom tirani, a mlađi se ponašaju kao kerovi kad osete ženku u teranju? Zašto autorica snima utakmicu na kojoj može poentirati (zanimljiva situacija, muškarcima je pristup zabranjen, klub je “kažnjen” time da igra isključivo pred ženama) snima kao dečiji disko u Vrnjačkoj Banji? Zašto preostale dve beže pod maksimalnim merama sigurnosti, same i pred svadbom kada su mogle ranije i lakše? Ovo poslednje se može otpisati na filmsku logiku građenja tenzije po svaku cenu, ali je i dalje stupidno.

Verujte mi, poslednji sam koji će se buniti po tome što neko za tuđe novce blati svoju zemlju. To je legitimno pravo, čak i moralna obaveza slobodne jedinke da oblati bilo kakav kolektiv zbog bilo kakve grube i nehumane prakse. Ako neko sa strane to plati, još bolje. Nije čak ni problem što je to razumljivo zapadnim recipijentima koji su obezbedili sredstva, ubacili “ruku” scenarija Alice Vincourt (autorice inače elementarno zanimljivog filma Augustine u kojem je Deniz Gamze Ergüven odigrala jednu epizodnu ulogu), pobrinuli se za fotografiju i muziku i u konačnici poslali baš taj film za Oscara.

Problem je u tome što Deniz Gamze Ergüven to radi lažno, folerski i tupo. Tretirajući te babe i tetke kao simpatične i dobre, ali eto malo staromodne žene, ona zapravo ne propituje i ne napada patrijarhat. Te drage žene su svojom voljom saučesnici u zločinu i to dobro znaju, a zbog toga su krive jednako koliko i brkati muškarci koji ih drže u kuhinjama. Konzervativizam i retradicionalizacija Turske pod Erdoganom je tema, sasvim legitimna, i treba je načinjati i iznutra i izvana (Evrope, odnosno Evropske Unije), ali u svojoj naivnosti, Mustang nije rešenje. Čak je i naslov filma foliracija: govori o slobodnom duhu divljeg konja, a većina postupaka njegovih heroina izgleda kao odlazak ovaca na klanje.

The Best Man Holiday

2013.

scenario i režija: Malcom D. Lee

uloge: Monica Calhoun, Morris Chestnut, Melissa De Souza, Taye Diggs, Regina Hall, Terrence Howard, Sanaa Lathan, Nia Long, Harold Perrineau, Eddie Cibrian

The Best Man Holiday je nastavak velikog, ali sada pomalo zaboravljenog hita The Best Man (1999), filma koji je na filmu postigao ono što je The Cosby Show postigao na televiziji. Odnosno, postigao je to da Afroamerikance više ne gledamo isključivo kroz njihovu rasu. Dakle, nemamo sliku teškog života u propadajućim urbanim sredinama i nemamo ghetto, nego crnačku srednju klasu, čije su preokupacije (gle čuda) potpuno iste kao preokupacije belačke, azijske ili latinoameričke srednje klase.

Originalni film je tako izazvao talas crnačkih romantičnih komedija koje su bile jednako formulične kao belačke. Imali smo četiri celoživotna drugara, buduću sportsku zvazdu Lanca (Chestnut), pisca Harpera (Diggs), blatantno iskrenog blejača Quentina (Howard) i brbljivog Juliana (Perrineau), a “setting” je bilo Lancovo venčanje sa Miom (Calhoun) i prvo izdanje Harperovog prvog romana “Unfinished Business” koji se bavio isprepletenim odnosima unutar njegove škvadre, gde je centralna tačka zapleta afera koju su Harper i Mia imali. Na marginama svega toga, dešavao se raskid između Juliana i Shelby (De Souza) i njegovo spetljavanje sa striptizetom Candice (Hall), te ljubomora Harperove devojke Robyn (Lathan) na njegov odnos sa Jordan (Long).

The Best Man nisam pogledao, 1999. godine sam imao pametnijeg posla nego da se bavim romantičnim komedijama, bile one crnačke ili belačke. Ispostavilo se, međutim, da to nije bilo obavezno, pošto The Best Man Holiday u uvodnim kadrovima ponavlja ključne momente iz prethodnog filma, što samo nagoveštava karakter nastavka i mogućeg serijala, koji bi se najpre mogao nazvati sapunskom operom. Biće tu prizemnog humora, loše koncipirane komedije, i melodrame u Oprah-stilu (Mia, moralna vertikala u oba nastavka u ovom drugom umire od raka i opet se postavlja u centar priče), te propagande najjeftinije religioznosti i “porodičnih vrednosti”, sa sve božićnim pesmama, odlaskom u crkvu i prazničnom fudbalskom (američki fudbal, ne pravi) utakmicom.

Evo nekog nacrta sadržaja. Harper je potrošio sve zalihe slave, poslednjih nekoliko knjiga mu se ne prodaje dobro, a sva lova je otišla na skupe tretmane u klinikama za plodnost kako bi on i Robyn dobili dete. Robyn je trudna, ali idalje nepoverljiva prema Harperu i njegovoj tendenciji da švrlja. Njegova jedina slamka spasa je da nekako ubedi Lanca, sa kojim nije u najboljim odnosima, da mu dopusti da napiše njegovu biografiju kada se Lance povuče iz profesionalnog sporta. Lance i Mia organizuju božićnu zabavu u svojoj vili i pozivaju celo društvo. Quentin je našao posao u marketingu, gde “bogatim belcima objašnjava šta crnci žele”, a Julian i Candice vode ekskluzivnu privatnu školu koja zavisi od donacija. I u frci su zbog toga što su donatori na internetu otkrili 15 godina stare snimke sa jedne momačke večeri (znamo koje), gde je Candice nastupala kao striptizeta. Pored njih, na okupljanje dolaze i Jordan, koja je u međuvremenu postala jedna od direktora na velikoj TV stanici, i to sa svojim novim dečkom Brianom (Cibrian), koji izgleda kao vlažni san konzervativnih mamica: bogat, pristojan i beo, sa vikendicom u Vermontu i godišnjim božićno-skijaškim familijarnim okupljanjima. Za šlag na tortu, dolazi i Shelby, sada zvezda reality TV programa, sa tipičnim reality TV nastupom. Okupljanje će ne površinu izvući stare probleme i par novih, a sve je u božićno-religijsko-familijarnom štimungu...

Humor se kreće od očekivanog do prizemnog, uglavnom se svodi na seksualni i stonerski, a sve fore smo već videli i u boljim izdanjima. Od polovine filma, generička komedija postaje generička melodrama, sa generički dijalozima. Verovatno zbog generičkih likova oko kojih se priča vrti i njihovih generičkih problema. Možda će jednog dana poslužiti kao “template” za crnački božićni film, ali na gledaoce van te ciljne grupe neće ostaviti veliki utisak.

Na kraju treba reći da je u planu i treći nastavak, a datum još nije određen. Kraj filma nije baš “cliffhanger”, ali jasno je da je snimljen sa nastavkom u planu. Sumnjam da ću ga pogledati, kao što sam bez frke mogao propustiti i Holiday, zavele su me pozitivne kritike od kritičara koje cenim.

Ništa zato, imam ja serijal za sebe, a prošle godine je izašao treći nastavak, 9 godina posle drugog, 18 posle prvog. Likova je manje, samo dvoje, jedan newyorški pametni momak koji je postao pisac i jedna lepa, simpatična Francuskinja, koja je od interesantne, živahne devojke, postala interesantna žena sa integritetom. Njih dvoje su Jesse i Celine, serijal je Before. Pokušao sam i sa njegovim spin-off serijalom, 2 Days, ali nije išlo. Fora je u likovima, i tome kako su napisani. Meni je stalo do toga šta se dešava kod ovog para, dok me za škvadru iz The Best Man serijala nije briga, jer su svedeni na nekoliko osobina, akcija, vrlina i mana, kao i prosečni likovi iz sapunica.