Wrath of Man

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Guy Ritchie

scenario: Guy Ritchie, Marn Davies, Ivan Atkinson (prema scenariju za film Cash Truck Nicolasa Boukhriefa i Érica Besnarda)

uloge: Jason Statham, Holt McCallany, Josh Hartnett, Scott Eastwood, Jeffrey Donovan, Andy Garcia, Eddie Marsan, Darrel D’Silva, Lyne Renée, Niamh Algar

Za britanskog autora Guya Ritchieja se vezuju uglavnom ultra-nasilne gangsterske komedije u kojima momci s ulica govore kao akademici dok rade grozne stvari jedni drugima ili akcioni i fantazijski spektakli koji pršte od CGI grafike upitnog kvaliteta i trajnosti. Ritchie je u međuvremenu imao i nešto projekata koji ruše kategorizaciju, bilo da se radi o očitom »projektu taštine« s bivšom suprugom Madonnom (Swept Away iz 2003) ili o vrlo dobroj visoko-stilizovanoj špijunskoj akcijadi The Man from U.N.C.L.E. (2015).

Činilo se da se nakon »tezge« za Disney (igrani Alladin iz 2019. godine) Ritchie vratio na stare staze s filmom The Gentlemen (s kraja iste godine), te da će s Wrath of Man nastaviti u istom stilu. Razlog više za takav utisak je bio »casting« svog ranog »kućnog glumca« Jasona Stathama kojem je iskovao karijeru filmovima Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998), Snatch (2000) i Revolver (2005). Statham je u međuvremenu svoju karijeru izgradio na »straight« akcijadama u kojima se traži manje glume, a više stamene poze i fizičke spreme poput serijala Transporter i Fast & Furious. U tom smislu, Wrath of Man je više Stathamov film nego Ritchiejev – radi se o akcionom krimi-trileru s dosta pucnjave i humorom (suvim, gotovo vojničkim) tek kao začinom.

Zapravo, u pitanju je rimejk francuskog akcionog trilera Cash Truck (2004) s radnjom prebačenom u Los Angeles. Misteriozni Patrick Hill (Statham) se javlja na posao čuvara u firmi koja se bavi prevozom novca oklopljenim kamionetima. Njihovi kamioneti su često na udaru bandi, od kokošara do ozbiljnih igrača, a Hill je očito prekvalifikovan za posao koji niti je sjajno plaćen niti nudi mogućnost za napredovanje. Njega svejedno pod svoje uzima Bullet (McCallany), vođa grupe očajnih čuvara čija je prva misija da ne poginu na poslu. Sa druge strane, Hill se ne libi da sam napuca tuce bandita dovoljno nesrećnih da se namere baš na njegovo vozilo.

Hill, kasnije samo H, naravno, ima neke svoje skrivene motive za rad na luzerskom poslu. Ispostavlja se da je njegov identitet skovan kako bi iznutra proverio okolnosti oko pljačke kamioneta u kojem je nastradao njegov sin. Tu je i grupa očajnih, »sažvakanih i ispljunutih« vojnih veterana iz ratova u Afganistanu i Iraku predvođena narednikom Jacksonom (Donovan) i sa Janom (Eastwood) kao dežurnim ludakom. Oni jesu željni novca koji bi im osigurao penziju i lagodan život, ali su još više željni misije kao takve. U međuvremenu, federalci oličeni u agentu Kingu (Garcia) se ne mešaju iako love bandu jer jedan odmetnik njihov posao može da završi brže i efikasnije od njih samih.

Od francuskog originala je ostala bazična priča, ali je obrada unekoliko promenjena, a socijalna komponenta i luzeraj su gurnuti u stranu. Sa svoje strane, Ritchie unosi za sebe tipičnu strukturu radnje »na preskokce« tako da se misterija u centru polako otkriva ljušćenjem slojeva do konačnog obračuna i epiloga. Ona je izdeljena u poglavlja s vlastitim naslovima, što je štos na kojem se ispraksovao Ritchiejev američki parnjak i uzor Quentin Tarantino. Humor je prisutan u prvoj polovini filma, uporedo s akcijom, i to solidno funkcioniše, posebno uz Ritchiejevu sigurnu režiju žanr-scena.

Iz druge polovine filma humor gotovo da isparava, a na njegovo mesto dolazi drama sa sukobom jednostavno, ali funkcionalno motivisanih muškaraca u centru. Tek tada Wrath of Man poprima svoj konačni oblik u kojem kao uzore možemo da prepoznamo Michaela Manna (dosta od kadrova krajnje deglamurizovanog Los Angelesa iz vazduha su posveta ikoničkom filmu Heat) i Sergia Leonea (delom zbog muškaraca koji nemaju šta da izgube kao motiva, a delom i zbog pojave Scotta Eastwooda koji liči na svog oca, a Leoneovog stalnog glumca Clinta) kao glavne uticaje. Generalno, izbor glumaca je dobar, Statham ovakve uloge ima u malom prstu, a ono malo verbalnog ping-ponga što ima s Holtom McCallanyjem, Andyjem Garciom, Eddiejem Marsanom (igra sinjeg kukavca, sasvim kontra tipa), Joshom Heartnettom (isto važi kao i za prethodnika, uz dodatak da ga već neko vreme nismo videli »u akciji«) i Darrellom D’Silvom (kojem ovaj film omogućava transfer s televizije na više ešalone filmske produkcije) odrađuje sasvim solidno. Scott Eastwood možda nije duhovit kao mladi Clint, ali u njemu ima nešto više ludaštva pa je funkcionalniji kao čisti zlikovac. Očekivano, karakterni glumac Jeffrey Donovan (najpoznatiji po seriji Burn Notice) briljira u ulozi koja mu stoji kao salivena.

Wrath of Man nije film bez nedosataka, pre svega u domenu scenarija koji je pun rupa kada se radi o pozadini likova, pre svega protagoniste. Ničim, osim Stathamovim akcentom, nije objašnjeno zašto je Hill Englez u Los Angelesu, kao ni to kako je i zašto mašina za ubijanje (hint: nije vojničina). Poneki dijalozi deluju izveštačeno i drveno, gotovo nakalemljeno u kontekstu, a i neka od rešenja su generička. Pa opet, za skoro dva sata čiste akcione zabave, bez preke potrebe za udubljivanjem, Wrath of Man je sasvim pristojan izbor.