The Dig

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Simon Stone

scenario: Moira Buffini (prema romanu Johna Prestona)

uloge: Ralph Fiennes, Carey Mulligan, Lily James, Johnny Flynn, Ben Chaplin, Eamon Farren, Ken Scott, Archie Barnes

Naravno da se Festu i njegovim koncepcijskim lutanjima od 90-ih do dana današnjeg može ponešto i zameriti, od servisiranja distributera do programiranja »na sigurno« koje podrazumeva fokus na proverene hitove i velika imena, ma koliko dotični filmovi bili »stara vest« u filmskom svetu. Na primer, ovogodišnji film otvaranja, The Dig, reklamiran kao svojevrsna gala-premijera, zapravo je Netflixov naslov, dakle dostupan svima još od početka ove godine. Opet, nemojmo biti prestrogi: Fest nam možda iz godine u godinu podvaljuje »rog za sveću« i ignoriše promene u brzini distribucije filmskog sadržaja, ali u ova restriktivna i zaključana vremena, zapravo možemo biti srećni što uopšte imamo prilike prisustvovati manifestaciji tog kalibra, pa makar na njoj gledali i »Netflix« filmove.

The Dig je, pritom, jedan od boljih primeraka svoje vrste, makar u poslednje vreme, i čini se da je Netflix s njim pogodio premiju. Film Simona Stonea, njegov drugi u karijeri nakon adaptacije i modernizacije Ibsenove drame Divlja patka pod naslovom The Daughter (2015), dovoljno je lep i atraktivan da odlično funkcioniše u bioskopu, a opet dovoljno uglađen, blag i nepretenciozan da se ne mora skrivati iza spektakla i da savršeno funkcioniše u kućnim uslovima. Istiniti događaji kao temelj za priču (iako je roman Johna Prestona potpuno fikcijski), vremenski okvir predvečerja Drugog svetskog rata, te geografska lokacija engleskog sela svakako su dodatni mamac za publiku.

Istorijski događaj je jedno od najznačajnijih arheoloških otkrića na tlu Velike Britanije, Sutton Hoo. Na lokalitetu na seoskom imanju nedaleko od Ipswitcha u humku zemlje duboko u kopnu otkriven je brod za koji se prvo pretpostavljalo da je vikinški. Brod je, međutim, bio stariji od toga, anglosaksnoski, iz VI ili VII veka. Otkriće je još važnije zbog toga što je pobilo dotadašnju tezu o tome kako su germanski doseljenici u Britaniju bili varvari: na brodu je otkrivena i komora za sahranjivanje u kojoj je pored kralja ili makar nekog velikaša bio pronađen fino obrađeni zlatni nakit, pa čak i novac.

Imanje na kojem je brod pronađen pripadalo je udovici i entuzijastkinji za arheologiju, Edith Pretty (Mulligan), a čovek koji je brod i zakopano blago otkrio bio je još jedan entuzijasta, zaposlenik lokalnog muzeja u Ipswitchu Basil Brown (Fiennes). Njih dvoje spajao je upravo entuzijazam i nedostatak formalnog obrazovanja, kao i želja da njihovo otkriće bude zapaženo i propisno potpisano, odnosno da im slavu ne oduzmu oni drugi, iz Ipswitcha ili Londona, koji možda imaju titule stručnjaka, ali koji su na nalazište došli naknadno.

Njihove različite pozadine otkrivaju i dva najveća i međusobno povezana problema koja su bila ključna za razumevanje predratnog britanskog društva: klasizam i seksizam. Basilov »trening« za arheologiju bio je krajnje neformalan i radnički: on je sa ocem radio na iskopavanjima od detinjstva, pa se zato skromno predstavljao kao kopač, a ne arheolog iako je o materiji znao više od svojih šefova. S druge strane, za Edith je arheologija hobi, nedosanjani san i poveznica s ocem. Ona je planirala da studira, ali su je očeva bolest i smrt u tome omeli, kasnije se udala, pa sahranila muža. Kao što on kao pripadnik radničke klase nije imao šansi sa snobizmom nacionalnih institucija, tako i ona kao žena u muškom svetu nije imala previše izbora.

Dok njen bistri sin Robert (Barnes) u Basilu vidi očinsku figuru, što njihovu povezanost dodatno učvršćuje (u nekom drugom svetu i nekom drugom filmu, ta bi veza možda poprimila i romantični oblik), a iskopavanje napreduje, na lokalitet dolazi hrpa novih likova. Njen nećak Rory (Flynn) postaje službeni fotograf dok čeka poziv u avijaciju, gramzivi i arogantni Charles Phillips iz Nacionalnog Muzeja pokušava da preuzme radove i dovodi svoje ljude, među kojima je i bračni par Piggotovih koji prolazi kroz krizu. Između Peggy (James) i Roryja se javljaju varnice, dok Stuart (Chaplin) tu istu varnicu oseća prema svom kolegi (Farren).

Vreme je predvečerje rata za koji se zna da će doneti razaranje, a pretpostavlja se da će se dobrim delom voditi u vazduhu, što iskopavanje stavlja pod dodatni vremenski pritisak i diktira neke od odluka. Drugi faktor je i Edithino zdravlje koje se urušava možda i brže nego što ona ili iko iz njenog okruženja želi priznati.

Svojom temom, ali i izvedbom, The Dig svakako demonstrira određenu grandioznost, pa i urgentnost. Prvi deo filma funkcioniše kao drama s relativno malo likova i produbljenim odnosima među njima, u drugom se otvaraju i neki drugi pod-zapleti koji možda deluju tipski i s određenom agendom, ali ne smetaju jer je fokus uvek na nečemu. Na izvedbenom planu treba istaknuti evokativnu fotografiju Mikea Eleya koja individualne i grupne portrete snimljene iz ruke uklapa u impozantan pejzaž, kao i strpljivu montažu Jona Harrisa zbog koje film glatko teče čak i uz promenu fokusa s jedne teme na drugu.

Posebnu pohvalu zaslužuju glumci. Ralph Fiennes je možda rođeni gospodin kojem stoje uloge u kostimiranim dramama, ali način na koji igra Basila je svojevrsni »masterclass« iz diskretne glume u kojoj se finim podešavanjem kanaliziraju sentimenti poput entuzijazma, ponosa, rešenosti i lojalnosti. Carey Mulligan je možda kasnije u priču kao zamena (uloga Edith je prvo bila namenjena Nicole Kidman, pa Cate Blanchett) i možda je mlađa od svog lika, ali taj umor od života u kombinaciji s karakterom, integritetom i rešenošću da ipak nešto ostavi iza sebe igra sjajno. Ako smo ikada sumnjali da je Carey Mulligan vrhunska glumica sposobna da odigra bilo šta, s posebnim akcentom na emocionalne dubine, sa The Dig je ta sumnja razvejana. Glumci u sporednim i epizodnim ulogama se sjajno uklapaju u ritam koji Fiennes i Mulligan diktiraju.

Na kraju, The Dig je od početka do kraja i u svakom aspektu dobar film koji bi u neka druga vremena mogao komotno otvoriti bilo koji festival, čak i veći od Festa. Međutim, u ova vremena takvi filmovi završavaju na internetskim platformama i pre nego što se pojave u bioskopu. Festova publika može da ga vidi u punom sjaju, a za ostale je tu mali ekran.