My Salinger Year

 kritika objavljena na XXZ

2020.

Scenario i režija: Philippe Falardeau (prema istoimenom romanu Joanne Rakoff)

Uloge: Margaret Qualley, Sigourney Weaver, Douglas Booth, Tim Post, Colm Feore, Théodore Pellerin, Seána Kerslake, Brian O’Byrne, Hamza Haq

Za pisce ionako važi da su ćudljivi, a kralj ćudljivosti među piscima je svakako bio J.D. Salinger. Sa svojim nevelikim opusom od samo četiri objavljene knjige (od kojih je najpoznatiji roman Lovac u žitu, remek-delo koje izbilo na loš glas zbog pojedinaca koji su ga uzeli kao svoju kolajnu i alibi), Salinger je zauvek promenio svet literature pre nego što se povukao u osamu i odbijao komunikaciju. Svaki film koji se makar marginalno dotiče Salingera će doći do svoje publike, uglavnom u redovima ljubitelja literature, pa zapravo i ne čudi da je My Salinger Year, po scenariju i u režiji kvebeškog reditelja Philippea Falardeaua (najpoznatijeg po filmu Monsieur Lazhar iz 2011. godine nominovanom za Oscara za strani film) otvorio prošlogodišnje izdanje Berlinala. Festivalski put filma prekinut je zaključavanjem usled pandemije, ali se svejedno našao i na programu nedavno završenog Festa.

My Salinger Year, međutim, nije film o Salingeru, premda se dotični pojavljuje kao sporedni lik u formi glasa i siluete glumca Tima Posta, te figurira kao pokretač nekih od podzapleta. U pitanju je zapravo filmska adaptacija autobiografskog romana Joanne Rakoff koji se bavi određenim periodom u njenom životu. Ona je, naime, 1995. godine radila za veliku i staromodnu newyoršku literarnu agenciju čiji je jedan od klijenata bio i sam Salinger.

Joannu (Qualley) upoznajemo prvo kroz naraciju (otrcan štos, ali ovde funkcionalan), u kojoj nam objašnjava kako je prekinula studije na Berkeleyu i za sobom pustila dečka-muzičara da bi otišla u New York, živela po jeftinim stanovima i kaučima svojih prijatelja i pisala u kafićima. Onda je i vidimo prvo na razgovoru u agenciji za zapošljavanje (gde dobija savet da je zdravo skrivati vlastite literarne ambicije posebno ako želi imati posla sa svetom literature), a onda i u literarnoj agenciji na razgovoru sa strogom šeficom Margaret (Weaver) koja prezire kompjutere i sve moderno i od nje traži da obavlja poslove sekretarice i asistentkinje. Posao kao posao možda nije tako dobar, ali Joanna će makar dolaziti u kontakt sa piscima dok zarađuje za račune, ili makar tako misli.

Najvažnije od svega, klijente treba činiti srećnim, a Joanna je ugodna, inteligentna, pristojna i zapravo ima poneku dobru ideju. Glavnina posla joj je odgovaranje na poštu čitaoca namenjenu Salingeru: sva pisma se moraju pročitati (od incidenta s Markom Davidom Chapmanom, ubicom Johna Lennona), a na njih se odgovara jednom od nekoliko zadatih formi. Kako Joanni đavo ne da mira, a i kako su neka od pisama vrlo lična i snažna, ona će na neka od njih odgovarati sama i na svoju ruku. Dodatna ujdurmu započinje i Salingerova odluka da jednu svoju staru pripovetku objavljenu u časopisu The New Yorker sredinom 60-ih ponovo objavi kod jednog iskrenog, malog izdavača koji ga je nečim fascinirao. I na privatnom planu pisci, odnosno jedan pisac u pokušaju, njen prilično nesimpatični novi dečko Don (Booth), kroje kapu Joanni, pa će se ta 1995. godina za nju ispostaviti kao nešto prelomno.

I pored površnih usporedbi koje se same nameću, dugometražni igrani film nije naročito blizak romanu kao formi, već po svojoj strukturi i obimu najviše liči na pripovetku, esej ili novinski članak. Roman može razvijati više paralelnih, jednakopravnih radnji i različito dozirati pojavljivanja likova, film mora imati jedan osnovni zaplet i jasno određeno koji su likovi glavni, koji sporedni, a koji epizodni. S tim u vezi, inflacija podzapleta koji opterećuju film My Salinger Year i čine ga nezgrapnim i nedorađenim u detaljima, jasan je signal njegovog porekla. Neke od priča tu, poput pisama koja dobijaju lica i glasove, bukvalno (Théodore Pellerin se tu ističe kao momak iz predgrađa smoren uštogljenim životom koji se identifikuje i sa Holdenom Caulfieldom i sa Salingerom) ili zapleta oko Salingerovog novog izdanja, zaslužuju vlastite filmove, dok su neke druge prilično generičke, poput odnosa sa strogom šeficom (podseća na The Devil Wears Prada) ili s dečkom-govnarom (silne romantične drame i filmovi o odrastanju).

Srećom, Falardeau ima šta da okrene u svoju korist, počevši od scenografije i kulise New Yorka iz 90-ih, dok su se još knjige izdavale na papiru, dok se pušilo po kancelarijama, dok su se kompjuteri činili kao tehnološka novotarija i nešto sasvim pomodno u netehnološkom delu sveta, i dok je biti pisac bila legitimna životna ambicija. Nebo je sivkasto, na ulicama je gužva i prljavština, enterijeri su u tamnosmeđim tonovima, obloženi drvetom, najčešće mahagonijem, stanovi u kojima žive mladi ljudi su buđavi, a kuće u kojima obitavaju etablirani prostrane i luksuzne, a svi nekud žure. Da, to je New York koji pamtimo iz života i filmova, dodatno osenčen patinom nostalgije.

Drugi bitan faktor su glumci, odnosno dve glavne glumice. Iako je odnos njihovih likova generički, ti likovi su punokrvni i detaljni, što im omogućava da u njih urone. Margaret Qualley je mlada i nadolazeća glumica plemenitog glumačkog porekla: njena majka je Andie MacDowell i fizičke sličnosti između njih dve su uočljive. Joanna je tip lika koji bi mlada Andie MacDowell odigrala perfektno, i Margaret Qualley je za ulogu odličan izbor, posebno jer zrači iskrenošću, prijatnošću i tom nekom atipičnom, naivnom zavodljivošću. Sa druge strane, Sigourney Weaver je izvrstan izbor za lik Margaret pre svega zbog svog načina na koji stari, a koji onu grubost iz mladosti ublažuje u nešto što možda nije fragilno, ali je svakako sofisticirano i elegantno.

Kada se crta podvuče, My Salinger Year tako postaje i ostaje jedan od onih univerzalno gledljivih, pa čak i simpatičnih filmova koji mogu savršeno lako živeti sa svojom nesavršenošću, pa čak i nekim krupnim greškama u temelju. Za takve filmove je nejasno koja im je bila krajnja ciljna publika: za literate i ljubitelje Salingera, ovo je dosta neozbiljan film koji se oslanja na predrasude o psicu; kao priča o odrastanju i formativnosti 20-ih godina se pak neće svideti mladim ljudima kojima su 90-e davna prošlost. Ali zato nikoga neće ni iznervirati. My Salinger Year je komad filmske beletristike i žanr-literature koju možemo čitati u javnom prevozu, ponekad i sa smeškom na licu.