Willy’s Wonderland

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Kevin Lewis

scenario: G.O. Parsons

uloge: Nicolas Cage, Emily Tosta, Beth Grant, Ric Reitz, Chris Warner

Mnogo se ljudi nameće za legitimnu titulu kralja filmskog treša, ali samo jedan je može izboriti i nositi. Nicolas Cage. Kada hoće, on može biti i ozbiljan glumac čiji će rad legitimno skupljati nagrade (Leaving Las Vegas mu je doneo Oscara), a jednako tako se njegov potencijal za komediju, parodiju, strah ili pojačani emocionalni registar može upregnuti u svrhu kvalitetnih filmova, od Raising Arizona i Wild at Heart do Lord of War. Sa svojim glumatanjem, urlanjem i katastrofalnim izgovaranjem rečenica, najređe je zapravo onaj najnormalniji u (ludom i uvrnutom) filmu, što je bio slučaj s Dog Eat Dog Paula Schradera.

Utisak je zapravo da Cage uloge ne bira, a ne biraju ni one njega, nego jedni na druge naleću, pa kako ispadne. Razloga za to može biti milion, od kockarskih dugova i kradljivih menadžera iz prošlosti, pa do Cageovog sklopa ličnosti po kojem je svaki pošten posao dobar posao, nevezano za visinu honorara i gustinu rasporeda snimanja. U poslednje vreme Cage igra uvrnute, ali pamtljive uloge u filmovima koji mogu biti sami po sebi loši ili dobri, ali su za njegovo prisustvo svakako pojačani. U poslednje vreme ga nije nešto bilo, korona je isprekidala njegov ritam snimanja, ali sada se vratio ne bi li se izborio s animatroničkim robotima koje su zli duhovi zaposeli u napuštenom restoranu u zabitom teksaškom gradiću. Willy’s Wonderland je totalna trash posveta suludim, tupavim i jeftinim hororima iz 80-ih.

Cage igra tipski lik »neznanca bez imena i prošlosti« kojeg upoznajemo u trenutku kada vozi (možda ukradeni) sportski auto po zabitim putevima Teksasa pre nego što naleti na zamku s ekserima. »Sreća u nesreći« je to da relativno brzo naleti lokalac koji vozi kamionet vučne službe (Warner). »Kvar« je veliki i skup, »stranac« nema gotovine, a u zabitom gradiću ne radi nijedan jedini bankomat. Ipak, on svoj dug može odraditi tako što će počistiti naslovni zatvoreni lokal u toku jedne noći...

E, sad, naravno da propali porodični restoran / igraonica sa jezivim retro animatroničkim lutkama lasice Willyja i njegove družine nije baš ono za šta se izdaje. Lutke imaju ubilačke namere, a o njihovom poreklu se raspredaju lokalne legende. Naš čovek je prepušten sam sebi, a to što ne govori ni u kojem slučaju ne znači da je »mutav«. Naprotiv, uz konzervu energetskog napitka i partiju flipera na svakih sat vremena, on je zapravo mašina za ubijanje. To, međutim, ne znaju lokalni klinci predvođeni buntovnom devojkom Liv (Tosta) koji imaju plan da mu dođu u spas a da posle spale restoran. Kao najveći problem će im se možda ispostaviti Livina pomajka, šerifica Lund (Beth Grant čije su glumačke kvalifikacije svakako na nekoliko puta višem nivou od ovakvih uloga), rešena da održi status quo u gradiću.

Willy’s Wonderland »skače na glavu« u more klišea iz horor-filmova 80-ih, što nije nužno loša stvar. Problem je, međutim, to što nije jasno da li neiskusni scenarista, zapravo glumac nižeg ešalona i filmofil G.O. Parsons i treš reditelj Kevin Lewis (koji je pre ovog filma bio na pauzi od 14 godina) imaju ikakav otklon od njih. Zapravo, ne znamo je li Willy’s Wonderland parodija, karbon-kopija retro-slešera (priča izgleda kao prepisana pa dorađena varijanta igrice Five Nights at Freddy’s ubačena u svet filma The Funhouse Tobea Hoopera) ili hibrid ta dva. Tome ne pomaže ni Lewisova relativno trapava režija, insistiranje na ručnoj kameri i brzim rezovima u tučama nejasne koreografije. Odnos do klišea isto tako može biti problematičan, pre svega kada je reč o glupavim tinejdžerima koji ginu kao mačke na prometnoj cesti (jedan par čak zbog svoje napaljenosti, sa čime se Wes Craven sprdao još u svom prelomnom meta-hororu Scream), dok su muzika na sintisajzerima i dizajn dobro pogođeni detalji.

Glavni adut filma je svakako Nicolas Cage koji je ujedno potpisan i kao jedan od producenata, što ostavlja prostora za nadu da je on ovu ulogu Domara (da, lik je zaista tako potpisan na odjavnoj špici) ipak sam izabrao. Glavna fora je u tome da on ovde ne može da posegne za svojim uobičajenim oružjem, što će reći namernim, trešerskim preglumljivanjem i eskapadama sa glasom jer njegov lik, je li, ne govori. Cage do sada uglavnom nije imao prilike da igra te »strong and silent« tipove, a ovde mu ta nedoumica između parodije i ozbiljnosti (on je svakako »deadpan« u svom pristupu) ide u prilog. Zalizana kosa, brada, naočare za sunce, uska »korporativna« majica i farmerke su svakako odradile svoje u »karakterizaciji« lika.

Kada se sve sabere i oduzme, Willy’s Wonderland ima svoje prednosti i nedostatke, često u istim stavkama. Naravno, ovakvi filmovi su beskrajno predvidljivi, ali to znači i da se mogu gledati opušteno i »s pola mozga«. Treba se samo prepustiti trešu i shvatiti sve kao zezanje. A fanovima treš-opusa Nicolasa Cagea će ovo dobro leći.