Loan Shark / Lihvar

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U poslednjih deceniju-dve, srpska kinematografija doživela je priličan pomak: žanrovski film više se ne smatra komadom egzotike, a sve priče nisu nužno i suštinski vezane za Beograd u kojem je iz logističkih razloga najlakše snimati. Međutim, kombinacija ta dva faktora, žanrovskog pristupa i lokacije van Beograda, i dalje je retkost. Zbog toga „Lihvar“, dugometražni prvenac Nemanje Ćeranića nakon nekoliko kratkih filmova i rada na serijama, predstavlja još jedan dodatni sveži dašaka vazduha.

Ćeranićev triler premijerno je prikazan na beogradskom Festu, i to u takmičarskom programu, a u bioskopsku distribuciju ulazi u četvrtak, 20. maja.

Mundir (Dušan Petković) je bivši bokser, a sadašnji uterivač dugova koji nikome nije ostao dužan i koji ne dozvoljava drugima da mu predugo i previše duguju. Sa druge strane, on je i porodični čovek, otac dvoje dece koju odgaja čvrsto ali sa ljubavlju, te koji planira da završi započete poslove i okrene se legalnom biznisu. Činjenica da je dijabetičar predstavlja mu samo dodatnu motivaciju, a njegova teretana je, naime, već skoro spremna i čeka otvaranje.

U Inđiji, u kojoj je svako u nekoj „kombinaciji“, od kredita do kocke, svi rizikuju da pre ili kasnije postanu Mundirove „mušterije“, ostanu bez novca i pokretne imovine, a sa slomljenim kostima. Probleme sa zakonom Mundir rešava poznanstvima i dobrim odnosima sa policijom, posebno s inspektorom Kantarom (izvrsni Jovo Maksić) koji će ga upozoriti kada neće moći da ga zaštiti. Međutim, i Mundir ima dug prema gangsteru Blečiću (Zlatan Vidović) koji bi, pak, hteo da ga zadrži kao pouzdanog saradnika čak i nakon što mu ga isplati.

Mundirovi planovi za penziju izjaloviće se spletom nesrećnih okolnosti kada mu pozli u lokalnom bircuzu, a narkomani Soni (Branko Vidaković Čombe) i Katana (Milica Grujičić) ga „olakšaju“ za torbicu u kojoj je bilo i 200 eura. Lova možda nije neka, ali princip je princip, a Mundir će u intervenciji malo preterati, pa će se naći u problemu i sa zakonom i sa podzemljem. Hoće li se i kako izvući, s obzirom na to da je jedini na koga može da računa njegov kum Ramljan (Strahinja Blažić), inače nervozan i nestrpljiv čovek?

U pitanju je, dakle, poštena i žanrovski standardna priča koja je sama po sebi dobra, a milje provincijskog gradića filmu dodaje jednu dozu interesantne egzotike za uslove srpske i regionalne kinematografije.

Režiser i njegov brat i producent filma Aljoša Ćeranić su iz Inđije, kao i dobar deo amaterske ili poluprofesionalne glumačke ekipe. Dodatno, direktor fotografije Dušan Grubin ima izuzetno oko za detalje specifične lokacije, što ne treba da čudi budući da je radio na dokumentarnim filmovima više nego na igranim.

Problem je, međutim, u tome što temelji na koje se oslanja priča nisu zadovoljavajuće razvijeni u scenariju Strahinje Madžarevića koji je sa Ćeranićem prethodno radio na kratkim filmovima i serijama „Ekipizza“ i „Grupa“. Skriptu fali barem još jedna „ruka“, poželjno i više njih. To važi i za likove koji nisu razrađeni dalje od grubih skica, ali i za dijaloge koji zvuče tvrdo i drveno, naročito kada te replike izgovaraju neiskusni glumci.

Oni su, pak, većinom u velikom problemu, vidljivo se muče sa tekstom i izgledaju kao da im je neprijatno, pa pokušavaju da se izvuku na štos: Zlatan Vidović pozom bosanskog šereta, Branko Vidaković Čombe preglumljivanjem narkomanske tuposti, a Dušan Petković u glavnoj ulozi krupnom i pretećom pojavom.

Za sve njih, naročito za potonjeg, vredi da bi svoje uloge uverljivije odigrali čak bez ikakvog teksta nego s ovim. Jovo Maksić je izuzetak, ali on je glumac mnogo većeg formata, što je dokazao brojnim drugim ulogama na filmu i televiziji.

Ovakva glumačka ostvarenja otkrivaju nedostatke i Nemanje Ćeranića kao režisera koji ili nije znao da ih pravilno usmeri ili se zbog ograničenog budžeta i ograničenog vremena snimanja odlučio na kompromis u kojem će stradati perfekcionizam po pitanju glume. Sa druge strane, režiser vrlo dobro barata nekim drugim aspektima režije, upotrebom muzike, što originalne, što iz drugih izvora; i kontrolom montaže koja postaje značajno izražajno sredstvo.

Kada se crta podvuče, „Lihvar“ će ostati jedan od onih grubih ranih radova koji nagoveštavaju potencijal, ali ga ne realizuju. Sledeću priliku će Ćeranić i Madžarević imati, nadajmo se, već ove godine sa jednim od najiščekivanijih naslova „Volja sinovljeva“, koji je zamišljen kao akcioni film smešten u postapokaliptično okruženje Balkana nakon nuklearnog rata.