Night of the Kings / La nuit des rois

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Philippe Lacote

uloge: Bakary Koné, Steve Tientcheu, Jean Cyrille Digbeu, Abdoul Karim Konaté, Denis Lavant, Laetitia Ky, Gbazi Yves Landry

Dve stvari (između ostalih) su tu otkad je sveta i veka. Prvo, svaka zajednica, sačinjavali je voljni ili nevoljni članovi, ima svoja pravila i neku svoju vlast. I drugo, otkad su ovladali jezikom ljudi pričaju priče, izmišljaju mitove i stvaraju folklor. Te dve stvari se susreću na unikatan način i u unikatnom okruženju zatvora La Maca na periferiji glavnog grada Obale Slonovače, Abijana, u filmu Philippea Lacotea Night of the Kings koji od svoje premijere u selekciji Orizonti na prošlogodišnjoj Veneciji ima status festivalskog hita.

Razvoj kinematografije u Obali Slonovače relativno je nepravilan, čemu je svakako doprinela burna istorija zemlje, kako starija, tako i novija, od kolonijalnih trauma do građanskog rata koji je razorio zemlju u prvoj dekadi novog milenijuma. U tim i takvim uslovima, pozicija Philippea Lacotea kao prominentnog filmskog autora je dragocena. Njegov prethodni film Run (2014) imao je premijeru u Cannesu i ujedno je bio tek drugi film koji je ova afrička država poslala u trku za Oscara. Sa Night of the Kings Lacote nastavlja da kinematografiju svoje zemlje pozicionira na globalnu mapu. U našu regiju dolazi na Fest.

Film se otvara karticom teksta koja nam objašnjava da zloglasnim zatvorom La Maca zapravo vladaju robijaši, što i ne treba da čudi budući da tamo trenutno obitava tri puta više ljudi od predviđenog kapaciteta. Neformalni upravnik iz redova robijaša se zove dangoro i svoju dužnost može obavljati samo ako je u dobrom zdravlju i punoj snazi. U suprotnom se mora ubiti i tako mesto ustupiti nekom mlađem, agilnijem i sposobnijem. Trenutni dangoro Crnobradi (Steve Tientcheu, viđen u filmu Les Miserables Ladja Lyja) zapravo ima sedu bradu i vazduh udiše preko maske iz boce kiseonika, što znači da su mu dani odbrojani, a za njegovu »fotelju« samo što nije izbio rat suprotstavljenih klanova.

Da bi se na svom mestu zadržao još malo duže, Crnobradi se oslanja na prirodni fenomen i ritual koji je za njega vezan. U noći crvenog Meseca, jedan izabrani robijaš obavezan je da se popne na pozornicu i da priča priču od pomrčine do zore, koliko god je mesec na nebu. U suprotnom, ako priču završi ranije, ako izgubi interes publike ili ako odustane od pripovedanja, pogađate, mora da plati glavom. Taj robijaš se onda naziva Roman, što je igra reči koja uključuje lično ime, formu literarnog stvaralaštva i možda još ponešto. Dok se u pozadini kuju zavere i odvijaju zakulisne radnje, Crnobradi za novog Romana bira novog robijaša bez imena i prošlosti (debitant Bakary Koné kojem ova uloga otvara mogućnosti za globalnu karijeru) koji treba da posluži kao lak plen u igri konsolidacije njegove moći.

Crnobradi se zapravo preračunao: novajlija kojeg upoznajemo u prvom kadru filma, vezanog za tovarni deo policijskog pik-ap terenca, uopšte nije tip žrtve. Nakon početnog zamuckivanja i nesnalaženja, on vrlo brzo pogađa »žicu« svoje krvožedne publike pouzdajući se na to da je odrastao s tetkom koja je bila »griote«, lokalna pripovedačica. Za temu svog izlaganja on bira gangstersku legendu iz svog kraja, mesta koje se zove Distrikt Bezakonja, Zamu Kinga, sa kojim je navodno išao u školu i na rubu čije bande je bio kasnije. Zama King je privlačna tema, ali Roman ima i zanimljiv dodatak na nju: ubijeni Zama King nije bio samo čovek od krvi i mesa, već i vanvremenska legenda, a u nekoj od prošlih inkarnacija našao se i pri središtu događanja u krvavim plemenskim sukobima koji su uključivali i ikoničku Kraljicu (umetnica Laetitia Ky, poznata po skulpturama koje pravi od svoje kose, i ovde prisutna u tom svojstvu, doduše sa jednim od jednostavnijih uradaka) i njegovog slepog dedu. Prošlost i sadašnjost se prepliću u toku jedne noći u kojoj neko svakako mora da nastrada...

Više se tema vešto prepliće u Lacoteovom filmu koji dosta toga vuče iz različitih tradicija, od afričkih oralnih do zapadnjačkih pozorišnih. Jedan od osnovnih motiva je pripovedanje ne mnogo različito od Šeherezadinog u 1001 noći, uz taj dodatak da publika, poput starogrčkog hora, aktivno komentariše i čak se uključuje u predstavu. Zakulisne radnje, međutim, podsećaju na Shakespearea i njegove tragedije, dok sama tema Romanove priče na suptilan način otkriva kako folklorni mitovi i legende nastaju, a poznavaoci prilika u Obali Slonovače će verovatno prepoznati i poneku paralelu sa zvaničnom i nezvaničnom novijom istorijom zemlje.

Na nivou izvedbe, Night of the Kings je zasigurno delo velikog, snažnog autora koji ima osećaja i za priču i za stil i za pozicioniranje na globalnoj »arthouse« i festivalskoj sceni i čija bi veličina bila primećena i u nekoj većoj i razvijenijoj kinematografiji. On se u tome dosta oslanja na simboličko kodiranje bojama, od gotovo fantazijskog štiha za Romanov mitološki deo priče koji se kupa u purpurnim tonovima, preko Suncem opaljenih ulica Abijanskog geta u drugom delu pripovesti i noći osvetljene narandžastim fenjerima koji nabijaju tenziju na teatarsko-realističnom okvirnom nivou zatvora. Kamera kanadskog direktora fotografije Tobieja Marier-Robitaillera uglavnom je ručna i dinamična u svojim učestalim rotacijama, a montaža koju potpisuje Aube Foglia odgovarajuće je nabijena i ritmična.

Izvrstan posao Lacote radi i s glumcima, što profesionalnim, što neprofesionalnim. Bakary Koné, za jednog amatera, ima sjajnu prezentnost, a isto važi i za većinu onih koji igraju druge robijaše i zatvorsko osoblje, s time da je u njihovom slučaju sjajno kontrolisano kada su deo mase, a kada sporedni likovi. Prezentnost, svaki sa svoje strane, imaju i francuski glumac Steve Tientcheu i Laetitia Ky, a kao dodatak »castingu« imamo i impozantnog francuskog glumca i performera Denisa Lavanta (najpoznatiji po višestrukoj ulozi u filmu Holy Motors, režija Leos Carax) koji ovde igra jedinog belca, dementnog nemog robijaša s kokoškom na ramenu.

Night of the Kings možda nije savršeno zaokružen film, po standardima onoga na šta je publika navikla, i možda otvara više nego što može da obradi i obuhvati u ugodnih 93 minuta trajanja, ali zbog toga nije ništa manje impozantan. A tek će na bioskopskom platnu zasijati u punom svetlu.