The Man Who Sold His Skin / L'Homme qui a vendu sa peau

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Kaouther Ben Hania

uloge: Yahya Mahayni, Dea Liane, Koen De Bouw, Monica Bellucci, Saad Lostan, Darina Al Joundi, Najoua Zouhar

Znate već kako to ide kod Göthea, Mefisto ponudi Faustu sve znanje ovog sveta a zauzvrat traži da njegovu dušu. Kod tuniške autorice Kaouther Ben Hanije nije u pitanju duša, već koža, doslovno, a ne metaforično (u smislu »skupo prodao svoju kožu«), tako da naslov kompletno otkriva i temu i mehaniku filma. Sa druge strane, postoji i jedan dublji, metaforički i filozofski nivo cele ove priče jer koža i telo gotovo nikad nisu samo deo tela ili samo telo, već se tu postavljaju pitanja slobode, integriteta i ljudskosti. Pa krenimo da se udubimo u film koji je osigurao nominaciju za Oscara za međunarodni film i koji je igrao na nedavno završenom Festu.

Sva dilema oko naslova otklonjena je već u uvodnoj sceni za koju se na kraju ispostavlja da je deo okvira koji većinu radnje filma šalje u »flashback«. Kustos izložbe laganim pokretima usmerava dvojicu radnika koji kače sliku na zid. Kada je nameste, kamera se polako približava umetničkom delu i otkrivamo da tu nije reč o platnu, već o koži, ljudskoj.

Protagonistu filma Sama Alija (Mahayni) upoznajemo u »domaćem okruženju«, u Siriji pre izbijanja ovog poslednjeg rata, u vozu sa svojom devojkom Abeer (Liane). On joj javno izjavljuje ljubav i proglašava revoluciju sa ciljem osvajanja slobode, na radost većine putnika. Neko će ga, pak, snimiti i uvaliti u višestruke probleme jer ni predratna Sirija nije bila baš liberalno mesto. Prvo, poziv na revoluciju će ga dovesti do zatvora odakle ga rođak pušta da pobegne. A drugo, Abeer dolazi iz više klase od njega i obećana je kao nevesta diplomati Ziadu (Lostan) koji službuje u Briselu, što njihovu ljubav čini nemogućom.

Nemajući kuda, Sam beži u Liban gde živi kao nedokumentovani izbeglica, radi povremene fizičke poslove, a prehranjuje se »padobranskim akcijama« po prijemima i izložbama. Tamo upoznaje glamuroznu dilerku Sorayu (Monica Bellucci kao plavuša, neočekivano, ali svejedno efektno) i provokativnog umetnika Jeffreya Godefroija (De Bouw) koji mu daje neortodoksnu, čak više satansku ponudu. Mefisto novog doba ne želi njegovu dušu, nego kožu s leđa kao slikarsko platno na kojem će tetovirati schengensku vizu. Sam će za to biti bogato nagrađen, ne samo narečenom vizom, novcem i relativno ugodnim životom po sobama hotela s pet zvezdica, ali će takođe biti u obavezi da se pridržava ugovora i da pozira kao eksponat svaki put kad ga pozovu. Ali kad ga Jeffrey i Soraya prodaju švajcarskom kolekcionaru, Sam će shvatiti pravu cenu svoje slobode.

The Man Who Sold His Skin je jedan od onih filmova koji su efektniji na odloženo, nego što su u toku gledanja. Razlog tome je i tematika, ali i autorska politika. Ben Hania, naime, otvara puno više zanimljivih tema nego što pokazuje ambicije da ih zatvori ili makar zadovoljavajuće produbi. U igri su i izbeglička kriza (naravno da rat izbija, naravno da je Sam iz Raqqe i da njegova familija dolazi na udar ISIS-a), dodajmo na to još i univerzalna pitanja slobode, ropstva, modernog kapitalizma, kao i filmski, dramski i literarni kliše zabranjene ljubavi kao oblogu za gorku pilulu koju gutamo. The Man Who Sold His Skin je pre svega moralka, ali u tom smislu je efikasnija ako je makar na kratko ostavimo po strani i ne shvatamo bukvalno, iako je njena univerzalna komponenta zapravo zasnovana na stvarnom slučaju belgijskog umetnika Wila Delvoyea i njegovog »eksponata« Tima čija su tetovirana leđa prodata kolekcionaru.

Kada se čovek malo odmakne od teških i lakih tema, onda može da proceni i čisto filmske domete ovog dela. Istini za volju, gluma je nešto teatralnija i ekspresivnija, što pojačava utisak plakatnosti, ali je Ben Hania uspela da finim režijskim podešavanjima taj dojam nekako limitira, te da podigne nivo rasprave. Primera radi, dijalozi koji se prečuju u pozadini često su snažniji i filozofskiji od onih isturenih u prvi plan, a odluka da kamera Christophera Aouna snima protagonistu iz daljine, kroz neku prepreku ili staklenu površinu, naravno i s leđa pritom, pokazala se ispravnom u poentiranju. Sam kraj filma sačinjen od inflatornih i vratolomnih obrata, doduše, deluje kao pokušaj prigodnog povezivanja svih otvorenih niti i »pakovanja sa sve mašnicom« za publiku, ali to i ne predstavlja neki supstancijalni problem. Reč je o solidnom filmu koji će jako dobro stariti i postajati sve bolji i sve univerzalniji.