The Report

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Scott Z. Burns

uloge: Adam Driver, Annette Bening, Corey Stoll, Jon Ham, Maura Tierney, Michael C. Hall, Douglas Hodge, T. Ryder Smith, Tim Blake Nelson, Ted Levine, Matthew Rhys

Prošlu filmsku godinu su u dobroj meri obeležile doku-drame, igrano-filmski pod-žanr zasnovan na preciznoj faktografiji. Taj trend više govori o društvenim tokovima nego o nekoj kinematografskoj modi: nagomilane afere iz sfere zloupotrebe moći ili pasivnosti nadležnih institucija da se tako nešto spreči su naprosto došle na naplatu. Ne samo u Americi kao glavnoj kinematografskoj "sili", nego i, primera radi, u Francuskoj i Italiji.

Doku-drama je i inače vrlo zgodan filmski izraz, pogodan i za festivalsku sezonu i za sezonu nagrada, ali i za široku publiku koja se u međuvremenu navikla da filmove konzumira u toplini doma svog preko video-servisa. Sa druge strane, u okviru žanra je itekako moguće upotrebiti neortodoksne pristupe u svrhu gledalačkom angažmana, ali isto tako se autori mogu držati klasičnih postulata, naročito ako je osnovna priča (afera ili događaj) dovoljno koherentna. The Report, čiji scenario i režiju potpisuje Scott Z. Burns, najpoznatiji kao producent i scenarista na nekoliko filmova Stevena Soderbergha, je primer potonjeg, klasicističkog postupka, a u središte stavlja pokušaj sastavljanja senatskog izveštaja o ne-etičnom postupanju (čitaj mučenju) u ispitivanju osumnjičenika za terorizam u doba Bushove administracije.

 

Da se podsetimo, nakon terorističkih napada 11. septembra, državne službe u Americi su kroz sijaset rupa u zakonu i pod-zakonskih akata efikasno ograničile ljudska prava određenih skupina, bilo da je reč o američkim državljanima ili naročito onima koji to nisu, a bili su dovoljno loše sreće da ih se sumnjiči za učešće u terorizmu. Oni su naprosto bili zatvoreni, ili, kako se to govorilo, "zadržani" radi istrage bez namere da ih se izvede pred sud, te podvrgnuti torturi, ili "pojačanim metodama ispitivanja" koje su uključivale i tehnike fizičkog ili psihičkog mučenja, bez namere da ih se izvede pred sud, a sa idejom da se iz njih izvuku "vitalne informacije" koje će sprečiti dalje terorističke napade. Treba imati u vidu da je u to doba vladala paranoja u državnom represivnom aparatu, da je teško poverovati da bi oni priznali svoje brljotine usled nedostatka koordinacije i sukoba nadležnosti, te da nije postojalo dovoljno poverenja u strane, savezničke obaveštajne službe. Istina je, pak, da se ključne informacije nikada nisu izvlačile torturom jer bi ispitivani u nekom trenutku sve priznao, odnosno odao informacije koje se od njega očekuju (tačne ili lažne, svejedno) samo da bi se mučenje prekinulo. Sa druge strane, to je onima koji su to pokrenuli takođe bio unosan iznos, a agencijama poput CIA-e, NSA ili Domovinske Sigurnosti su one postale standardna praksa i rutina koje nisu htele da se odreknu.

Zadatak da te prakse temeljno istraži i o tome sačini izveštaj je poveren senatskom službeniku Danielu Jonesu (Driver) koji je bio zaposlen u uredu senatorke Diane Feinstein (Bening). Zadatak koji je bio pred njim bio teži nego što je mogao i da zamisli ne samo zbog obima posla, već i zbog otpora agencija, pokušaja uticaja i redakcija zbog zaštite identiteta osumnjičenog, kao i političkih zakulisnih igara i trgovina koje su usledile. Sve počinje sa dvojicom psihologa bez iskustva, Jamesom Mitchellom (Hodge) i Bruceom Jessenom (Smith) koji su CIA-i predložili "revolucionarni" tretman ispitivanja osumnjičenika mimo svakog pravnog okvira, ali priča ne staje samo na njima koji su na tome zaradili i kao "autori" projekta i kao njegovi glavni "kontrolori". Kako situacija napreduje, na tapet dolaze i službenici agencija, pa i političari koji su sa njima ulazili u dogovore, a najveći deo filma se ne bavi sačinjavanjem izveštaja, već trzavicama oko njegovog plasiranja.

 

The Report je film težak za bilo kakvo prepričavanje, ali zapanjujuće lak za praćenje zbog Burnsove veštine pripovedanja i stava u kojem se pridržava činjenica i prezentira ih na jasan i jednostavan način. Tome dosta pomažu dobro urađene, nenametljive grafičke intervencije koje nam pomažu da pratimo vremenski okvir radnje koji se proteže na gotovo deceniju u toku koje je došlo i do smene administracija i do promene prakse i do likvidacije Bin Ladena, ali i do novog koncepta ratovanja pomoću dronova, a da za svoja nepočinstva niko zapravo nije kažnjen, a neki su čak i napredovali. Burnsova sigurna, a nenametljiva režija koja se bazira pre svega na radu sa glumcima i veštoj rekonstrukciji detalja, tu je svakako od pomoći, pa je The Report film koji ne zahteva veliko platno i savršeno funkcioniše na kućnim formatima.

Izbor glumaca je izvrstan, počev od Adama Drivera koji je sposoban igrati pasioniranu osobu čije frustracije dolaze iz situacije u je ta osoba prinuđena na trule kompromise. Annette Bening je skoro neprepoznatljiva pod maskom Diane Feinstein, ali njena gluma svejedno dolazi do izražaja. Film takođe vrvi od interesantnih epizoda: Corey Stoll igra Jonesovog advokata koji ga savetuje kako da se odbrani od CIA-inih kontra-napada zbog odavanja državne tajne, Jon Ham je idealan izbor za Obaminog kompromisu sklonog šefa personela Bele Kuće, Tim Blake Nelson i Matthew Rhys imaju pamtljive epizodice kao saradnik istrage i reporter New York Timesa koji želi objaviti izveštaj. Burns pokazuje i nešto smisla za humor dajući uloge dvojici filmsko-televizijskih serijskih ubica Tedu Levinu (Buffalo Bill iz Silence of the Lambs) koji igra službenika, a kasnije direktora CIA-e Johna Brennana i Michaelu C. Hallu (Dexter) koji igra Thomasa Eastmana, službenika iste agencija upletenog u torturu osumnjičenika.

Zanimljivo, Burns je ove godine radio na još jednoj doku-drami, kao scenarista Soderberghovog Netflix-filma The Laundromat koji se na dramaturški različit, živahno-satiričan način bavio aferom Panama Papers. The Report takođe ima "televizijsko" poreklo, iza njega producentski stoje Amazon i novinarsko-istraživačka platforma Vice. To se i vidi i ne smeta, The Report se gleda onako kako se dobar, ozbiljan politički novinski članak na Viceu čita: za lakoćom i sa interesovanjem.