kritika objavljena na XXZ
2019.
režija: Marielle Heller
scenario: Micah Fitzerman-Blue, Noah Harpster (prema novinskom članku Toma Junoda)
uloge: Matthew Rhys, Tom Hanks, Chris Cooper, Susan Kelechi Watson, Maryann Plunkett, Enrico Colantoni, Wendy Makkena, Tammy Blanchard, Noah Harpster, Carmen Cusack, Christine Lahti
Moja generacija, kao i neke pre i posle nje, u Jugoslaviji i republikama koje su je nasledile odrastala je, htela-ne htela, uz Branka Kockicu i njegove žestoko skriptirane lekcije i moralne pouke sa televizije. Neki ekvivalent toga u američkom kontekstu bio je Mr. Rogers, čovek-svetac u crvenom džemperu na kopčanje sa lutkama na rukama koji je decenijama govorio o važnosti prihvatanja bližnjeg svog. Za razliku od Kockice, koji je van scenarija demonstrirao skoro pa nikakvu toleranciju na frustraciju, pa je znao da "pukne" prilično javno, Rogers se zaista ponašao jednako smireno, pažljivo, ljubazno i sa puno razumevanja kao na ekranu, što je članak Toma Junoda Can You Say... Hero za Esquire magazin iz 1998. godine isticao.
Prema tom članku je snimljen i biografski film, kao naručen za "oscarovsko" vreme, sa sve važnom, truističkom iako ne baš urgentnom porukom da nam svima treba tolerancije. Ali ono što bi moglo da završi kao prekomerna doza saharina zbog koje će Amerikanci sami sebi aplaudirati kako su sjajni, ovde u režiji Marielle Heller odlazi u nešto ozbiljnijem i nepredvidljivijem smeru, pa se poruka prenosi na inteligentniji i suptilniji način. Osnovni razlog za to je što Rogers kao lik čistog srca i bez vidljivih mana ostaje dovoljno u pozadini da A Beautiful Day in the Neighborhood ne bi bio jednodimenzionalan film.
Prvo se, doduše, upoznajemo upravo s njim u interpretaciji Toma Hanksa, tog sveameričkog pristojnog heroja i na ikoničkom setu izgrađenom od maketa gde se televizijska emisija snimala. Minijature se pretapaju u studio normalne veličine sa njegovim ulaskom u kuću, pesmicom sa špice i ritualom presvlačenja iz sakoa u džemper i preobuvanja iz cipela u kućne patike (pantalone, košulja i kravata ostaju). Rogers nas upoznaje sa svojim standardnik lutkarskim likovima, ali četvrta od ukupno pet "vrata" koje otvara skrivaju njegovog novog prijatelja, čoveka Lloyda kojem je potrebna pomoć jer ga je neko povredio, i to ne samo fizički, što bi se dalo zaključiti iz masnice na oku.
Lloyd (Rhys) je novinar unekoliko modeliran po Tomu Junodu, čovek koji se od sveta brani cinizmom. On je istovremeno i povređeni sin koji se mučio odrastajući i sveži otac koji se bori sa novom situacijom u životu. Naravno, on svoju nežnu, ali čvrstu ženu Andreu (Kelechi Watson) voli, jednako kao i novorođenog sina Gavina, ali roditeljstvno nosi svoje izazove. Takođe, povratak njegovog oca Jerryja (Cooper) u njegov život svakako nije idiličan i objašnjava masnicu na oku.
Takav Lloyd koji ima reputaciju oštrog istraživačkog novinara dobija u zadatak da napiše kratki portretni intervju američke legende Rogersa, što je nešto što on sam smatra da je ispod njegovog novinarskog nivoa i van njegovog opsega tema. Čak ga i Andrea moli da joj ne uništi uspomene na detinjstvo. Njegova urednica (Lahti) je, međutim, neumoljiva, pa Lloyd odlazi na set gde se upoznaje sa Rogersom i njegovom ekipom koja mu pomaže u realizaciji emisija. Na svom "putu iskupljenja", odnosno prihvatanja samog sebe i drugih oko sebe, Lloyd će se naučiti kako da se nosi sa emocijama, a Heller i njen dvojac scenarista poentirati kako je učenje strpljenju često celoživotni proces.
Put, međutim, neće biti lagan jer obojica odraslih muškaraca ostaju na svojim pozicijama i sa svojim agendama. Lloyd želi probiti Rogersovu fasadu besprekorno strpljivog čoveka i istražiti šta se ispod toga krije. Rogers, međutim, njega tretira kao čoveka kojem je potrebna pomoć, ma koliko se on njoj opirao. Poznanstvo neće rezultirati samo člankom za naslovnicu, već i prijateljstvom. Rogers se pokazuje ne kao svetac i heroj svačijeg detinjstva (premda to svakako jeste, podvučeno scenom kada ga prepoznaju deca u metrou), već i kao čovek koji je zaista dobre duše i iskren u nameri da pomogne svima.
Verovatno da ne postoji bolji glumac za ulogu Rogersa nego što je to Tom Hanks, pre svega zbog aure koju u zreloj fazi svoje karijere odašilje. Glumac koji u poslednje vreme igra heroične likove od krvi i mesa nema težak zadatak da se uživi u lik koji poput njegovih tipskih uloga, medijske persone, a i ličnosti privatno, odiše dobrotom i pristojnošću, pritom bez većeg napora skidajući Rogersove manirizme. Dodatni bonus je što su Hanks i Rogers zapravo rođaci (doduše vrlo daleki), pa je fizička sličnost između modela i interpretacije dobila još jednu dimenziju. Hanks je uparen sa Matthewom Rhysom (igrali su zajedno i u Spielbergovom The Post od pre dve godine) koji je više nego spsoban odigrati cinizam ili makar skepticizam, te vrlo dobro izabranim glumcima za sporedne uloge.
Na tehničkom planu, A Beautiful Day in the Neighborhood je izuzetno promišljen i realizovan film. Prvo što upada u oči su savršeno izvedeni analogni efekti i insistiranje na maketama i modelima. Marielle Heller će to iskoristiti da napravi distinkciju između svetova ispred i iza kamere, od kojih ovaj drugi nikako nije savršen, ali je moguće s njim se nositi. Fotografija Jody Lee Lipes je atraktivna, a uz upotrebu svetla u dramaturške svrhe (slika postaje svetlija čim se Rogers, odnosno Hanks, pojavi u kadru) postaje majstorija sama za sebe.
A Beautiful Day in the Neighborhood je svakako film sa porukom, odnosno "film poruke", ali to ovde nije opterećujuće. Možda je izbor teme atipičan za Marielle Heller, inače poznatije po nešto mračnijem registru emocija, što je demonstrirala u svojim prethodnim filmovima The Diary of a Teenage Girl (2015) i Can You Ever Forgive Me? (2018), ali i ovoj priči uspeva da udahne ozbiljnost i realističnost ispod idilične površine. Time A Beautiful Day in the Neighborhood prevazilazi zadate žanrovske okvire "feel good" biografske drame.
režija: Marielle Heller
scenario: Micah Fitzerman-Blue, Noah Harpster (prema novinskom članku Toma Junoda)
uloge: Matthew Rhys, Tom Hanks, Chris Cooper, Susan Kelechi Watson, Maryann Plunkett, Enrico Colantoni, Wendy Makkena, Tammy Blanchard, Noah Harpster, Carmen Cusack, Christine Lahti
Moja generacija, kao i neke pre i posle nje, u Jugoslaviji i republikama koje su je nasledile odrastala je, htela-ne htela, uz Branka Kockicu i njegove žestoko skriptirane lekcije i moralne pouke sa televizije. Neki ekvivalent toga u američkom kontekstu bio je Mr. Rogers, čovek-svetac u crvenom džemperu na kopčanje sa lutkama na rukama koji je decenijama govorio o važnosti prihvatanja bližnjeg svog. Za razliku od Kockice, koji je van scenarija demonstrirao skoro pa nikakvu toleranciju na frustraciju, pa je znao da "pukne" prilično javno, Rogers se zaista ponašao jednako smireno, pažljivo, ljubazno i sa puno razumevanja kao na ekranu, što je članak Toma Junoda Can You Say... Hero za Esquire magazin iz 1998. godine isticao.
Prema tom članku je snimljen i biografski film, kao naručen za "oscarovsko" vreme, sa sve važnom, truističkom iako ne baš urgentnom porukom da nam svima treba tolerancije. Ali ono što bi moglo da završi kao prekomerna doza saharina zbog koje će Amerikanci sami sebi aplaudirati kako su sjajni, ovde u režiji Marielle Heller odlazi u nešto ozbiljnijem i nepredvidljivijem smeru, pa se poruka prenosi na inteligentniji i suptilniji način. Osnovni razlog za to je što Rogers kao lik čistog srca i bez vidljivih mana ostaje dovoljno u pozadini da A Beautiful Day in the Neighborhood ne bi bio jednodimenzionalan film.
Prvo se, doduše, upoznajemo upravo s njim u interpretaciji Toma Hanksa, tog sveameričkog pristojnog heroja i na ikoničkom setu izgrađenom od maketa gde se televizijska emisija snimala. Minijature se pretapaju u studio normalne veličine sa njegovim ulaskom u kuću, pesmicom sa špice i ritualom presvlačenja iz sakoa u džemper i preobuvanja iz cipela u kućne patike (pantalone, košulja i kravata ostaju). Rogers nas upoznaje sa svojim standardnik lutkarskim likovima, ali četvrta od ukupno pet "vrata" koje otvara skrivaju njegovog novog prijatelja, čoveka Lloyda kojem je potrebna pomoć jer ga je neko povredio, i to ne samo fizički, što bi se dalo zaključiti iz masnice na oku.
Lloyd (Rhys) je novinar unekoliko modeliran po Tomu Junodu, čovek koji se od sveta brani cinizmom. On je istovremeno i povređeni sin koji se mučio odrastajući i sveži otac koji se bori sa novom situacijom u životu. Naravno, on svoju nežnu, ali čvrstu ženu Andreu (Kelechi Watson) voli, jednako kao i novorođenog sina Gavina, ali roditeljstvno nosi svoje izazove. Takođe, povratak njegovog oca Jerryja (Cooper) u njegov život svakako nije idiličan i objašnjava masnicu na oku.
Takav Lloyd koji ima reputaciju oštrog istraživačkog novinara dobija u zadatak da napiše kratki portretni intervju američke legende Rogersa, što je nešto što on sam smatra da je ispod njegovog novinarskog nivoa i van njegovog opsega tema. Čak ga i Andrea moli da joj ne uništi uspomene na detinjstvo. Njegova urednica (Lahti) je, međutim, neumoljiva, pa Lloyd odlazi na set gde se upoznaje sa Rogersom i njegovom ekipom koja mu pomaže u realizaciji emisija. Na svom "putu iskupljenja", odnosno prihvatanja samog sebe i drugih oko sebe, Lloyd će se naučiti kako da se nosi sa emocijama, a Heller i njen dvojac scenarista poentirati kako je učenje strpljenju često celoživotni proces.
Put, međutim, neće biti lagan jer obojica odraslih muškaraca ostaju na svojim pozicijama i sa svojim agendama. Lloyd želi probiti Rogersovu fasadu besprekorno strpljivog čoveka i istražiti šta se ispod toga krije. Rogers, međutim, njega tretira kao čoveka kojem je potrebna pomoć, ma koliko se on njoj opirao. Poznanstvo neće rezultirati samo člankom za naslovnicu, već i prijateljstvom. Rogers se pokazuje ne kao svetac i heroj svačijeg detinjstva (premda to svakako jeste, podvučeno scenom kada ga prepoznaju deca u metrou), već i kao čovek koji je zaista dobre duše i iskren u nameri da pomogne svima.
Verovatno da ne postoji bolji glumac za ulogu Rogersa nego što je to Tom Hanks, pre svega zbog aure koju u zreloj fazi svoje karijere odašilje. Glumac koji u poslednje vreme igra heroične likove od krvi i mesa nema težak zadatak da se uživi u lik koji poput njegovih tipskih uloga, medijske persone, a i ličnosti privatno, odiše dobrotom i pristojnošću, pritom bez većeg napora skidajući Rogersove manirizme. Dodatni bonus je što su Hanks i Rogers zapravo rođaci (doduše vrlo daleki), pa je fizička sličnost između modela i interpretacije dobila još jednu dimenziju. Hanks je uparen sa Matthewom Rhysom (igrali su zajedno i u Spielbergovom The Post od pre dve godine) koji je više nego spsoban odigrati cinizam ili makar skepticizam, te vrlo dobro izabranim glumcima za sporedne uloge.
Na tehničkom planu, A Beautiful Day in the Neighborhood je izuzetno promišljen i realizovan film. Prvo što upada u oči su savršeno izvedeni analogni efekti i insistiranje na maketama i modelima. Marielle Heller će to iskoristiti da napravi distinkciju između svetova ispred i iza kamere, od kojih ovaj drugi nikako nije savršen, ali je moguće s njim se nositi. Fotografija Jody Lee Lipes je atraktivna, a uz upotrebu svetla u dramaturške svrhe (slika postaje svetlija čim se Rogers, odnosno Hanks, pojavi u kadru) postaje majstorija sama za sebe.
A Beautiful Day in the Neighborhood je svakako film sa porukom, odnosno "film poruke", ali to ovde nije opterećujuće. Možda je izbor teme atipičan za Marielle Heller, inače poznatije po nešto mračnijem registru emocija, što je demonstrirala u svojim prethodnim filmovima The Diary of a Teenage Girl (2015) i Can You Ever Forgive Me? (2018), ali i ovoj priči uspeva da udahne ozbiljnost i realističnost ispod idilične površine. Time A Beautiful Day in the Neighborhood prevazilazi zadate žanrovske okvire "feel good" biografske drame.
No comments:
Post a Comment