Nightbitch

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Imaj decu“, rekli su. „To je lepo“, rekli su. „Neće te to ništa omesti u životu“, rekli su, „a imaćeš priliku da gledaš kako pred tobom raste fascinantni ljudski život“. Posle su još pričali kako se svake faze treba držati jer neće trajati dovoljno dugo, oni tako brzo (od)rastu... „Začas će biti tinejdžeri koji neće da razgovaraju s tobom i teraju te u tri lepe čim otvoriš usta“, rekli su.

Zanimljivije je, međutim, ono što nisu rekli. Što su prećutali. Nespavanje u trajanju od dve-tri godine, uz kratke prekide kada si na službenom putu. Mozak pretvoren u kaširani papir kojim se oblažu kartonske čaše i cilindri u „umetničkim“ projektima. Činjenica da, dok se tvoje kolege provode i guraju karijeru, ti, kukavče sinji, guraš kolica po bloku-selu-varoši dok mali monstrum ne prestane da se dere, e da bi ponovo počeo kad samo malo zastaneš da ga prebaciš s kolica u nosiljku. Nered u kući i poremećaj odnosa u braku da ne spominjemo, kao i činjenicu da lična higijena postaje luksuz.

Nikad niko, dakle, ne kaže kako je podizanje deteta, barem u prve dve-tri godine, teško i frustrirajuće, kako se većina brakova i veza baš tada raspadne, koliko niko ne može biti pripremljen za takvu tektonsku promenu, bilo teoretski, bilo praktično. I ovo su tek iskustva jednog prosečno uključenog oca jednog prosečno zahtevnog, zdravog i inteligentnog deteta bez ikakve dijagnoze, dok je majkama svakako još teže zbog proklete biologije, ali makar bio-hemija radi svoje pa nudi i više zadovoljstva.

S vremenom, kada se uključe prvo familija, prijatelji i komšiluk, pa onda i institucije od vrtića, preko škole do različitih organizovanih aktivnosti, postaje lakše, makar organizaciono. Bonus je i iskustvo koje se stiče koje postaje pravi trening efikasnosti. Ali, kolika je to uteha?

Junakinja filma Nightbitch po scenariju i u režiji Marijel Heler, te prema romanu Rejčel Joder, bezimena majka koju igra Ejmi Adams, nalazi se u prilično nezavidnoj situaciji. Ona se odrekla umetničke karijere kako bi u „idiličnoj“ situaciji kuće u predgrađu odgajala svog dvogodišnjaka, dok njen muž (Skut Mekneri) zarađuje novac i povremeno ide na službena putovanja. Njoj je, naravno, frka, ali on to, tipično muški, i ne primećuje ili ga naprosto nije briga.

Kod nje, međutim, promene pored psihičke komponente („hejta“ prema svemu i svakome, a posebno prema sapatnicama-majkama iz književnog kluba za bebe u lokalnoj biblioteci), počinju da dobijaju i fizičke komponente. Recimo, ne samo da prema mužu i kućnoj mački ona postaje metaforička kučka, naročito u noćnim satima, već proživljava i promene na telu. Raste joj krzno, pa rep, pa na kraju i bradavice u više redova po trbuhu. Očnjaci se oštre. Prilaze joj psi u parku, pa joj onda donose svoj ulov na kućni prag, pa ona s njima trči noću sve dok i sama ne poprimi potpuno pasji oblik.

Postaje li ona samo klasična kučka, ženka psa, ili, pak, mitološko biće? Je li to privremeno ili stalno? Kakve će to posledice imati na porodičnu zajednicu, a kakve na društvo? Na koncu, je li išta od toga stvarno, ili je sve to samo u njenoj glavi? Je li to ipak možda metafora za nešto?

Čini se da je Marijel Heler (The Diary of a Teenage Girl, Can You Ever Forgive Me?, A Beautiful Day in the Neighborhood) kao inspiraciju koristila film Tully Džejsona Rajtamana po scenariju Diablo Kodi, jedan od najboljih filmova te 2018. godine, pa u realističnu priču o hororu roditeljstva, pre svega materinstva, dodala horor-elemente, kako telesne, tako psihološke. Razlika je, međutim, u tome što je Diablo Kodi pisala scenario inspirisan vlastitim iskustvima, dok se Marijel Heler drži knjige, kao i nekakve društveno-korektne obaveze, naročito tamo gde ne treba, krajnje nespretno „oživljavajući“ unutrašnje monologe i kočeći se u razbijanju iluzija.

To donekle i ima smisla u prve dve trećine filma i više u realističnim elementima nego u onim fantastičnim i hororičnim. „Pasje“ rečeno, u „kućnim“ situacijama makar „laje“, ali u onim „animalnim“ ostaje stidljiva, preplašena, s „repom među nogama“, pa nismo više načisto čemu te fantazijske intervencije uopšte služe. Da je imala više petlje ili makar neku inovativniju ideju za strukturu filma (recimo omnibus), možda bi Nightbitch bio i osetno bolji film. Ovako je ipak razočaranje, bez obzira što imamo retku priliku da i inače kameleonskim transformacijama sklonu Ejmi Adams vidimo u „prirodnom“ izdanju žene bez šminke, s viškom kilograma, koja pokazuje svoje godine.

A Beautiful Day in the Neighborhood

kritika objavljena na XXZ

2019.
režija: Marielle Heller
scenario: Micah Fitzerman-Blue, Noah Harpster (prema novinskom članku Toma Junoda)
uloge: Matthew Rhys, Tom Hanks, Chris Cooper, Susan Kelechi Watson, Maryann Plunkett, Enrico Colantoni, Wendy Makkena, Tammy Blanchard, Noah Harpster, Carmen Cusack, Christine Lahti

Moja generacija, kao i neke pre i posle nje, u Jugoslaviji i republikama koje su je nasledile odrastala je, htela-ne htela, uz Branka Kockicu i njegove žestoko skriptirane lekcije i moralne pouke sa televizije. Neki ekvivalent toga u američkom kontekstu bio je Mr. Rogers, čovek-svetac u crvenom džemperu na kopčanje sa lutkama na rukama koji je decenijama govorio o važnosti prihvatanja bližnjeg svog. Za razliku od Kockice, koji je van scenarija demonstrirao skoro pa nikakvu toleranciju na frustraciju, pa je znao da "pukne" prilično javno, Rogers se zaista ponašao jednako smireno, pažljivo, ljubazno i sa puno razumevanja kao na ekranu, što je članak Toma Junoda Can You Say... Hero za Esquire magazin iz 1998. godine isticao.

Prema tom članku je snimljen i biografski film, kao naručen za "oscarovsko" vreme, sa sve važnom, truističkom iako ne baš urgentnom porukom da nam svima treba tolerancije. Ali ono što bi moglo da završi kao prekomerna doza saharina zbog koje će Amerikanci sami sebi aplaudirati kako su sjajni, ovde u režiji Marielle Heller odlazi u nešto ozbiljnijem i nepredvidljivijem smeru, pa se poruka prenosi na inteligentniji i suptilniji način. Osnovni razlog za to je što Rogers kao lik čistog srca i bez vidljivih mana ostaje dovoljno u pozadini da A Beautiful Day in the Neighborhood ne bi bio jednodimenzionalan film.

Prvo se, doduše, upoznajemo upravo s njim u interpretaciji Toma Hanksa, tog sveameričkog pristojnog heroja i na ikoničkom setu izgrađenom od maketa gde se televizijska emisija snimala. Minijature se pretapaju u studio normalne veličine sa njegovim ulaskom u kuću, pesmicom sa špice i ritualom presvlačenja iz sakoa u džemper i preobuvanja iz cipela u kućne patike (pantalone, košulja i kravata ostaju). Rogers nas upoznaje sa svojim standardnik lutkarskim likovima, ali četvrta od ukupno pet "vrata" koje otvara skrivaju njegovog novog prijatelja, čoveka Lloyda kojem je potrebna pomoć jer ga je neko povredio, i to ne samo fizički, što bi se dalo zaključiti iz masnice na oku.

Lloyd (Rhys) je novinar unekoliko modeliran po Tomu Junodu, čovek koji se od sveta brani cinizmom. On je istovremeno i povređeni sin koji se mučio odrastajući i sveži otac koji se bori sa novom situacijom u životu. Naravno, on svoju nežnu, ali čvrstu ženu Andreu (Kelechi Watson) voli, jednako kao i novorođenog sina Gavina, ali roditeljstvno nosi svoje izazove. Takođe, povratak njegovog oca Jerryja (Cooper) u njegov život svakako nije idiličan i objašnjava masnicu na oku.


Takav Lloyd koji ima reputaciju oštrog istraživačkog novinara dobija u zadatak da napiše kratki portretni intervju američke legende Rogersa, što je nešto što on sam smatra da je ispod njegovog novinarskog nivoa i van njegovog opsega tema. Čak ga i Andrea moli da joj ne uništi uspomene na detinjstvo. Njegova urednica (Lahti) je, međutim, neumoljiva, pa Lloyd odlazi na set gde se upoznaje sa Rogersom i njegovom ekipom koja mu pomaže u realizaciji emisija. Na svom "putu iskupljenja", odnosno prihvatanja samog sebe i drugih oko sebe, Lloyd će se naučiti kako da se nosi sa emocijama, a Heller i njen dvojac scenarista poentirati kako je učenje strpljenju često celoživotni proces.


Put, međutim, neće biti lagan jer obojica odraslih muškaraca ostaju na svojim pozicijama i sa svojim agendama. Lloyd želi probiti Rogersovu fasadu besprekorno strpljivog čoveka i istražiti šta se ispod toga krije. Rogers, međutim, njega tretira kao čoveka kojem je potrebna pomoć, ma koliko se on njoj opirao. Poznanstvo neće rezultirati samo člankom za naslovnicu, već i prijateljstvom. Rogers se pokazuje ne kao svetac i heroj svačijeg detinjstva (premda to svakako jeste, podvučeno scenom kada ga prepoznaju deca u metrou), već i kao čovek koji je zaista dobre duše i iskren u nameri da pomogne svima.

Verovatno da ne postoji bolji glumac za ulogu Rogersa nego što je to Tom Hanks, pre svega zbog aure koju u zreloj fazi svoje karijere odašilje. Glumac koji u poslednje vreme igra heroične likove od krvi i mesa nema težak zadatak da se uživi u lik koji poput njegovih tipskih uloga, medijske persone, a i ličnosti privatno, odiše dobrotom i pristojnošću, pritom bez većeg napora skidajući Rogersove manirizme. Dodatni bonus je što su Hanks i Rogers zapravo rođaci (doduše vrlo daleki), pa je fizička sličnost između modela i interpretacije dobila još jednu dimenziju. Hanks je uparen sa Matthewom Rhysom (igrali su zajedno i u Spielbergovom The Post od pre dve godine) koji je više nego spsoban odigrati cinizam ili makar skepticizam, te vrlo dobro izabranim glumcima za sporedne uloge.


Na tehničkom planu, A Beautiful Day in the Neighborhood je izuzetno promišljen i realizovan film. Prvo što upada u oči su savršeno izvedeni analogni efekti i insistiranje na maketama i modelima. Marielle Heller će to iskoristiti da napravi distinkciju između svetova ispred i iza kamere, od kojih ovaj drugi nikako nije savršen, ali je moguće s njim se nositi. Fotografija Jody Lee Lipes je atraktivna, a uz upotrebu svetla u dramaturške svrhe (slika postaje svetlija čim se Rogers, odnosno Hanks, pojavi u kadru) postaje majstorija sama za sebe.

A Beautiful Day in the Neighborhood je svakako film sa porukom, odnosno "film poruke", ali to ovde nije opterećujuće. Možda je izbor teme atipičan za Marielle Heller, inače poznatije po nešto mračnijem registru emocija, što je demonstrirala u svojim prethodnim filmovima The Diary of a Teenage Girl (2015) i Can You Ever Forgive Me? (2018), ali i ovoj priči uspeva da udahne ozbiljnost i realističnost ispod idilične površine. Time A Beautiful Day in the Neighborhood prevazilazi zadate žanrovske okvire "feel good" biografske drame.

The Diary of a Teenage Girl

kritika objavljena na: monitor.hr

2015.

scenario i režija: Marielle Heller (po grafičkom romanu Phoebe Glockner)

uloge: Bel Powley, Alexander Skarsgard, Kristen Wiig, Abi Wait, Christopher Meloni, Madeleine Waters, Austin Lyon, Margarita Levieva

Hteli mi to priznati ili ne, na razvoj muške i ženske seksualnosti se gleda različito. Nije to bez neke, sećam se i svog adolescentskog perioda. Dečki su bili otvoreno nezreli i na njima se videlo da ih hormori preuzimaju. Cure su po tom pitanju bile lukavije, ma šta se s njima dešavalo, uglavnom to nisu pokazivale na van. Retroaktivno sam saznao šta se s njima dešavalo i kako su se one po tom pitanju osećale. Svakako nije bilo lepo.

Pa ipak, imamo dva ukorenjena filmska klišea koji vuku poreklo iz naše percepcije javnog morala i kojima se priklanjamo. Prvi je onaj mračniji, negativistički: cura se seksualno budi i u seksu uživa kao što bi to činio i momčić kojem se posrećilo, što vodi u probleme - zaljubljivanje u pogrešne tipove, alkohol, drogu, prostituciju. Drugi je pozitivan i romantičan: na seksualno buđenje cure se gleda sa nekom nostalgičnom patinom, njene eskapade su slatko-smešne, ali sve ostaje u granicama pristojnog. Vrlo retko na filmu imamo priliku videti curu koja se seksualno budi, donosi sve moguće pogrešne odluke i u tome nedvosmisleno uživa. U tom smislu, The Diary of a Teenage Girl je važan film koji pleni svojom iskrenošću.

Na tom putu seksualne spoznaje pratimo Minnie (Powley), ružnjikavu petnaestogodišnjakinju. Film počinje sa naracijom “Danas sam izgubila nevinost! Jebote!”, dok Minnie šeta parkom u San Franciscu sa osmehom na licu. Vreme radnje je sredina 70-ih, jedan od onih konfuznih među-perioda kada se hippie val povlači ostavljajući za sobom osvojene slobode i konfuzije, a yuppie kultura i trka za novcem još nije uzela maha. Minnie je stidljiva cura koja želi biti umetnica i pronalazi se u stripovima Aline Kominsky i često u svojim fantazijama traži njene savete. Živi sa majkom Charlote (Wiig), narcisoidnom osobom koja svoje vreme troši na žuranje i rekreativno drogiranje sa ekipom i mlađom sestrom Gretel (Wait). Njen otac odavno nije u priči, a od nedavno nije ni očuh Pascal (Meloni), uštogljeni, konzervativni tip sa kojim se Charlote jednostavno nije razumela. Njegovo mesto je zauzeo Monroe (Skarsgard), tip sa nešto frajerskog stava i jadno naivnim idejama o samopomoći.

Upravo je on Minnina prva simpatija ili velika ljubav, i upravo je s njim izgubila nevinost. Tu smo onda u problemu: kako gledati na vezu između odraslog čoveka i maloletnice, koji su, uz to, deo istog domaćinstva. Naravno, to je nešto nemoralno, ali ovde nemamo paušalnu i bogougodnu osudu. U manje suptilnom filmu, Monroe bi bio portretiran kao predator, ali igra ga veoma šarmantni Skarsgard koji sjajno kanalizira onu nedotupavnost neodraslog i neodgovornog muškarca i pre se može nazvati oportunistom nego nakazom. I njihova veza je zapravo dečija, strastvena, manipulativna i destruktivna, i to sa obe strane. Bivša glumica Marielle Heller kojoj je ovo prvi film donosi pametnu odluku i sve izlaže isključivo iz Minnine perspektive, kroz njene dnevnike i naraciju. Minnie se muči, Minnie u tome uživa, Minnie sanja velike snove i možda se pritom sveti svojoj lepoj, narcisoidnoj majci.

Nekoliko filmova je u poslednje vreme pokrenulo oštre rasprave i očekujem slično sa The Diary of a Teenage Girl. Te rasprave su se svodile na to kako se i zašto nešto portretira u filmu, da li se to samo izlaže, da li se na to skreće pažnja ili se to nešto podržava. U Scorseseovim filmovima, svim redom, ali najblatantnije u The Wolf of Wall Street, to pitanje je mizoginija. U Zero Dark Thirty to je mučenje. Takve rasprave se pojavljuju i kod svakog estetiziranog nasilnog filma. Da li mi to fetišizarmo? Da li samo prikazujemo onako kako jeste ili kako mi to vidimo? U takvim raspravama nema pobednika.

U The Diary of a Teenage Girl se ta skoro incestuozna pedofilija nigde ne spominje direktno, ali svima je jasno da rade nešto grozno, a opet njima dvoma ludo privlačno. Ko je čitao / gledao Lolitu, zna o čemu govorim. Ovde možemo naći razumevanje za oboje, i za njega koji je i sam bazično klinac, a naročito za nju koja tek otkriva svet oko sebe, radi gluposti (petlja i sa dečkima svojih godina, ali i sa curama, otkriva alkohol i drogu...) i u tome uživa onako kako to samo mlada osoba zna. Nije nimalo slučajno da je, iako posle scena seksa, potpuno golu vidimo samu i pred ogledalom: njeno telo je daleko od idealnog, ali ona počinje da ga ceni, likovi oko nje onda počinju da ga cene, ali Hellerova uspeva da postigne to da mi kao gledaoci tim prizorom nismo uzbuđeni i privučeni.

Jednako tako, vrlo je važno da prizorima ne budemo uplašeni, tako da su seksualne scene realistično nespretne, uglavnom snimljene u sanjivim, letnjim, zlatastim tonovima koji i inače dominiraju filmom. Oni su ispresecani sa animacijama koje bi bile nešto što bi Aline Kominsky i muž joj Robert Crumb odobrili. Ima i mračnijih tonova u filmu, vizuelno i tematski, posebno pred kraj, ali oni su utišani u odnosu na ono što možemo pročitati u izvornom materijalu.

The Diary of a Teenage Girl je film koji zahteva suptilnost u glumačkim izvedbama zbog svojih vrlo specifičnih likova. Alexander Skarsgard je tipično pouzdan i uspeva da pronađe pravi ton. Kristen Wiig još jednom demonstrira da može odigrati baš bilo šta, njen portret sebične majke Charlote je apsolutno na mestu. Najteži zadatak da nosi težinu filma je imala Bel Powley. Prvo, ona je vrlo neobična pojava, i fizički i kao prisustvo na ekranu, cura u svojim 20-im godinama koja izgleda tinejdžerskije od većine tinejdžera. Njena uloga je zahtevna, a njeno ostvarenje hrabro i angažirano do kraja.

Rekoh već, The Diary of a Teenage Girl je pametan, ispravan i potreban film, što svakako znači da nije loš. Opet, nisam rekao da li je dobar. Ima nečega što u njemu smeta i guši. Svakako bi mogao biti malo kraći, jer svoju temu razvlači i razvlači, često bez dovoljno dinamičkih akcenata, u ravnoj liniji. A ima i nečeg odbojnog u samom filmu, što nije toliko stvar teme (koja svakako nije za svakoga), koliko tog insistiranja na ružnom i nezgrapnom, na nespretnom, ali bez trunke sentimenta. The Diary of a Teenage Girl svakako nije lak film za gledanje, ali ipak nudi nagradu. Prosudite sami je li dovoljna.