The Irishman

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Martin Scorsese

scenario: Steven Zaillian (po knjizi Charlesa Brandta)

uloge: Robert De Niro, Al Pacino, Joe Pesci, Harvey Keitel, Ray Romano, Bobby Cannavale, Stephen Graham, Stephanie Kurtzuba, Kathrine Nadrucci, Jesse Plemons, Domenick Lombardozzi

Pre gledanja, dva su osnovna razloga bila za skepsu glede novog filma Martina Scorsesea, The Irishman. Prvi je svakako bilo trajanje filma od preko 200 minuta, što ga u moderna vremena smanjene koncentracije čini skoro nemogućim za gledanje iz jednog puta. Drugi krucijalni razlog za skepsu je "de-aging", odnosno digitalno podmlađivanje glumaca koje se, primera radi, Angu Leeju obilo o glavu u njegovom najnovijem filmu Gemini Man.

Osim ta dva, u igri su barem još dodatna tri, vezana za produkcijsku kuću iza filma, izabrane glumce za digitalno podmlađivanje, pa i samog reditelja, odnosno njegovu životnu dob. The Irishman je, dakle, Netflixova originalna produkcija, a ime ovog internetskog audio-vizuelnog giganta je pre svega sinonim za njegovo ne naročito etično poslovanje u smislu uskraćivanja bioskopske distribucije. Sad, kako je The Irishman prestižan projekat sa budžetom od oko 160 miliona dolara i nemalim ambicijama za nagrade, skorojevićka produkcijska kuća je film ipak pustila u bioskope, šačicu odabranih u celom svetu, ali je globalna publika ipak bila uskraćena da film vidi u, od strane reditelja, zamišljenom formatu. Drugo, Robert De Niro, Al Pacino i Joe Pesci su glumci koji su najbolje od sebe već dali: u slučaju De Nira i Pescija upravo sa Scorseseom, pa De Niro i Pacino u principu poslednjih godina glume ili mesečare za honorar, a Pesci je ovom prilikom izvučen iz penzije.

Na koncu, Scorsese je takođe u godinama kada možda i na silu pokušava da "zapakuje" svoju karijeru i da snimi testamentarne filmove na teme kojima se kroz celu karijeru bavio. Prethodni film religiozne tematike, The Silence (2016) koji je pomno razvijao godinama, ako ne i decenijama, podbacio je i u komercijalnom i u umetničkom smislu. The Irishman je takođe godinama čekao na realizaciju, i u današnjim uslovima filmske industrije ne bi ni ugledao mrak bioskopske dvorane da nije Netflixa. Iako svakako ne predstavlja vrhunac rediteljeve karijere, pa čak ni njegovog mafijaškog opusa, reč je o odličnom filmum jednom od onih koji će obeležiti godinu na izmaku i koji je sasvim blizu remek-dela.

Za razumevanje konteksta filma možda nije neophodno poznavanje američke istorije i Scorseseove karijere, ali je svakako preporučljivo jer su te dve stvari tesno povezane na način da reditelj kroz svoje mafijaške epopeje na sebi svojstven način, kafanskim tonom i sa puno digresija, govori o istoriji svoje zemlje. To možda nije bilo očito u njegovom "no budget" prvencu Who's That Knocking on My Door (1968) i prvom filmu koji ga je proslavio, Mean Streets (1973) jer su oni bili čvrsto ukorenjeni u ondašnji trenutak i bavili se kriminalom na njegovom "ulaznom nivou", više kroz milje baraba i zgubidana, nego nekakvih glavešina krimi-biznisa. Sa Goodfellas (1990) je Scorsese objasnio političku ekonomiju organizovanog kriminala i uspostavio standard svoje mafijaške epopeje bazirane na dramaturškom zakonu uspona i pada. Casino (1995) je bio još političniji jer se u svojoj suštini bavio legalizacijom prljavog i krvavog novca kroz industriju zabave. Odatle, Scorsese u svojoj filmskoj i televizijskoj karijeri odlazi u tri smera: film Gangs of New York (2002) i serija Boardwalk Empire (2010-2014) funkcionišu kao pred-nastavci u velikoj istoriji američkog organizovanog kriminala, film The Departed (2006), iako "remake" hongkonškog originala, zapravo je temeljna rekontekstualizacija ubačena u šinu istinite priče o Jamesu "Whiteyu" Bulgeru koji je bio unikatna figura kao velika gangsterska njuška i FBI-jev doušnik istovremeno, a The Wolf of Wall Street (2013), pak, govori o posve legalnom kriminalu u formi finansijske prevare. Iako su navedeni filmovi tematski donekle različiti, tonalno i strukturalno su sasvim na liniji klasičnih mafijaških epopeja.

The Irishman je u tom smislu čista klasika, direktno naslonjena i na Goodfellas i na Casino, sa jednim dodatkom stvarnih imena i stvarnih istorijskih događaja na tragu velikih američkih doku-drama, ali sa manjkom glamura usled godina i životnih filozofija njegovih likova. Naslovni junak, Frank Sheeran (De Niro) je, prema svom priznanju objavljenom u ne-fikcijskom "bestselleru" Charlesa Brandta Čuo sam da krečite kuće (naslov je šifra za plaćeno ubistvo u mafijaškom rečniku) po kojem je Steven Zaillian (odgovoran za scenarije za filmove Schindler's List, Gangs of New York i Moneyball), bio važan šraf u povezivanju najmoćnijeg kamiondžijskog sindikata na čelu sa Jimmyjem Hoffom i mafije, te čovek koji je prijateljevao sa Hoffom da bi ga na koncu ubio. Drugo značajno lice u filmu je filadelfijski šef srednjeg nivoa Russell Bufalino (Pesci), čovek koji je Sheerana uzeo pod svoje i propelirao u mafijaškim krugovima od kamiondžije koji dopušta lokalnom gangsteru sa nadimkom "Britva" (Cannavale) da mrkne nešto mesa iz njegove hladnjače prvo do plaćenog ubice za nepredviđene situacije i na kraju do svojevrsnog "oficira za vezu" između mafije i sindikata. Hoffa (Pacino) u priču ulazi kasnije i postavlja se u njen centar kao čovek koji je dopustio da mu ego pomuti rasuđivanje u odnosu snaga. Harvey Keitel ima omanju epizodu kao veliki filadelfijski "boss" Angelo Bruno, Ray Romano kao Russellov brat i sindikalni advokat William Bufalino, Stephen Graham kao ultra-nasilni sindikalac-mafijaš Tony Provenzano, a Jesse Plemons kao Hoffin sin Chuck. Prisutni su i drugi likovi iz sveta mafije, sindikata i politike, supruge, ljubavnice, deca, rođaci...

O radnji nema smisla previše dužiti priču, dosta se toga tu dešava, u životima naših likova, ali i u pozadini. Izbor Kennedyja za predsednika (namešten od strane mafije, kako se tvrdi), Kubanska kriza (za šta je navodno izabran i gde je podbacio u smislu vojne intervencije), atentat (makar tu nema neukusnih konspiratorskih indicija), kao i istraga koju je Kennedyjev brat Robert, kasnije i sam ubijen u atentatu kao predsednički kandidat, sa pozicije državnog tužioca vodio protiv Hoffe, sindikata i organizovanog kriminala. Dve su, međutim, teme koje se nalaze u središtu filma: lojalnost i starenje. U tom smislu je Sheeran u procepu između svoja dva prijatelja (Hoffe i Russella) i dve organizacije kojima pripada. Za starenje je, međutim, značajan okvir filma, starački dom u kojem Sheeran pripoveda svoju priču, a posebno su bitni uvodni dugi kadar vožnje preko različitih religijskih simbola, kao i posldnji u kojem stari Sheeran gleda u vrata za koja je zamolio sveštenika da ostavi otškrinuta.

Scorsese, međutim, pokazuje veliku agilnost i koncentraciju da vrlo široku priču drži pod kontrolom, pritom preispitujući pravila dobrog ukusa, ubacujući često "flashback" u okviru "flashbacka" i vodeći priču u formi koncentričnih okvira, te ispostavljajući metaforu o životu kao o prolongiranom putovanju drumom (unutrašnji okvir priče je putovanje na venčanje u Detroit na koje Frank i Russell idu sa svojim suprugama, uz brojne pauze za cigaretu i za posliće koje treba obaviti). Tu su od posebnog značaja precizna i pregledna montaža njegove stalne saradnice Thelme Schoenmaker, pomalo mutna i zrnasta fotografija Rodriga Prieta koja glumcima i lokacijama ne daje ni trunku glamura, kao i Scorseseov izbor muzike koja, atipično, nije u "rock", već u još starijem registru pevačkih kvarteta, što odgovara godinama protagonista.

To sasvim odgovara tonu filma koji je pre meditativan nego zabavan, premda ima pregršt crnohumornih opaski u filmu. Likovi u nasilju koje čine ne uživaju, nemaju potrebu nikome da se dokažu, već to prosto prihvataju kao pravila službe i borbe za očuvanje svojih pozicija. To važi i za Sheerana koji je klasičan egzekutor (osim u jednoj sceni kada zbog manjeg incidenta sa svojom kćerkom skoro do smrti premlati lokalnog bakalina), i za Bufalina (kojeg Joe Pesci, atipično, igra kontra uobičajenog tipa, staloženo, ali u tom smislu da njegove reči i pretnje itekako imaju težinu), i za razmetljivog Hoffu koji, za razliku od ostalih, ima respektabilan posao i javne političke ambicije. Svoje uloge i De Niro i Pacino igraju kako najbolje znaju i umeju, dakle sjajno, uz sjajne instinkte i sjajno vođenje, bez trunke "tezgarenja" kao kod slabijih reditelja.

Rečenica koja se ponajviše čuje je "It is what it is", i u toj tautologiji vidimo datost posla. Nekakva izgradnja lika je, međutim, prisutna u još daljim "flashbackovima" kod Sheerana koji je kao američki vojnik streljao neprijateljske zarobljenike u Italiji i sa time mora da živi. U smislu starosti i ispovesti, znakovito je, međutim, odsustvo kajanja, što svakako ide u rok službe, a tereta na duši zbog ubistva prijatelja se Sheeran ne može tek tako rešiti. Ta zakopčanost ide dotle da se naslovni junak ne može pomiriti sa svojom kćerkom Peggy (koju u odrasloj dobi igra Anna Paquin, ostvarujući impresivnu i verovatno najbolju epizodu u filmu) koja je za Hoffu bila posebno vezana.

Nedostataka film ima, ali oni nisu krucijalni. Prvi od njih je ono što se Scorseseu i inače zamera: malo ženskih likova, i to uglavnom slabo razvijenih i svedenih na funkcije poput supruge ili kćerke, ali u ovakvoj priči o samozatajnim muškarcima koji obavljaju "muške" poslove teško da i može biti drugačije. Drugi je inherentna posledica digitalnog podmlađivanja koje možda glumcima daje mogućnost da se uverljivije služe facijalnim ekspresijama, ali limiti tehnologije ne uključuju tela - Pacino, De Niro, Pesci i Keitel imaju stav i pokrete starih ljudi čak i kad su njihovi likovi mladi. Scorsese to rešava kad može kombinacijom širokih i krupnih planova, dakle izbegavanjem srednjih u kojima bi se taj detalj naročito video.

Na koncu, problematično je i trajanje, ali ne na onaj način na koji se prvo pomisli. Nešto sporiji tempo i brojne digresije pomalo deluju opterećujuće u prve tri četvrtine filma, dok u završnoj usporenje savršeno ima smisla. Čini se, pak, da je snimljenog materijala bilo još i više, te da bi The Irishman sa još malo "garnirunga" bio još i bolji. Doduše, možda u nekom drugom formatu, recimo jednosezonske vrhunske televizijske serije, što bi i inače bio format koji Netflixu i uslovima kućnog gledanja bolje leži. Međutim, čini se da je lov na nagrade i prestiž tu odneo prevagu, iako je cena toga da The Irishman ipak nije remek-delo.