Her Smell

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Alex Ross Perry

uloge: Elisabeth Moss, Agyness Deyn, Gayle Rankin, Dan Stevens, Virginia Madsen, Eric Stoltz, Cara Delevigne, Dylan Gelula, Ashley Benson, Lindsay Burdge, Amber Heard

Najnoviji film američkog indie autora Alexa Rossa Perryja Her Smell bio bi savršen parnjak Corbetovom naslovu Vox Lux više nego nekom drugom filmu iz Perryjeve filmografije. To, naravno, ne znači da sa nekima od njih nema sličnosti, bilo na faktografskom nivou (poput izbora saradnika ispred i iza kamere), bilo na nivou tematskih preokupacija - u centru opet imamo psihu koja se ruši pod pritiskom i egomaniju kao prvu, varljivu liniju odbrane koja zapravo više odmaže nego što pomaže. Sa druge strane, kao i u Corbetovom filmu opet imamo muziku i ženu koja se pod teretom slave ruši, te dramsku strukturu nalik teatru oplemenjenom filmskom kinetičnošću nalik na drugi čin Vox Luxa koji bi mogao figurirati kao jedna od pet prolongiranih scena u Her Smell.

Međutim, razlika između dva recentna filma je ona u percepciji istih, a to je u velikoj meri uslovljeno muzikom koja im stoji u temeljima. U slučaju Vox Lux to je bezlični, preproducirani pop za mase, pa i ne čudi da junakinja ima poodmakli kompleks božanstva. Her Smell se, pak, oslanja na punk-rock ikonografiju, odnosno na "riot grrrl" pod-žanr koji je 70-ih i 80-ih egzistirao u dubokom "undergroundu" da bi 90-ih nakratko iskočio, a junakinja Becky Something u maestralnoj, rizičnoj izvedbi Elisabeth Moss, kao da je modelirana po Courtney Love u periodu prve turneje grupe Hole nakon samoubistva Kurta Cobaina.

 

Becky upoznajemo na bini, na nastupu u naslovnom klubu i taj pasaž služi kao prolog filma. Pred publikom je još u elementu, peva i praši na gitari, premda njene improvizacije ne nailaze na oduševljenje njenih koleginica iz sastava Something She, bubnjarke Ali (Rankin) i basistkinje Marielle (Deyn). Međutim, već u prvoj od prolongiranih scena u "backstage"-u odmah posle nastupa jasno nam je da je Becky na dobrom putu da "otkači" i pritom samelje sve pred sobom: svoje koleginice, menadžera-izdavača Howarda (Stoltz), bivšeg muža (Stevens), pa čak i svoju nekoliko meseci staru kćerku. Slava joj je udarila u glavu, droga i alkohol joj nikako ne pomažu, a neuroze i verovatno narcisoidni poremećaj ličnosti je polako preuzimaju. Pobogu, žena se kreće okolo u pratnji jednog razodevenog šamana i jednog odevenog muljatora opšte prakse i nije ugodno društvo.

Dalji pad sledi u sledeće dve epizode od kojih se prva odvija u studiju za snimanje. Sastav mora izbaciti album kako bi ostao na sceni, ali su odnosi suviše zatrovani da bi Becky mogla da se sabere. Howardu će se izlazna strategija sa mladim sastavom koji stvara pod uticajem Something She, a koji čine bubnjarka Cassie (Delevigne) i dve gitaristkinje Dottie (Gelula) i Roxie (Benson), obiti u glavu kada ih Becky preuzme kao svoju novu grupu, što će eksplodirati u trećem činu na njihovom prvom koncertu gde će ona opako kasniti, posvađati se sa svima, napraviti haos i doživeti nervni slom.

 

U četvrtom delu je vidimo na dnu, u kući na osami, samu i u dugovima kako pokušava da sskupi snage da nastavi sa svojim životom, a trenutak sa sada već naraslom kćerkom predškolske dobi za klavirom može biti presudan. Finale smešteno pred jubilarni koncert izdavačke kuće je već konkretan korak prema oporavku, a epilog na bini sa obe grupe je trijumf, makar njen lični. Između tih scena snimljenih u kombinaciji dugih pokretnih i kratkih kadrova imamo nešto kraće scene koje simuliraju kućne video-snimke koji svedoče da su i Becky i Something She doživeli i bolje i radosnije dane ili se to makar takvim činilo.

Radnja filma, u suštini tipična za rock drame, nije od presudne važnosti, čak ni zbog ženskog ugla gledanja jer Perry strukturom od pet izdvojenih momenata u vremenu pokušava i uspeva da napravi film stanja, i to stanja uma glavne junakinje. To bi se stanje moglo nazvati košmarnim i svakako ne počinje prvo laganim, a onda ubrzanim raspadom grupe, već se sa sigurnošću može tvrditi da je grupa usled košmara odrastanja i nastala, da je Becky persona koju je osoba iza nje kreirala kao masku na prvoj liniji odbrane od sveta.

Takav dojam Perry pokušava i uspeva da ostvari uz pomoć svojih vernih saradnika. Savršeno precizna montaža Roberta Greenea uspeva da se ekscesno trajanje od preko dva sata uglavnom ne oseća, te da pomalo rigidnoj strukturi uprkos ne bude prisutan osećaj statičnosti. Muzika Keegana DeWitta se savršeno uklapa u dizajn zvuka i nabija napetost na filmičan način iako nema naročito veze sa muzikom kojom se filmski likovi bave. Posebnu pohvalu zaslužuje direktor fotografije Sean Price Williams za kreaciju vizuelne komponente košmara u mučno neprirodnim bojama. On je, kao i Perry, do sada uglavnom radio analogno, snimajući na filmskoj traci od 16mm, ali ovde se zbog poigravanja sa formatima i aspektima slike digitalna fotografija pokazala kao bolji izbor.

 

Kada smo kod stalnih saradnika, ne treba zaobići ni za uspeh filma najzaslužniju Elisabeth Moss kojoj je ovo već treća saradnja sa Perryjem nakon uloge ostavljene žene u Listen Up Philip i glavne, noseće, u određenim aspektima slične uloge Catherine u Queen of Earth sa kojim Her Smell deli neke zajedničke tačke: fragilnost uma i sreće privilegovanog sloja ljudi. Međutim, i inače hrabra glumica spremna da uroni u vrlo atipične uloge ovde odlazi nekoliko koraka dalje i hvata se ukoštac direktno sa ludilom stvarajući pritom sasvim organski lik.

Alex Ross Perry se već pokazao i dokazao kao dobar učenik, gotovo štreber i majstor za citate svojih uzora od Woodyja Allena i Ingmara Bergmana preko De Palme i Polanskog do Cassavettesa i "mumblecore" pokreta. Citati u Her Smell su, međutim, posve druge prirode, oni filmski su pomereni duboko u zadnji plan, dok pop-kulturni i literarni, odnosno dramski lakše upadaju u oči. U svojim intervjuima je govorio da su na njegove kreativne procese u jednakoj meri uticali i Shakespeare i Axl Rose i indie sastav L7, što se i vidi. Paradoks je, međutim, da je autor uspeo da na osnovu šablonizovane priče o ceni slave napravi svoj ako ne najintimniji, a onda makar najoriginalniji film.

Golden Exits

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.
scenario i režija: Alex Ross Perry
uloge: Emily Browning, Adam Horovitz, Mary-Louise Parker, Lily Rabe, Jason Schwartzman, Chloe Sevigny, Analeigh Tipton

“Ljudi ne snimaju filmove o običnim ljudima koji zapravo ne rade ništa” - Naomi

U toj rečenici je sažeta filozofija kojom se Alex Ross Perry vodi kroz ceo film Golden Exits. Na stranu upitna istinost te tvrdnje, ona stoji u centru različitih filmskih pokreta od kojih je najsvežiji mumblecore, Perry odatle počinje i odlazi mnogo dalje u ispitivanju običnih života prožetih nesrećom i usamljenošću u ljudskom okruženju.

Opet, Golden Exits nije mumblecore film. Odnosno, nije samo to. Perry je jedan od poštovalaca filmske istorije i dopušta da različita kinematografska nasleđa utiču na njega. On nije ni plagijator ni kompilator, a svaki njegov film je promišljen, originalan i svež. Istina, centralne uticaje na njegove filmove nije teško prepoznati, u Listen Up Philip (2014) je spojio Woodija Allena sa Philipom Rothom i zapravo napravio ekranizaciju romana koji Roth još nije napisao, a Queen of Earth (2015) je bio sjajna varijacija na temu Bergmana. U Golden Exits se kao velika inspiracija provlači francuski filmaš Eric Rohmer čiji su se motivi ukorenili u američkom nezavisnom i umetničkom filmu i čije je tragove moguće naći posvuda, od Allena do Noah Baumbacha.

U pitanju je priča o povezanom krugu ljudi u Brooklynu. Nick (Horovitz) je nesrećni arhivista koji u svom podrumu slaže i preslaguje zaostavštinu pokojnih osoba. Njegov poslednji posao se tiče pokojnog oca njegove žene Alysse (Sevigny), a formalni poslodavac je njena sestra Gwen (Parker). Alyssa još uvek gaji sumnje zbog Nickovog ranijeg neverstva, a Gwen ga otvoreno ne podnosi, dok prema sestri gaji pasivno-agresivni i patronizirajući ton. U toj situaciji, dolazak nove asistentice, studentice iz Australije Naomi (Browning) neće puno ubrzati posao, ali će uzburkati duhove.

 Opet, ni Naomi nije cura bez mozga, pa će Nickove manje ili više diskretne sugestije ignorirati i od njega zapravo učiti arhivarski zanat. Međutim, njena nesreća je što joj je jedini kontakt sa New Yorkom (osim posla kod Nicka) sin majčine prijateljice Buddy (Schwartzman) prema kojem gaji simpatiju od detinjstva, ne sluteći da se i on pretvorio u ogorčenog čoveka. On je, sa druge strane, u braku sa Jess (Tipton), njihovi odnosi su hladni, Buddy sanja o prevari, ali opet pravi izjavu od toga da ne vara ženu. Jess takođe ima sestru Sam (Rabe), depresivnu i podložnu, zaposlenu kod izuzetno neprijatne Gwen, što zatvara krug ljudi koji tlače i pate, govore i ne slušaju, pokušavajući, a ne uspevajući uspostaviti smislenu komunikaciju koja bi im mogla pomoći da prevladaju svoju nesreću.

Alex Ross Perry svoju studiju nesreće slika osebujnim stilom, najčešće izrazito krupnim kadrovima iz statične pozicije. Zajedno sa svojim standardnim direktorom fotografije Seanom Priceom Williamsom, Perry računa na retro-efekat koji je maksimiziran snimanjem na traci od 16 mm. Zrnasta i nefiltrirana slika ipak deluje toplo i organski, što našim likovima i njihovim prostorima daje određenu ljudsku dimenziju. Atmosfera nesreće i napetosti je diktirana muzikom koju takođe potpisuje Perryjev stalni kompozitor Keegan DeWitt. Ono što počinje kao slobodni jazz ubrzo ide prema orkestraciji i “droneu” u kojem prvo dominiraju gudači, pa onda i klavir, efektivno dižući tenziju prema kraju.

Ono što zaslužuje posebnu pohvalu je izbor glumaca i rad sa njima. Skačući u dubine tuge i nesigurnosti, Chloe Sevigny dugo vremena nije imala bolje ostvarenje. Slično važi i za Mary-Louise Parker koja ima nimalo lak zadatak da odigra ženu koju je nemoguće voleti i koja namerno gura ceo svet od sebe. Emily Browning i Adam Horovitz nisu samo varijacija na temu naivne devojke i pohotnog starca, već deluju kao stvarni ljudi. Uopšte, nezahvalno je pisati i igrati ljude o kojima je teško reći bilo šta pozitivno ili čak zanimljivo, ali glumci uz Perryjevo sigurno vođenje uspevaju da ih prikažu tako da nam čak proradi empatija.

 Tu dolazimo do punog značenja citata s početka teksta, onog o običnim ljudima koji ne rade ništa naročito osim što egzistiraju. Perry je najavio svoju nameru i sproveo je u delo, uspevajući da napravi film koji te ljude tretira sa elementarnim dostojanstvom. Nisam siguran hoće li i kada šira publika van filmskih festivala otkriti njegov rad, ali reč je ne samo o zanimljivom, već i o zrelom i izgrađenom autoru čiji je svaki film vredan pažnje. Golden Exits tu nije nikakav izuzetak i valja se nadati da će se na svetskoj festivalskoj turneji zaustaviti i blizu nas.

Queen of Earth

2015.

scenario i režija: Alex Ross Perry

uloge: Elisabeth Moss, Katherine Waterson, Patrick Fugit, Kentucker Audley, Keith Poulson, Kate Lyn Sheil

Rekoh na istom ovom mestu pre nekih godinu dana u kritici za njegov prethodni film, Listen Up Phillip, da je Alex Ross Perry jedno od imena koje treba pratiti i da bi vrlo uskoro mogao postati nosilac američke indie scene. Razlog zašto sam to rekao je bilo Perryjevo demonstrirano savršeno razumevanje citatnosti, kako filmske (od Woody Allena, preko Wesa Andersona do Johna Cassavettesa), tako i literarne, pošto su u centru filma stajale dve fikcionalizirane verzije poznatog pisca Phillipa Rotha, mlada i stara. Godinu dana kasnije, eto njega sa novim filmom, Queen of Earth da potvrdi moju tezu.

Kao i Listen Up Phillip, i Queen of Earth je izuzetno citatan film (do čega ćemo doći) i upadljivo retro štiha, snimljen na 16mm traci, onako nepogrešivo zrnasto. I ovde imamo raskid i Elisabeth Moss u tom raskidu, ali za razliku od prethodnog filma o dvojici muškaraca koji hrane ego, sjebanost i depresiju jedan drugome, ovde smo svedeni na dve žene i kuću na osami. Kuće je bilo i u prethodnom filmu, ali ovde ne očekujte ni širinu, ni glamur, ni obilje lokacija, pa čak ni jasan humor, ma kako intelektualan on bio koji je ovde skoro potpuno utišan i ostavljen u trećem planu. Queen of Earth je skučen, klaustrofobičan film izuzetnog psihološkog naboja.

Catherine (Moss) upoznajemo rasplakanu i na kolenima. Nju upravo ostavlja frajer, James (Audley) i ona to ne može da podnese. Možemo pretpostaviti da je ona samo razmažena princeza koja je navikla da dobije sve što poželi, pa ne zna da gubi dostojanstveno, ali nije to samo to. Saznaćemo ubrzo da je ona u suštini ovisna osoba, da svoju vrednost jedino sagledava kroz muškarce, prvo kroz oca, velikog umetnika za kojeg je radila dok se ovaj nije ubio, pa onda i kroz Jamesa. U svrhu svojevrsne terapije, ona tako ranjiva, odnosno ranjena, odlazi kod svoje najbolje (možda i jedine) prijateljice Virginije, Ginny (Waterson) u vikendicu na jezeru.

To, međutim, neće biti samo takav put oporavka. Prvo, Catherine je toliko temeljno sjebana da joj sedam dana odmora ne može pomoći. Drugo, Ginny se u kuću praktično uselio frajer, sused Rich (Fugit), kojeg Catherine ne miriše, da li samo zbog toga što je muškarac ili i zbog toga što ga smatra prostakom, a ne miriše ni on nju jer je smatra tipičnom bogatom kučkom. Treće, sva je prilika da se dugotrajno prijateljstvo između njih dve već prirodno bliži kraju, da su otišle na suviše različite strane i da umesto podrške jedna za drugu imaju samo podjebavanje i nadjebavanje. Kako bi to ilustrovao, Perry nam daje i nenajavljene “flashback” scene na isto mesto prošle godine kada je situacija bila obrnuta: Ginny je tada bila u krizi, a Catherine nesposobna da joj pomogne, opsednuta svojom srećom.

Nemojte se povoditi za opisom radnje i prerano zaključiti da se radi o “mumblecore” filmu koji se kroz dijaloge hvata svakodnevnih životnih problema. Nazire se i taj uticaj, ali je atmosfera potpuno drugačija: misteriozna, mračna, na granici ludila i sve u svemu zloslutna. Oseća se nadolazeća tragedija, ali se ne može sa sigurnošću pogoditi kakva tačno. U prilog tome govori i jezivi soundtrack i sjajno sugestivna fotografija oslonjena na kadrove iz atipičnih uglova, kao i montaža koja nam ne “crta” jesmo li u sadašnjem vremenu ili “flashbacku”.

  Što se citata tiče, ima tu i Bergmana (Persona) i De Palme iz njegove “hitchcockovske” faze (i vizuelno, u pojedinim “voajerskim” kadrovima, i glede atmosfere), ali ponajviše Polanskog i njegove “stambene trilogije”, od Repulsion do The Tennant, bez Rosemary's Baby. To je sve fino složeno kao put u ludilo pod pritiskom u relativnoj izolaciji. Kada smo već kod ludila, ono ovde nije dato kao neki realni mentalni poremećaj, nego ostaje uopšteno i nepredvidivo, na tragu onoga što srećemo u literaturi, drami i na filmu.

Cela glumačka postava, a naročito dve glavne glumice, moraju da pogode pravi ton za svoje iznijansirane likove. Logično, prvo ćemo primetiti Elisabeth Moss, njena Catherine je dosta upadljivija i ekstrovertnija u svojoj sjebanosti i Mossova svoj posao radi sjajno, izbegavajući zamke karikaturalnosti. Katherine Waterson ima još teži i neuhvatljiviji zadatak da uhvati Ginny između brige i prezira u dosta introvertnijoj i diskretnijoj varijanti i da u lik unese nešto manipulativnosti. Patrick Fugit kao jedini zastupljeniji muški lik Rich fino balansira između zluradosti, podjebavanja i generalno jezive pojave i kao takav je savršeno funkcionalan, naročito ako pratimo razvoj događaja iz Catherinine perspektive koja nije pouzdana.

Queen of Earth nije nimalo lagan film i treba mu dati vremena da vas uhvati, jer vas onda sigurno neće tako lako ispustiti. Možda ovakvi filmovi dolaze kasno, u svetu u kojem čovek lako i brzo gubi pažnju. Možda bi bio bolje percipiran i shvaćen tih mitskih 70-ih, bilo kao “arthouse” film sa evropskim uzorima, bilo kao malo umetničkija varijanta B-filmske misterije za jeftinije i “drive-in” bioskope. Ukratko, preporuka.

Listen Up Philip

2014.

scenario i režija: Alex Ross Perry

uloge: Jason Schwartzman, Elizabeth Moss, Jonathan Pryce, Krysten Ritter, Josephine de la Baume, Eric Bogosian (narator)

Listen Up Philip je jedan retro film i to ne samo u smislu stila. Sa svojom zrnastom super-16 fotografijom i za nijansu preinvazivnim kadrovima, jazz improvizacijama kao muzičkom podlogom i kulisom artsy, ali nagužvanog New Yorka (koji je vazda prepun šupčina), ovaj film deluje kao lagano artsy nezavisni film iz 70-ih, materijal za studentske analize i “movie nerd” debate. Retro su i njegove teme i likovi (dvojica pisaca i arogantnih sociopata, stariji perpetualno nezadovoljan, mlađi na putu da to postane). Čak ni struktura romana (iako je u pitanju originalni scenario, “sort of”) koje se autor verno drži (a la Kubrick u Barry Lyndonu) nije toliko nova i šokantna, a štos sa naratorom koji govori uštogljenim književnim jezikom, iako ovde maestralno izveden od strane Erica Bogosiana, toliko je rabljen da polako počinje ići na živce.

Naslovni junak (Schwartzman) je pisac u usponu, ali ne baš sasvim na svojim nogama. Njegov prvi roman je bio solidno zapažen, a sa drugim planira da se ispostavi kao jedno od vodećih književnih imena Amerike. To u prevodu znači da još uvek nije situiran i da mora pratiti uputstva od izdavačke kuće ili makar biti uljudan sa svojom devojkom Ashley (Moss), profesionalnom fotografkinjom na čijoj grbači živi i, kada ne piše, krade bogu dane. Philip je, naravno, tolika guzica i toliki ego-manijak da nije sposoban da izvede nijednu od te dve stvari.

Odmah na početku filma ga vidimo kako napušava svoju bivšu devojku zbog kašnjenja od nekoliko minuta na zakazano viđanje s njim. On blista dok joj drži bukvicu. Nekoliko scena dalje, pokušava da uradi isto sa prijateljem sa studija koji se “konformirao” i izdao njihov zajednički manifest o slobodnom umetničkom životu. “Punchline” te scene je smešan koliko je i brutalan i najbolje opisuje granice Philipove sebičnosti.

Slamku spasa mu nudi stariji pisac i njegov idol Ike Zimmerman (Pryce) kada mu ponudi mentorstvo i neograničeni boravak u svojoj vikendici u prirodi, gde bi mladi Philip uživao stvarajući. Philip je, međutim, toliko opsednut sobom da ne uspeva primetiti da je Ike samo starija, ogorčenija, samoljubivija i agresivnija varijanta njega, ljuti samotnjak bez ijednog prijatelja koji čak i rođenu kćerku (Ritter), inače sasvim pristojnu mladu ženu, smatra davežom.

Listen Up Philip je film prepun citata, usuđujem se reći, veoma veštih. Ima tu malo Woody Allena, više nego malo Wessa Andersona (pobogu, Jason Schwartzman je u glavnoj ulozi), pa čak i jednu veoma važnu scenu koja izgleda kao da je istrgnuta iz ranijih radova Johna Cassavettesa. Ipak, ne-filmski, ondosno književni citati su ovde mnogo vidljiviji i značajniji, protežu se kroz ceo film, pa odjavne špice sa izmišljenim omotima izmišljenih knjiga izmišljenih pisaca.

Neko će u starom i ogorčenom Zimmermanu prepoznati Salingera, kultnog pisca koji je postao još kultniji kada se povukao iz javnog života, kojeg su fanovi obilazili, a on ih je terao od sebe, ukoliko, naravno, u pitanju nisu bile lepe i mlade cure. To je, međutim, poprilično krivi trag. Zimmerman je modeliran prema Philipu Rothu u zreloj fazi života, odnosno njegovom polu-autobiografskom liku Nathanu Zuckermanu koji često služi kao premudri pisac-mentor, što kao glavni kao sporedni lik u Rothovim romanima. (Kod Rotha je sve u ključu autobiografije, čak i kad je reč o njegovim žanrovskim eksperimentima i političkim traktatima kroz alternativnu istoriju.) Philip predstavlja Rotha u mladosti i sijaset Rothovih likova iz različitih romana.

Treba imati u vidu da Listen Up Philip nije ni ekranizacija nekog partikularnog Rothovog romana, niti “mash-up” više njih, niti biografski film o njegovom životu, već figurira kao delo za sebe, ekranizacija romana koji Roth (još uvek) nije napisao. To u prevodu znači da pred sobom imamo jedan vrlo originalan i inteligentan film. Hrabar, inovativan i podrobno zamišljen. Od strukture romana se ne odstupa ni po koju cenu, ona se čak potencira sa nekoliko kraćih ili dužih digresija, poput poglavlja u romanu koja su posvećena drugim likovima. Ashley, Zimmerman i kasnija Philipova koleginica sa koledža na kojem predaje, Yvette (de la Baume) će dobiti svoja poglavlja. Takav postupak nije uobičajen, niti posebo prikladan za film, ali je izveden dovoljno zanimljivo da se film ne raspadne, raspline ili pretvori u igru živaca. Zbog toga zaslužuje pohvalu.

Pohvale zaslužuju i glumci. U izvedbi Jasona Schwartzmana, Philip je jedan od najodvratnijih, ali i najzanimljivijih likova ove sezone. Schwartzmanu stoje takve uloge, ti umetnički, samoljubivi i samosažaljivi cendravi i arogantni tipovi kojima svaki vrag smeta. Jonathan Pryce je apsolutno briljantan kao patetični starac uveren u svoju veličinu, koji, iako je dobar pisac, nije nikakav genije ili mudrac. Elizabeth Moss u ulozi Ashley pokazuje svoje sjajne glumačke mogućnosti i apsolutno je briljantna u segmentu filma kada ona postaje glavni lik. Njen izbor filmskih uloga (uglavnom radi na televiziji) je pažljiv i impresivan i sasvim je mogu videti kao apsolutnu glumačku zvezdu u budućnosti.

Autor filma Alex Ross Perry ima epitet jednog od najznačajnijih i najinovativnijih autora na američkoj indie sceni. Njegov prvi Implodex (2009) film je naleteo na loše kritike zbog svoje nekoherentnosti i možda je pao kao žrtva preterane ambicioznosti, a možda je jednostavno pretenciozan i egzibicionistički. Njegov drugi film The Color Wheel (2011) je već imao pristojnije kritike i svakako je bolje komunicirao sa publikom. Listen Up Philip je za njega veliki korak unapred, po prvi put ima konkretan budžet, poznate glumce i potencijal za hit, makar u arthouse krugovima.

Kada se podvuče crta, Listen Up Philip je dobar film, crn, sarkastičan i pomalo sprdački iako nije u pitanju komedija, barem ne samo komedija. Ovo je hrabar i zahtevan film koji ne igra na lake poene i koji je već podelio kritiku. Neki će reći da je pretenciozan, drugi da je genijalan, treći da je u pitanju klasična umetnička masturbacija, ali ostajem pri tome da je ovo film za poštovanje: koncept je fenomenalan, citati na mestu, ni kriptični ni banalni, postupak promišljen, hrabar i dovoljno kvalitetan. Možda vam se ne svidi, ali loš nije ni u kom slučaju. Zbog njega stavljam Perrija na listu reditelja za praćenje. Zanima me čega će se sledeće setiti.