Her Smell

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Alex Ross Perry

uloge: Elisabeth Moss, Agyness Deyn, Gayle Rankin, Dan Stevens, Virginia Madsen, Eric Stoltz, Cara Delevigne, Dylan Gelula, Ashley Benson, Lindsay Burdge, Amber Heard

Najnoviji film američkog indie autora Alexa Rossa Perryja Her Smell bio bi savršen parnjak Corbetovom naslovu Vox Lux više nego nekom drugom filmu iz Perryjeve filmografije. To, naravno, ne znači da sa nekima od njih nema sličnosti, bilo na faktografskom nivou (poput izbora saradnika ispred i iza kamere), bilo na nivou tematskih preokupacija - u centru opet imamo psihu koja se ruši pod pritiskom i egomaniju kao prvu, varljivu liniju odbrane koja zapravo više odmaže nego što pomaže. Sa druge strane, kao i u Corbetovom filmu opet imamo muziku i ženu koja se pod teretom slave ruši, te dramsku strukturu nalik teatru oplemenjenom filmskom kinetičnošću nalik na drugi čin Vox Luxa koji bi mogao figurirati kao jedna od pet prolongiranih scena u Her Smell.

Međutim, razlika između dva recentna filma je ona u percepciji istih, a to je u velikoj meri uslovljeno muzikom koja im stoji u temeljima. U slučaju Vox Lux to je bezlični, preproducirani pop za mase, pa i ne čudi da junakinja ima poodmakli kompleks božanstva. Her Smell se, pak, oslanja na punk-rock ikonografiju, odnosno na "riot grrrl" pod-žanr koji je 70-ih i 80-ih egzistirao u dubokom "undergroundu" da bi 90-ih nakratko iskočio, a junakinja Becky Something u maestralnoj, rizičnoj izvedbi Elisabeth Moss, kao da je modelirana po Courtney Love u periodu prve turneje grupe Hole nakon samoubistva Kurta Cobaina.

 

Becky upoznajemo na bini, na nastupu u naslovnom klubu i taj pasaž služi kao prolog filma. Pred publikom je još u elementu, peva i praši na gitari, premda njene improvizacije ne nailaze na oduševljenje njenih koleginica iz sastava Something She, bubnjarke Ali (Rankin) i basistkinje Marielle (Deyn). Međutim, već u prvoj od prolongiranih scena u "backstage"-u odmah posle nastupa jasno nam je da je Becky na dobrom putu da "otkači" i pritom samelje sve pred sobom: svoje koleginice, menadžera-izdavača Howarda (Stoltz), bivšeg muža (Stevens), pa čak i svoju nekoliko meseci staru kćerku. Slava joj je udarila u glavu, droga i alkohol joj nikako ne pomažu, a neuroze i verovatno narcisoidni poremećaj ličnosti je polako preuzimaju. Pobogu, žena se kreće okolo u pratnji jednog razodevenog šamana i jednog odevenog muljatora opšte prakse i nije ugodno društvo.

Dalji pad sledi u sledeće dve epizode od kojih se prva odvija u studiju za snimanje. Sastav mora izbaciti album kako bi ostao na sceni, ali su odnosi suviše zatrovani da bi Becky mogla da se sabere. Howardu će se izlazna strategija sa mladim sastavom koji stvara pod uticajem Something She, a koji čine bubnjarka Cassie (Delevigne) i dve gitaristkinje Dottie (Gelula) i Roxie (Benson), obiti u glavu kada ih Becky preuzme kao svoju novu grupu, što će eksplodirati u trećem činu na njihovom prvom koncertu gde će ona opako kasniti, posvađati se sa svima, napraviti haos i doživeti nervni slom.

 

U četvrtom delu je vidimo na dnu, u kući na osami, samu i u dugovima kako pokušava da sskupi snage da nastavi sa svojim životom, a trenutak sa sada već naraslom kćerkom predškolske dobi za klavirom može biti presudan. Finale smešteno pred jubilarni koncert izdavačke kuće je već konkretan korak prema oporavku, a epilog na bini sa obe grupe je trijumf, makar njen lični. Između tih scena snimljenih u kombinaciji dugih pokretnih i kratkih kadrova imamo nešto kraće scene koje simuliraju kućne video-snimke koji svedoče da su i Becky i Something She doživeli i bolje i radosnije dane ili se to makar takvim činilo.

Radnja filma, u suštini tipična za rock drame, nije od presudne važnosti, čak ni zbog ženskog ugla gledanja jer Perry strukturom od pet izdvojenih momenata u vremenu pokušava i uspeva da napravi film stanja, i to stanja uma glavne junakinje. To bi se stanje moglo nazvati košmarnim i svakako ne počinje prvo laganim, a onda ubrzanim raspadom grupe, već se sa sigurnošću može tvrditi da je grupa usled košmara odrastanja i nastala, da je Becky persona koju je osoba iza nje kreirala kao masku na prvoj liniji odbrane od sveta.

Takav dojam Perry pokušava i uspeva da ostvari uz pomoć svojih vernih saradnika. Savršeno precizna montaža Roberta Greenea uspeva da se ekscesno trajanje od preko dva sata uglavnom ne oseća, te da pomalo rigidnoj strukturi uprkos ne bude prisutan osećaj statičnosti. Muzika Keegana DeWitta se savršeno uklapa u dizajn zvuka i nabija napetost na filmičan način iako nema naročito veze sa muzikom kojom se filmski likovi bave. Posebnu pohvalu zaslužuje direktor fotografije Sean Price Williams za kreaciju vizuelne komponente košmara u mučno neprirodnim bojama. On je, kao i Perry, do sada uglavnom radio analogno, snimajući na filmskoj traci od 16mm, ali ovde se zbog poigravanja sa formatima i aspektima slike digitalna fotografija pokazala kao bolji izbor.

 

Kada smo kod stalnih saradnika, ne treba zaobići ni za uspeh filma najzaslužniju Elisabeth Moss kojoj je ovo već treća saradnja sa Perryjem nakon uloge ostavljene žene u Listen Up Philip i glavne, noseće, u određenim aspektima slične uloge Catherine u Queen of Earth sa kojim Her Smell deli neke zajedničke tačke: fragilnost uma i sreće privilegovanog sloja ljudi. Međutim, i inače hrabra glumica spremna da uroni u vrlo atipične uloge ovde odlazi nekoliko koraka dalje i hvata se ukoštac direktno sa ludilom stvarajući pritom sasvim organski lik.

Alex Ross Perry se već pokazao i dokazao kao dobar učenik, gotovo štreber i majstor za citate svojih uzora od Woodyja Allena i Ingmara Bergmana preko De Palme i Polanskog do Cassavettesa i "mumblecore" pokreta. Citati u Her Smell su, međutim, posve druge prirode, oni filmski su pomereni duboko u zadnji plan, dok pop-kulturni i literarni, odnosno dramski lakše upadaju u oči. U svojim intervjuima je govorio da su na njegove kreativne procese u jednakoj meri uticali i Shakespeare i Axl Rose i indie sastav L7, što se i vidi. Paradoks je, međutim, da je autor uspeo da na osnovu šablonizovane priče o ceni slave napravi svoj ako ne najintimniji, a onda makar najoriginalniji film.