Vox Lux

kritika objavljena na XXZ

2018

scenario i režija: Brady Corbet

uloge: Natalie Portman, Jude Law, Stacy Martin, Raffey Cassidy, Jennifer Ehle, Christopher Abbott, Willem Dafoe (narator)

Brady Corbet je izuzetno neobičan filmski autor. Relativno je mlad i karijeru je počeo kao glumac tako da ireversibilnost njegovog prelaska iza kamere pomalo i čudi. Takođe, on ne režira onako kako to bivši glumci po pravilu čine, školski, sigurno, štancerski, uz puno oslanjanja na asistente. Corbet pristupa kao kompletan autor, pokušavajući da maksimalistički svoju ideju sa papira prenese na traku (da, traku, ništa digitala) i pritom povremeno hrabro ulećući u greške koje su toliko snažne da postaju deo filma i autorskog potpisa. Njegovo pisanje je literarno razbarušeno, oslanjanje na mehanizam sveznajućeg naratora vodi poreklo odatle, a i dosadašnjoj osnovnoj tematskoj preokupaciji (uticaj neposredne sredine i istorijskog "zeitgeista" u formiranju ličnosti) je u principu mesto pre u vrhunskoj literaturi nego u (vrhunskoj) kinematografiji.

Njegov prethodni film The Childhood of a Leader možemo nazvati impresivnim literarnim, dramskim i filmskim delom, greškama unatoč. Čak i kad je jedna od njih toliko u osnovi filma da ruši njegovu realističnost. Reč je o filmu koji kroz tri vremenski povezana incidenta u zimu 1919. godine oko konferencije u Versaillesu pokušava da povuče luk od čudnog deteta iz aristokratskih krugova do velikog diktatora. Greška koju Corbet čini je to da diktatori "crnog" usmerenja dolaze direktno iz mase i sa njom su sudbinski povezani (ista masa im po pravilu i presudi), dok oni "crvenog" po pravilu dolaze iz redova sitne do srednje buržoazije, masu principijelno ne poznaju i žele joj držati lekcije, a ne iz redova aristokratije. Međutim, ta greška je esencijalna za autorovu viziju i on se odlučio da je sledi.

Sličan slučaj se ponavlja u tematski sličnom, a opet nešto drugačije koncipiranom Corbetovom drugom filmu Vox Lux. U pitanju je diptih o muzičkoj zvezdi sa kompleksom (sekularnog) božanstva podeljen na dva poglavlja ("Geneza" i "Re-geneza") koja je prate u tinejdžerskim danima i na dan promocije njenog povratničkog albuma u zreloj dobi. Prvi deo se jako naslanja na prethodni film u svom istoricizmu (smešten je između pucnjave u školi Columbine i napada na WTC) i može se opisati kao "detinjstvo muzičke zvezde", da se poslužimo analogijom sa naslovom prethodnika. Drugi i nešto manje uspeli, pak, podseća na jedan od tri segmenta iz biografskog filma Steve Jobs, s tim da dijalozi nisu baš "sorkinovski" sočni, a nestalni ritam uglavnom dugih, pokretnih kadrova uzima danak u tempu što bi sve bilo itekako smisleno da film poentira sa nekom velikom istinom, što ne čini, osim ako se uzme u obzir poslednja naratorova replika.

Greška u temelju je skoro istovetna onoj iz prethodnog filma: Corbet negira činjenicu da je rok trajanja pop-zvezda kratak, u novom milenijumu još i kraći nego u prethodnom veku, te da su šanse da neka od njih održi karijeru i publiku u razmaku od 20-ak godina nerealno niske. Međutim, ta greška je opet nužna za autorovu viziju nje kao idola i temu formiranja jednog idola od materijala koji čine nešto genetskog nasleđa, nešto uticaja neposredne okoline i nešto globalnih uticaja. Možemo sa priličnom dozom sigurnosti reći da tu nema ni govora o pukoj slučajnosti, već je to deo Corbetovog stila.

Priča prati devojčicu divnog glasa i znakovitog imena Celeste (Raffey Cassidy) i počinje sa školskim masakrom prilikom kojeg Corbet citira Gusa Van Santa i njegov film Elephant. U svojoj učionici ona je jedina preživela, teško povređena sa metkom zaglavljenim u kičmi. Tokom rehabilitacije joj se starija sestra Eleanor (Martin) i sama nadarena za muziku, zaklinje da je nikada neće napustiti. Njihov spontani nastup u crkvi prilikom mise za ubijene dolazi na televiziju, pesma na radio i postaje hit koji privlači pažnju menadžera (Law) i publicistkinje (Ehle) koji ih uzimaju pod svoje i grade im karijeru. U tom procesu sestre, naročito mlađa Celeste, gube proverbijalnu, ali ne nužno samo proverbijalnu, nevinost. U trenutku potencijalnog razlaza između njih dve stiže vest o terorističkim napadima 11. septembra.

Valja primetiti da tim prvim poglavljem dominira sveznajući, sveprisutni narator (Dafoe) sa svojim ravnjivakim glasom kroz koji probija ironijska, čak cinična nota. Pored toga, valja skrenuti pažnju na nekoliko montažnih sekvenci i jednu "vontrierovsku" digresiju o klasičarskim korenima pop-muzike u Švedskoj, čime Corbet pokazuje širinu svog rediteljskog dijapazona, ali i podgreva očekivanja u smeru dramaturške naplate.

Drugo poglavlje jednako tako počinje pucnjavom, doduše drugačije stiliziranom i nekako košmarno-snolikom. Mesto radnje je plaža na Braču, u kasnijem flashbacku se čuje i muzička pozadina - Tajči. Napadači, međutim, nose maske kakve su sestre nosile u svom prvom spotu, ali nekih daljih poveznica nema, tako da je možda reč o pukoj slučajnosti.

Vest o tome dolazi baš na dan Celestine (Natalie Portman tu preuzima kormilo) povratničke turneje i lansiranja novog albuma u njenom rodnom gradiću na Staten Islandu nadomak New Yorka i pogađa je na više nivoa. Ona je sa scene odsustvovala nekoliko godina, a razlog tome može biti ekstenzivna konzumacija alkohola i skandali koji su je pratili. Pored toga, Celeste sada ima kćerku tinejdžerske dobi Albertine (Cassidy ulazi sada u tu ulogu) o kojoj se brine Eleanor (Stacy Martin ostaje u svojoj ulozi) koja se i dalje oseća kao dužnik svojoj sestri, iako je Celeste izrasla u prilično groznu i neprijatnu osobu. Pripreme za koncert otkrivaju dalje pukotine u Celestinoj ličnosti raspetoj između ljudske ranjivosti i deluzija o božanskoj veličini, a atmosfera među likovima je toksična...

Narator je sada povučen u pozadinu, ali isplivava u par ključnih trenutaka, a Corbet se svojim dugim, pokretnim kadrovima fokusira na interakciju među likovima. Za većinu kritičara ključna je bila ocena o ulozi koju je Natalie Portman ostvarila kao odrasla, problematična, sebična Celeste koja govori jakim newyorškim akcentom i skoro nekontrolisano psuje. Možda je tu reč o laganom karikiranju "celebrity" osoba i o do sada često puta oborenom klišeu o njima kao nepodnošljivima, ali versatilna glumicu takvu ulogu proždire kao retko koju u svojoj karijeri, pritom joj dodajući dubinsku psihološku notu u skladu sa Corbetovom vizijom.

Opet, mislim da njena uloga tu nije jedina bitna, ma kako dobra bila, jer je reč o izuzetno slojevitom filmu. Mnogo je intrigantniji "casting" izbor ostalih poput prešminkavanja Raffey Cassidy za drugu ulogu i Stacy Martin za istu što ovde funkcioniše jer otvara brojne i izuzetno snažne implikacije o vezama između likova čija suština prevazilazi rodbinske okvire. Višeznačnost je dodatno podvučena i izborom muzike - Celestine songove je napisala i izvela pop-zvezda Sya, dok je originalnu filmsku muziku komponovao nedavno preminuli Scott Walker u svom prepoznatljivom eksperimentalno-klasičarskom stilu ne suviše različitom od onog koji je koristio na prethodnom Corbetovom filmu. U paketu sa fotografijom Lola Crawleya (koji je takođe radio i na The Childhood of a Leader), apsolutno impresivnom posebno u kratkim pasažima u kojima snima vanvremensku newyoršku arhitekturu, Vox Lux je izuzetno impresivan film bez ijedne dosadne sekunde.

U svakom slučaju, reč je o dostojnom nasledniku Corbetovog prethodnog filma koji potvrđuje da bivši glumac ima itekako snažan autorski glas. Ostaje, međutim, pitanje hoće li Corbet ostati veran tematici koje se uhvatio, pa ćemo u budućnosti imati prilike da vidimo nekakvu "Childhood" trilogiju ili serijal, ili će svoj talenat upotrebiti da ispriča neku posve novu priču. Jedno je sigurno: sledeći njegov film će se čekati s nestrpljenjem.