The Brutalist

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda mi ovde brutalizam kao arhitektonski stil asociramo sa socijalizmom kao društvenim uređenjem, ali sam stil je i nastao i „kršten“ je na Zapadu. Nastao je u Velikoj Britaniji 50-ih godina prošlog veka na temelju oživljavanja predratnih modernističkih tradicija, a nasuprot „nostalgičnom stilu“ sveže-poratnih 40-ih, a naziv mu nije vrednosti sud, već čisto tehnički – poreklo vodi od sirovog betona kao preferiranog građevinskog materijala. U bivšem istočnom bloku se primio deceniju kasnije, gde je instantno prihvaćen kao stil koji je izraz potreba i težnji socijalističkog modernog čoveka. U oba slučaja suština je ista: jednostavni ili složeni geometrijski oblici i insistiranje na pokazivanju funkcionalnosti i strukture nauštrb dekorativnih elemenata. A to što nije nužno dekorativan, nikako ne znači da ne može biti monumentalan.

Brejdi Korbet, izvorno glumac koji se već desetak godina probija kao reditelj, radi monumentalne filmove, što je potpuno atipično i za njegovo autorsko poreklo i za današnje vreme. Takvi su bili i The Childhood of a Leader (2015) i Vox Lux (2018) su bili takvi, a takav je i najnoviji The Brutalist. Sva tri u sebi, međutim, sadrže logičke, strukturne greške koje se vide u sudaru s onim što percipiramo kao realni svet, ali kod filmova, za razliku od građevina, to nije nužno problem. Genije je to što jeste uprkos greškama, ili baš zbog njih.

U The Childhood of the Leader greška u premisi je bila ta da diktatori, bilo „crnog“, bilo „crvenog“ političkog usmerenja ne vode poreklo iz redova aristokratije, već iz mase ili njenih nešto viših slojeva. U Vox Lux, pak, pretpostavka da pop-zvezde mogu dugo da traju, odnosno da se dugo održe na vrhu. Sa The Brutalist ta „strukturna greška“ nije posve očita, niti je ona za koju će se mnogi prvo uhvatiti. Recimo da bi film koji traje tri i po sata (a projekcija još dodatnih 15 minuta zbog savršeno tempirane i dobrodošle pauze tačno na polovini) mogao biti i nešto kraći (mogao bi, ali to nije poenta), niti da Korbet posve fiktivnu priču gradi kao istinitu, izmišljajući i izdašno deleći biografske detalje iz svoje „biblije likova“. Ne, štos je da je naslovni arhitekta-brutalista zapravo radikalni modernista koji, otkrićemo, skreće prema drugom pravcu, ali ostaje veran stilu.

Ali i to je zapravo detalj. Posebno kada se uzme u obzir da pred sobom imamo prirodnu progresiju velikog autora. Prvi film se, dakle, bavio detinjstvom budućeg vođe, a drugi ranom mladošću i sjebanim ranim zrelim godinama pop-zvezde. I u jednom i u drugom imamo vrlo jako prisustvo istorijskog konteksta – kraja Prvog svetskog rata i Versajske konferencije u prvom, odnosno pucnjave u školi Kolumbajn i 11. septembra u drugom. Po zakonu progresije, sada smo na teritoriji odraslog života protagoniste, a kontekst je posleratno izbeglištvo i migracije prema Americi, razvoj američkog predgrađa i definicija porodičnih vrednosti, a u nekoj manjoj meri i uspostava Izraela kao države. Opet, to su samo teme kojih se Korbet i njegova kreativna i životna partnerka, a ovde ko-scenaristkinja Mona Fastvold dotiču.

Korbet otvara film prologom koji je prvo smešten u Budimpeštu, gde Žofija (Rafi Kesidi) koja je nema mora da odogovara na pitanja u policiji o prirodi odnosa sa svojom rođakom na koju uopšte ne liči. Kako njih dve mogu da žive zajedno. Iz pisma te rođake Eržabet (prvo glas, a tek u drugoj polovini filma i stas Felisiti Džouns) svom mužu Laslu, pak, saznajemo da je Žofija njegova nećakinja, da su njih dve bile zajedno u logoru, dok je on bio u drugom, da zna da je živ i da ga podržava u njegovim težnjama da se domogne Amerike i rođaka Atile koji tamo živi.

Laslo (Adrien Brodi kojem su uloge logoraša suđene, setimo se samo The Pianist) je već na brodu prema Njujorku, a odatle nakon kraće pauze u autobusu prema Pensilvaniji koju nam Kobert reklamira isečcima iz filmskih žurnala kao mesto gde industrija i porodične vrednosti diktiraju miran i prosperitetan život. Laslo je, međutim, i fizički povređen osim toga što je istraumiran od ratnih strahota, a jedini „lek“ koji mu pomaže protiv bolova je heroin

Atila (Alesandro Nivola, odličan) je već dugo tamo i snašao se: oženjen je i zajedno sa suprugom drži mali salon nameštaja. Tamo ga zatiče vest i da su Eržabet i Žofija preživele koncentracioni logor. Laslo je inače arhitekta, školovan u Bauhausu i pre rata izuzetno cenjen, ali se njegove dizajnerske ideje čine suviše naprednima za konzervativno tržište. Šansa mu se otvara kada Atilina povremena mušterija Hari (Džo Alvin) ponudi njima dvojici da kabinet njegovog oca renoviraju u biblioteku kao iznenađenje, i to u kratkom roku. Kada tajkun Harison (Gaj Pirs, izuzetan) vidi skoro završen posao, reaguje impulsivno, isteruje „majstore“ i odbija da im plati.

To vodi i u sukob između Lasla i Atile, čiji će odnos definitvno pući nakon još jedne insinuacije. Nešto kasnije, Harison ipak uspeva da pronađe Lasla na gradilištu gde ovaj „fizikališe“ kada shvati da mu je Laslo napravio umetničko delo u kući. Kako uživa u društvu evropskog umetnika i „intelektualno stimulativnim“ razgovorima s njim, pozvaće ga u svoj „uži krug“ prijatelja i članova porodice na imanju u bogataškom predgrađu. Ponudiće mu i posao da dizajnira lokalni centar od nekoliko dvorana, pa i pomoć svog advokara da dovede suprugu i nećakinju.

Glavninu filma predstavlja rad na zgradi gde će Laslo shvatiti kako ga Amerikanci, uključujući i njegovog „mecenu“ gledaju i kako se tamo posluje. Dolazak Eržabet i Žofije tek privremeno može umiriti tenzije, jer Laslo je ipak pre svega umetnik, a Harison – „gazda“. U centru pažnje su odnosi među likovima, Laslovo razočaranje imigrantskim iskustvom uz svest da nema povratka u „stari svet“, a da se i odlazak u onaj „noviji“ – Izrael, može ispostaviti kao iluzija. Incidenti i svađe se ređaju do pred sam kraj na kojem imamo jednu misteriju i jedno otkriće koji nisu nužno povezani.

Istini za volju, to sve deluje kao premalo „mesa“ za film ovako epskog formata, ali Korbet ovde polako i metodično gradi svoje likove i odnose među njima kako bi se iz te perspektive dotakao prilično ozbiljnih životnih tema: jevrejskog identiteta, trauma Holokausta, imigracije i integracije, spremnosti društva da se menja, želje pojedinca da se prilagodi, umetnosti kao procesa, kapitala koji pritiska, iskrenog interesa za nešto... Neke od scena rutina i razgovora, naročito u prvoj polovini, mogle bi se malo i „premotati“ a da sadržaj kao takav ne pati, ali to očito nije autoru u mislima.

Ne, on je apsolutno svestan da gradi monumentalan film i nije ga briga hoće li putem izgubiti nestrpljive gledaoce. On im zauzvrat servira štimung i maksimalistički detaljnu gustu atmosferu nalik na stare, ali i na nešto mlađe majstore. Mogu se tu osetiti odbljesci Kopole, dosta Pola Tomasa Andersona, ponešto Lasla Nemeta, kao i emulacije Kjubrika, Hanekea, fon Trira i ostalih kojima je Kobert pribegavao u svojim prethodnim filmovima.

U svemu tome, The Brutalist nije nimalo sirov i „brutalistički“, već krajnje dorađen i to na onaj starinski, zanatski način. Korbetov stalni direktor fotografije Lol Krouli snima u antiknom analognom VistaVision formatu i u opipljivo toplim bojama, muzika Danijela Blumberga pogađa neke od tonova There Will Be Blood, a na tom tragu su i glumci koji redom ostvaruju ponajbolje uloge svoje karijere (čini se da je Gaj Pirs imao u vidu baš Danijela Deja Luisa), kao i montažer David Jančo čija je prednost bila i razumevanje onog dela dijaloga koji je bio na mađarskom jeziku.

Na kraju, pred sobom imamo najveći film ove oskarovske sezone. Pitanje je, međutim, koliko će njegova staromodna monumentalnost rezonirati s Akademijinom glasačkom bazom, posebno u svetlu kontroverze oko korišćenja veštačke inteligencije. Ali svejedno ostaje to da je The Brutalist jedan od onih filmova kakve retko viđamo.

Vox Lux

kritika objavljena na XXZ

2018

scenario i režija: Brady Corbet

uloge: Natalie Portman, Jude Law, Stacy Martin, Raffey Cassidy, Jennifer Ehle, Christopher Abbott, Willem Dafoe (narator)

Brady Corbet je izuzetno neobičan filmski autor. Relativno je mlad i karijeru je počeo kao glumac tako da ireversibilnost njegovog prelaska iza kamere pomalo i čudi. Takođe, on ne režira onako kako to bivši glumci po pravilu čine, školski, sigurno, štancerski, uz puno oslanjanja na asistente. Corbet pristupa kao kompletan autor, pokušavajući da maksimalistički svoju ideju sa papira prenese na traku (da, traku, ništa digitala) i pritom povremeno hrabro ulećući u greške koje su toliko snažne da postaju deo filma i autorskog potpisa. Njegovo pisanje je literarno razbarušeno, oslanjanje na mehanizam sveznajućeg naratora vodi poreklo odatle, a i dosadašnjoj osnovnoj tematskoj preokupaciji (uticaj neposredne sredine i istorijskog "zeitgeista" u formiranju ličnosti) je u principu mesto pre u vrhunskoj literaturi nego u (vrhunskoj) kinematografiji.

Njegov prethodni film The Childhood of a Leader možemo nazvati impresivnim literarnim, dramskim i filmskim delom, greškama unatoč. Čak i kad je jedna od njih toliko u osnovi filma da ruši njegovu realističnost. Reč je o filmu koji kroz tri vremenski povezana incidenta u zimu 1919. godine oko konferencije u Versaillesu pokušava da povuče luk od čudnog deteta iz aristokratskih krugova do velikog diktatora. Greška koju Corbet čini je to da diktatori "crnog" usmerenja dolaze direktno iz mase i sa njom su sudbinski povezani (ista masa im po pravilu i presudi), dok oni "crvenog" po pravilu dolaze iz redova sitne do srednje buržoazije, masu principijelno ne poznaju i žele joj držati lekcije, a ne iz redova aristokratije. Međutim, ta greška je esencijalna za autorovu viziju i on se odlučio da je sledi.

Sličan slučaj se ponavlja u tematski sličnom, a opet nešto drugačije koncipiranom Corbetovom drugom filmu Vox Lux. U pitanju je diptih o muzičkoj zvezdi sa kompleksom (sekularnog) božanstva podeljen na dva poglavlja ("Geneza" i "Re-geneza") koja je prate u tinejdžerskim danima i na dan promocije njenog povratničkog albuma u zreloj dobi. Prvi deo se jako naslanja na prethodni film u svom istoricizmu (smešten je između pucnjave u školi Columbine i napada na WTC) i može se opisati kao "detinjstvo muzičke zvezde", da se poslužimo analogijom sa naslovom prethodnika. Drugi i nešto manje uspeli, pak, podseća na jedan od tri segmenta iz biografskog filma Steve Jobs, s tim da dijalozi nisu baš "sorkinovski" sočni, a nestalni ritam uglavnom dugih, pokretnih kadrova uzima danak u tempu što bi sve bilo itekako smisleno da film poentira sa nekom velikom istinom, što ne čini, osim ako se uzme u obzir poslednja naratorova replika.

Greška u temelju je skoro istovetna onoj iz prethodnog filma: Corbet negira činjenicu da je rok trajanja pop-zvezda kratak, u novom milenijumu još i kraći nego u prethodnom veku, te da su šanse da neka od njih održi karijeru i publiku u razmaku od 20-ak godina nerealno niske. Međutim, ta greška je opet nužna za autorovu viziju nje kao idola i temu formiranja jednog idola od materijala koji čine nešto genetskog nasleđa, nešto uticaja neposredne okoline i nešto globalnih uticaja. Možemo sa priličnom dozom sigurnosti reći da tu nema ni govora o pukoj slučajnosti, već je to deo Corbetovog stila.

Priča prati devojčicu divnog glasa i znakovitog imena Celeste (Raffey Cassidy) i počinje sa školskim masakrom prilikom kojeg Corbet citira Gusa Van Santa i njegov film Elephant. U svojoj učionici ona je jedina preživela, teško povređena sa metkom zaglavljenim u kičmi. Tokom rehabilitacije joj se starija sestra Eleanor (Martin) i sama nadarena za muziku, zaklinje da je nikada neće napustiti. Njihov spontani nastup u crkvi prilikom mise za ubijene dolazi na televiziju, pesma na radio i postaje hit koji privlači pažnju menadžera (Law) i publicistkinje (Ehle) koji ih uzimaju pod svoje i grade im karijeru. U tom procesu sestre, naročito mlađa Celeste, gube proverbijalnu, ali ne nužno samo proverbijalnu, nevinost. U trenutku potencijalnog razlaza između njih dve stiže vest o terorističkim napadima 11. septembra.

Valja primetiti da tim prvim poglavljem dominira sveznajući, sveprisutni narator (Dafoe) sa svojim ravnjivakim glasom kroz koji probija ironijska, čak cinična nota. Pored toga, valja skrenuti pažnju na nekoliko montažnih sekvenci i jednu "vontrierovsku" digresiju o klasičarskim korenima pop-muzike u Švedskoj, čime Corbet pokazuje širinu svog rediteljskog dijapazona, ali i podgreva očekivanja u smeru dramaturške naplate.

Drugo poglavlje jednako tako počinje pucnjavom, doduše drugačije stiliziranom i nekako košmarno-snolikom. Mesto radnje je plaža na Braču, u kasnijem flashbacku se čuje i muzička pozadina - Tajči. Napadači, međutim, nose maske kakve su sestre nosile u svom prvom spotu, ali nekih daljih poveznica nema, tako da je možda reč o pukoj slučajnosti.

Vest o tome dolazi baš na dan Celestine (Natalie Portman tu preuzima kormilo) povratničke turneje i lansiranja novog albuma u njenom rodnom gradiću na Staten Islandu nadomak New Yorka i pogađa je na više nivoa. Ona je sa scene odsustvovala nekoliko godina, a razlog tome može biti ekstenzivna konzumacija alkohola i skandali koji su je pratili. Pored toga, Celeste sada ima kćerku tinejdžerske dobi Albertine (Cassidy ulazi sada u tu ulogu) o kojoj se brine Eleanor (Stacy Martin ostaje u svojoj ulozi) koja se i dalje oseća kao dužnik svojoj sestri, iako je Celeste izrasla u prilično groznu i neprijatnu osobu. Pripreme za koncert otkrivaju dalje pukotine u Celestinoj ličnosti raspetoj između ljudske ranjivosti i deluzija o božanskoj veličini, a atmosfera među likovima je toksična...

Narator je sada povučen u pozadinu, ali isplivava u par ključnih trenutaka, a Corbet se svojim dugim, pokretnim kadrovima fokusira na interakciju među likovima. Za većinu kritičara ključna je bila ocena o ulozi koju je Natalie Portman ostvarila kao odrasla, problematična, sebična Celeste koja govori jakim newyorškim akcentom i skoro nekontrolisano psuje. Možda je tu reč o laganom karikiranju "celebrity" osoba i o do sada često puta oborenom klišeu o njima kao nepodnošljivima, ali versatilna glumicu takvu ulogu proždire kao retko koju u svojoj karijeri, pritom joj dodajući dubinsku psihološku notu u skladu sa Corbetovom vizijom.

Opet, mislim da njena uloga tu nije jedina bitna, ma kako dobra bila, jer je reč o izuzetno slojevitom filmu. Mnogo je intrigantniji "casting" izbor ostalih poput prešminkavanja Raffey Cassidy za drugu ulogu i Stacy Martin za istu što ovde funkcioniše jer otvara brojne i izuzetno snažne implikacije o vezama između likova čija suština prevazilazi rodbinske okvire. Višeznačnost je dodatno podvučena i izborom muzike - Celestine songove je napisala i izvela pop-zvezda Sya, dok je originalnu filmsku muziku komponovao nedavno preminuli Scott Walker u svom prepoznatljivom eksperimentalno-klasičarskom stilu ne suviše različitom od onog koji je koristio na prethodnom Corbetovom filmu. U paketu sa fotografijom Lola Crawleya (koji je takođe radio i na The Childhood of a Leader), apsolutno impresivnom posebno u kratkim pasažima u kojima snima vanvremensku newyoršku arhitekturu, Vox Lux je izuzetno impresivan film bez ijedne dosadne sekunde.

U svakom slučaju, reč je o dostojnom nasledniku Corbetovog prethodnog filma koji potvrđuje da bivši glumac ima itekako snažan autorski glas. Ostaje, međutim, pitanje hoće li Corbet ostati veran tematici koje se uhvatio, pa ćemo u budućnosti imati prilike da vidimo nekakvu "Childhood" trilogiju ili serijal, ili će svoj talenat upotrebiti da ispriča neku posve novu priču. Jedno je sigurno: sledeći njegov film će se čekati s nestrpljenjem.

The Childhood of a Leader

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Brady Corbet

scenario: Brady Corbet, Mona Fastvold

uloge: Tom Sweet, Liam Cunningham, Berenice Bejo, Robert Pattinson, Stacy Martin, Yolande Moreau

Kako postajemo to što jesmo? Genetsko nasleđe i uticaj sredine mogu objasniti neke fizičke stvari, ali karakter je mnogo kompleksniji od toga. Formira nas mnogo toga, odnos sa roditeljima, rođacima, prijateljima, vršnjacima, škola, sport, umetnost, ideje, pobede i porazi, iskustva prijatna i neprijatna. Usvajamo modele ponašanja po onome što zaključujemo da prolazi, prihvatamo konvencije, menjamo ih koliko možemo. Gospodarimo svojim životom koliko nam je dozvoljeno, borimo se za slobodu (kako god je shvatili) i težimo za srećom.

Sad, kako neko postaje diktator? Zašto neko želi da i u odrasloj dobi bude vođa? Da ga se doživljava sa kombinacijom ljubavi, nade, straha i jeze? Da bude gospodar života i smrti? Formira li ga samo nesrećno detinjstvo? Kakav uticaj ima mikro i makro sredina u kojoj odrasta i postoji li neki obrazac koji možemo pretpostaviti? Šta možemo po tom pitanju učiniti?

U svom neobičnom, ambiciozno zamišljenom i interesantno složenom prvencu The Childhood of a Leader ta ista pitanja suptilno, a opet jasno postavlja Brady Corbet, američki glumac i verovatno poslednji koji bi vam pao na pamet kao autor ovakvog filma. Čak je i forma retro, u tri čina sa prologom i epilogom, preuzeta iz teatra i sa tim relativno statičnim štihom koji odaje, a opet se film čini svežim, originalnim i provokativnim.

Radnja je ograničena na zimu 1918/19. godine. Mesto radnje je Evropa, stari dvorac u francuskoj provinciji koji je, očito, video i bolje dane. Okolnosti su znane, Veliki rat je upravo završen odnevši milione života i ostavivši za sobom pustoš, američki predsednik Wilson je u Evropi i dočekuju ga sa radošću, priprema se konferencija u Versaillesu i prekrajanje granica. Upravo tim arhivskim snimcima i počinje film, oni su prolog, a pojavljivaće se na određenim mestima kao uznemirujući intermeco na ionako uznemirujuću temu.

U tom neveselom svetu odrasta mali Prescott (Sweet), anđeoskog glasića i izgleda sa plavim loknicama. Neko bi rekao da je njegov život čak čisto ugodan u odnosu na živote velike većine njegovih vršnjaka, otac (Cunningham) je ugledni američki diplomata povezan sa Wilsonom, majka (Bejo) izuzetno obrazovana, načitana i naputovana žena koja govori nekoliko jezika, prijatelji njegovih roditelja su redom zanimljivi, poput novinara Charlesa (Pattinson), a on pažnju dobija i od učiteljice jezika (Martin) i od sluškinje (Moreau). Pa ipak Prescott nije zadovoljan, upoznajemo ga kako posle probe božićne predstave u lokalnoj crkvi u jarku čeka vernike i gađa ih kamenčićima. Možda mali ima nešto protiv Crkve. Možda protiv Boga. Možda tera kontru nekome. Možda s njim zaista nešto nije u redu.

Kroz naredna tri čina koja će se kulminirati svaki sa po jednim incidentom, upoznaćemo Prescotta i njegovo okruženje. Shvatamo da je bistar momak koji brzo uči, ali i da je tvrdoglav i ima potrebu da se suprotstavi autoritetima, možda čak i da uspostavi dominaciju nad njima. Saznaćemo da ima burne reakcije, ali i da je sklon manipulaciji kada oseti da ima posla sa manje bistrima od sebe. Pretpostavićemo i da možda ne bio takav kada bi se neko njime bavio.

Otac, diplomata, nema vremena, a verovatno ni interesa. Jer njegov posao je sudbina sveta, a ne jednog razmaženog derišta. Majka, religiozna žena, ima vremena i pokazuje nominalni interes, ali očito nema takta. Učiteljica nije u poziciji da, osim obrazovanja, utiče i na odgoj, a veliko je pitanje dokle bi smela da ide. Sluškinja je sluškinja, a pritom odaje utisak one stereotipne bake sa sela koja bi roditeljima išla iza leđa da ugodi detetu, što se u tom velikom sukobu ponosa ispostavlja kao teška greška.

Takođe, neke stvari u kući ne vidimo baš jasno, ali možemo da ih naslutimo. Da li majka ima aferu sa Charlesom? Da li otac petlja sa učiteljicom? Naša perspektiva možda nije kompletno Prescottova, ali tu je negde, na sličnoj ravni, a u dvorcu ima puno zatvorenih vrata, mračnih prostorija (fotografija u ovom filmu je čista poezija) i skrovitih ćoškova.

Uz to, ne treba zaboraviti ni geopolitičku situaciju o kojoj se u filmu i govori, ponekad direktno, ponekad u drugom planu. Ne treba zaboraviti prekrajanje granica, podelu plena među silama pobednicama, diplomatske i druge igrarije, ali i zapostavljene i obespravljene mase, klasnu borbu i rigidne populističke pokrete koji se uzdižu: komunizam i fašizam. U tom kontekstu, Prescottovo odrastanje u diktatora, dato u naslovu i potvrđeno višesmislenim, otvorenim epilogom, možemo posmatrati i kao sliku i priliku te političke situacije.

U štimungu filma osetiće se različiti uticaji. Prva asocijacija je svakako Haneke, zbog škrtosti pejzaža i sablasnosti koju represija drži tik pod površinom, sličnog vremenskog “settinga” i usporenog toka priče, pa i zbog teme i opsesije fenomenologijom ponašanja. The Childhood of a Leader svakako u sećanje priziva The White Ribbon, ali nije derivat toga, kao što nije ni kompilacija tih uticaja sa radovima Larsa Von Triera od kojeg isto posuđuje nešto atmosfere i pojedine pripovedačke tehnike. U pitanju je jedan svež i originalan film, zaokružen i promišljen i za reditelja debitanta neverovatno kopleksan i hrabar.

Glumci su redom odlični. Berenice Bejo uspeva da održi nešto misterije i bol ispod površine kao majka, žena očito nezadovoljna svojim životom, ali bez mogućnosti da to na bilo koji način pokaže. Liam Cunningham je bio rizičan izbor za ovakav tip filma, ali je uverljiv kao američki diplomata koji veruje u strogu disciplinu. Dok Robert Pattinson filmu dodaje marketinšku vrednost, Stacy Martin, Von Trierova nimfomanka u mladosti, pokazuje se kao jedno od otkrovenja filma i glumica u skokovitom usponu. Glavno otkriće je ipak Tom Sweet, debitant na filmu koji je ovde savršen. Videćemo hoće li od toga nastati glumačka karijera ili mu je ova uloga samo idealno legla, ali njegovu interpretaciju nećete tek tako zaboraviti.

Jedini potencijalni problem filma je njegova ambicija da jednoznačno odgovori na pitanje koje postavlja. Pritom, u svojoj verziji priče, Corbet zanemaruje belodane činjenice vezane za poreklo diktatora. Oni po pravilu dolaze iz mase i projekcija su njenih skrivenih i neskrivenih želja i zato ih masa izvikuje na ulicama, bira na izborima ili nosi na ramenima prilikom državnog udara. Čak i ako dolazi iz viših slojeva, diktator mora imati harizmu koju Prescott nema. U tom svetu, Prescott je kao pripadnik aristokratije, pre kandidat za ludog princa ili manipulatora iz senke nego za nekog kome su mase odane. No i pored toga, Brady Corbet u The Childhood of a Leader izuzetno zanimljivo gradi i prezentira svoju teoriju. Preporuka, svakako.