The Dinner

2017.

scenario i režija: Oren Moverman (prema romanu Hermana Kocha)

uloge: Richard Gere, Steve Coogan, Laura Linney, Rebecca Hall, Chloe Sevigny, Charlie Plummer

Gledati ljude kako se svađaju u fikciji je zanimljivo, čak i kad je razlog prilično banalan. Postavka je skoro nemoguća za zeznuti. Bilo da se radi o ljudima koji se upoznaju usled incidenta, pa u svađama menjaju strane (Carnage), bilo da se radi o familiji sa duboko zakopanim tajnama koje izbijaju na površinu jer naprosto moraju (Festen). U “svađalačkoj” literaturi visoku popularnost uživa roman Het diner holandskog pisca Hermana Kocha koji je preveden na preko 20 jezika i postao internacionalni hit, te doživeo dve ekranizacije, holandsku (2013) i italijansku (2016). Treća, američka i visokoprofilna, upravo je imala premijeru u Berlinu.

Oren Moverman je svakako scenarista i reditelj na kojeg se računa u Hollywoodu i u indie svetu. Iza sebe već ima nominaciju za Oscara za originalni scenario za (po)ratnu dramu The Messenger (2009) o mladim vojnicima koji javljaju vesti rodbini poginulih, koju je i sam režirao, zapažene autorske projekte The Rampart (2011) i Time Out of Mind (2014) u kojem je ponovno aktivirao karijeru Richarda Gerea kroz atipičnu i totalnu deglamurizaciju, te nekoliko scenarija za naslove koji su privukli pažnju publike i kritike poput biografskih filmova na muzičke teme Love & Mercy (2015) i I’m Not There (2007). Sa njegovom potpunom autorskom kontrolom i zvezdanom, a opet intrigantnom glumačkom postavom, čini se da svađa uz večeru po motivima globalne uspešnice ne može poći po zlu. Ali...

Radi se tu o dvojici braće, bivšem profesoru istorije Paulu (Coogan) i političaru u strelovitom usponu i vodećem kandidatu na izborima za guvernera Stanu (Gere) koji se, skupa sa ženama Claire (Linney) i Katelyn (Hall) nalaze u ekskluzivnom restoranu na večeri da bi raspravili jedan događaj iz prošlosti koji se tiče njihove dece. Odnos među braćom nikada nije bio idiličan, Paul nije samo zavidan, nego ima i istoriju bolesti i nijedan ni drugi ne žive u naročito skladnim brakovima, Stan zato što je skot, a Paul zato što je šonjav. Naravno, kako večera odmiče i kako se otkrivaju incidenti iz prošlosti, a onaj koji je i razlog okupljanja polako dobija pozadinu, situacija je sve zagrejanija i na rubu pucanja.

U teoriji, ali ne i u praksi. Razloga za to je gomila. Prvi i osnovni je to da Moverman, začuđujuće, ne uspeva da uspostavi konzistentan ton, idući sa polazne tačke ozbiljne porodične drame čas u bizarni i crni humor, čas u raspravu o moralu i moralnosti. To se sve da izdržati dok bizarni momenti ne postanu suviše bizarni, a time i nepotrebni (kao onaj flashback sa memorijalnim centrom iz Gettysburga), a rasprava o moralu ne postane popovanje na temu toga da političar ne može doneti ispravnu odluku koja nije sebična.

Iako to u početku deluje kao smela autorska odluka, ispostavlja se da je drugi problem insistiranje na zadržavanju strukture romana u kojem su poglavlja nazvana prema sledovanjima na bogataškoj večeri i gde se dijalog prekida unutrašnjim monolozima nepouzdanog naratora Paula koji vode u flashback za flashbackom. Iako je inicijalno dobar autorski štos da se incident sa klincima proširuje i stavlja u sve jasniji kontekst, problem je to što se Moverman prečesto vraća na to mesto, pa se efekat gubi umesto da se gradira. Dodatni problem je generalno inflacija flashback momenata u kojima ćemo upoznati i Stanovu bivšu suprugu Barbaru (Sevigny) i sve okolnosti Paulove bolesti i Clairinu prošlost i još koješta što možda detaljnije oslikava pozadine likova, ali za radnju filma nije naročito bitno, pa iste te likove čini previše nalickanima.

Treći i najveći problem koji od The Dinner čini skoro kriminalno gledalačko iskustvo je njegov kraj koji se istovremeno i razvlači i pretrpan je i Moverman uspeva da ga odseče na potpuno arbitrarnom mestu. To naglašava i probleme sa tonom, ali i one sa tempom, pa Moverman ostavlja dojam autora koji nije znao ni šta bi ispričao, ni kako bi to učinio.

Jedna od retkih potpuno neproblematičnih stavki su glumci. Richard Gere svog ljigavog političara igra potpuno profesionalno. Rebecca Hall sjajno kanalizira pasivnu agresivnost. Steve Coogan retko ima takve uloge, sa tolikom dozom neuroze u dramskom registru, ali deluje kao da uživa u svakom momentu. Međutim, prava poslastica je Laura Linney koja prosto proždire svoj tekst igrajući ženu koja sve drži pod kontrolom.

Međutim, dobra gluma i nekoliko inspirativnih štoseva nisu dovoljni da pokriju nedostatak doslednosti kod Movermana kao scenariste i reditelja. The Dinner neopravdano predugo traje i gubi se u detaljima. Šteta, pošto je roman obećavao i emocije i zabavu, ali The Dinner kao hibrid Carnage i Festen jednostavno ne funkcioniše...

Time Out of Mind

2015.

režija: Oren Moverman

scenario: Oren Moverman, Jeffrey Caine

uloge: Richard Gere, Jena Malone, Bem Vereen, Steve Buscemi, Michael Kenneth Williams, Kyra Sedgwyck, Jeremy Strong, Michael Buscemi, Brian d'Arcy James, Yul Vazquez, Abigail Savage, Geraldine Hughes

Time Out of Mind je jedno izuzetno neprijatno filmsko iskustvo, tako da je često na rubu gledljivog. To ni u kom slučaju ne znači da je film loš, naprotiv, već da zahteva mnogo od gledaoca: jake živce, stabilne emocije, posvećenost i pažnju. Primera radi, gledajući film upitao sam se u pola glasa kuda sve to vodi, da bi mi žena odgovorila kontra-pitanjem: “Mora li nekamo voditi?” Hvala joj na tome.

Junak filma je George Hammond (Richard Gere), jedan od newyorških beskućnika. Vidimo ga u prvom kadru kako spava u kadi u napuštenoj zgradi. Budi ga nekakav nastojnik ili građevinski inspektor (Steve Buscemi, jedno od mnogih poznatih glumačkih imena koje ćete, ako trepnete, možda propustiti da zabeležite) i kaže mu nešto što ćemo i lik i mi mnogo puta čuti u dva sata, koliko traje film. “Ne možete biti ovde.” To ćemo čuti na ulici, u bolnici (ako je temperatura iznad određene), u skloništu za beskućnike (ako prekrši pravila)...

O Georgeu znamo malo i saznajemo na kapaljku u toku filma. Kao i većina, nije rođen i odrastao na ulici. Imao je život pre toga, možda čak i udoban. Imao je familiju. Jednu mladu ženu, konobaricu po imenu Maggie (Malone) prati iz prikrajka. Kasnije skupi hrabrosti da joj priđe i relativno odmah nam je jasno da mu je to kćerka. I da ju je nekada povredio, pa ona ne želi da ima ništa s njim. Sada nema ništa, čak ni dokumenta.

On ponekad govori nepovezano o nekoj ženi po imenu Sheila. Vidimo da je pijanac i da ima dnevnu varijantu da zameni svoju jaknu za novac koji će potrošiti na piće, pa sledeću pokupi u Caritasu ili nekoj sličnoj organizaciji. Možemo zaključiti i da pati od neke mentalne bolesti, jer spava nemirno i košmarno, govori retko i još ređe završava rečenice i uglavnom izbegava ljudsko društvo. Čak negira svoju situaciju, iako je prilično jasno šta je u pitanju.

Radnja filma može biti nekoliko dana, ali i nekoliko meseci za vreme kojih će njegova životna rutina početi da se menja, makar puževim korakom. Prvo će priznati samom sebi, onda možda i drugima, a na kraju će i preduzeti nešto. Ipak, ovo nije jedna od onih inspirativnih, motivacionih priča, niti “plašilica” za ionako prestrašene radne ljude, niti socijalno-politički pamflet o problemu beskućništva.

Površnom gledaocu, naročito onom pod utiskom neprijatnosti, film će se učiniti dosadnim i to je razumljivo. Traje dugo i uglavnom ne razvija priču, nego prati ponašanje aktera u situacijama. Tako će George u skloništu upoznati neke nove ljude, čuti njihove priče i njihova iskustva će možda uticati na njega. Možda će nešto naučiti. Možda će se zbog njih u njemu probuditi nešto, želja da bude bolji čovek ili makar da se sabere za svoje dobro. U tom smislu najznačajnije će biti prijateljstvo sa Dixonom (Vereen), simpatičnim čovekom punim lovačkih priča iz svog jazz i ne samo jazz života.

Ono na šta treba posebno obratiti pažnju je fotografija. Nije ništa neobično da vidimo New York bez glamura, iz perspektive sa društvenog dna, usnimljen ručnom kamerom. Skrivene statične kamere i oprema za snimanje tona su već druga priča. Tako ponekad u kadru ne prepoznajemo, odnosno ne primećujemo ni Richarda Gerea, iako znamo da je tamo. Tonska shema je takva da čujemo otprilike ono što on čuje. Nema nasnimljene muzike, ona, kao i svi drugi zvukovi, dolazi iz pozadine. Tako slušamo razgovore prolaznika i buku grada, atmosferu i život. Isto važi i za pojedine kadrove iz neobičnih uglova koji često ostavljaju glumce van fokusa. Obično nisam fan takvih rešenja, ali ovde ona itekako imaju smisla.

Glede Richarda Gerea, na ovakve uloge od njega nismo navikli. Ova je atipična, možda i unikatna, i čisto sumnjam da bi ga iko u toj ulozi video pre filma. Sa druge strane, nije bilo lako zamisliti ni svežeg “Diplomca” Dustina Hoffmana kao newyorškog bogalja i beskućnika, pa je odigrao jednu od svojih najboljih uloga u Ponoćnom kauboju. Gere je u Time Out of Mind odličan i nijansiran toliko da zaboravljamo da je glumac i uspevamo da se potpuno saživimo sa likom, on za nas postaje taj nesrećni, izgubljeni čovek. Ovo mu je svakako jedna od najboljih uloga.

Oren Moverman je izgradio karijeru kao pouzdani scenarista, da bi se kasnije bacio na produkciju i režiju. Sudeći po filmovima koje je do sada napravio, (post-)ratnoj drami The Messenger (2009) i opasnoj policijskoj drami The Rampart (2011) upravo mu kompletno autorstvo najbolje leži. Očito ima talenta za studiju karaktera i u stanju je da uhvati emocije. Time Out of Mind je njegov najutišaniji, a opet film sa najviše rezonance i svakako ga treba pratiti u daljem radu.

Time Out of Mind, osim što je potpuno usklađen sa svojim naslovom, je jedan izuzetno opservantan film koji svoju temu ne koristi za velike izjave, nego je prikazuje onakvom kakva ona zapravo jeste. Ne, nije tu reč o dosadi, koliko o bolnoj rutini i besciljnosti.