Anime nere / Black Souls

2014.

režija: Francesco Munzi

scenario: Francesco Munzi, Fabrizio Ruggirello, Maurizio Braucci (po knjizi Gioacchina Criaca)

uloge: Marco Leonardi, Peppino Mazzotta, Fabrizio Ferracane, Giuseppe Fumo

Kada bi se Italija nekim slučajem raspala na svoje pokrajine, većina tih državica na jugu zemlje bi se mogle smatrati neodrživim, propalim državama, a u najboljem slučaju zemljama trećeg sveta. Razlog za to su kriminalne organizacije koje su tamo de facto vlast, a one su toliko ukorenjena tradicija (ostatak feudalizma, zapravo se mogu povući paralele između tih kriminalnih i sitnih plemićkih klanova) da ih je, čak i da se nisu širile van svojih uskih geografskih okvira, nemoguće počistiti policijskim i sudskim akcijama.

Sve one su slične, povezane više horizontalno nego vertikalno, sastavljene iz klanova koji mogu biti u dobrim i lošim odnosima, bez presudne uloge nekakvog centralnog organa i apsolutno nesaradljive sa državnim vlastima, dok su razlike među njima detalji, ali prilično primetni. Sicilijanska mafija se tako prva “izvezla” u Ameriku, a napolitanska Camora se uvukla u sve pore biznisa, a voli i da se pokazuje u svom nasilju. Obe su oslikane filmovima, Sicilijanci bezbrojnim, Napolitanci sa tek par naslova od kojih je najzvučniji ne baš vešta adaptacija preobimne i prepametne knjige Gomorra kojoj više odgovara format TV serije. O kalabrijskoj Ndragheti nije puno toga snimljeno, verovatno zbog njene dosta ruralne “korporativne kulture” i ekskluzivno plemenske strukture (klanovi su po pravilu u krvnom srodstvu).

Anime nere Francesca Munzija, snimljen po ne-fikcijskoj knjizi Gioacchina Criaca donosi novinu na tom polju, ali i na polju mafijaških filmova generalno jer se više bavi ljudskim faktorom – familijom koju sačinjavaju trojica braće, nego mafijom kao takvom. Istina, dvojicu od trojice, Luigija (Leonardi) i Rocca (Mazzotta) ćemo upoznati prvo u poslu (ugovaranje isporuke droge), pa onda u zabavi (krađa koze za ručak, što je valjda deo njihove tradicije), a tek onda privatno. Luigi je pravi mafijaški tip, iznutra i spolja, dok je Rocco više poslovno orjentisan. Obojica žive u Milanu, ali Luigi drži do korena i tradicije, dok je Rocco oženjen severnjakinjom. U rodnoj kući u malom kalabrijskom gradiću u planini je ostao najstariji Luciano (Ferracane) koji je tradiciju pokojnog, odnosno ubijenog oca i živi kao pastir, izbegavajući kriminal i sukobe.

Problem je, međutim, Lucianov sin Leo (Fumo), tipičan “hothead”, klinac kojem nije do škole i do poštenog posla nego do pravljenja frke. On je tip lika koji će vlasniku kafane koji ga je izvređao razbiti prozore, iako je poznato da su kafana i njen vlasnik pod zaštitom lokalnog “dona”. Takve stvari se obično rešavaju sa par šljaga i izvinjenjem, ali Leo baš nije u tom fazonu. Kako nema podršku od oca, dovući će stričeve, što će izazvati sukob sa gazdom koji im je već ubio oca i rat u koji se može uključiti i više klanova. Hoće li se familija izvući na okupu? Hoće li se uopšte izvući? Kako će to podneti miroljubivi Luciano?

Anime nere nije film koji će pleniti akcionim scenama, brzim montažama i kompleksnim anegdotarnim strukturama, čak ni obilnim, informativnim pregledom organizacije i njene strukture, jer je film sveden i gotovo komoran. Čak i kada se pojavi nekakva “masovka”, obično vezano za ceremonije, rituale i procedure, ona je naprosto lišega svakog glamura. Prvi razlog za to je siromaštvo ruralne sredine, njene stare, često napuštene kuće bez prozora, memljive konobe, jeftine ograde i propale ceste. Drugi razlog je nepatvoreno seljaštvo tih likova gde su gradska odeća, prenaglašeni dekor i skupi automobili samo poza. Glamura, dakle, nema, sve je mračno, jedva osvetljeno, gotovo bedno. Takva je i atmosfera u kojoj se kuvaju sranja koja će se uskoro sručiti na sve njih. Zato što su neizbežna. Zato što su takvi sukobi prljavi i nepredvidljivi.

Mafijaški filmovi mogu biti razni, ali nikada niste videli nijedan kao što je Anime nere. Njegov kvalitet nije ni u tome što koristi poznate, gotovo tipske likove i situacije, nego kako ih koristi. Tu ne govorim samo o nekoliko izvrsnih obrata. Anime nere ima gotovo egzistencijalističku notu, pre svega kroz Lucianov lik, uhvaćen u kovitlac događaja koje se trudio da izbegne. Francesco Munzi se uglavnom bavio ljudskim pričama i opet to čini u drugačijem, mafijaškom okruženju. Ovaj izuzetno neprijatan film sporog tempa i guste, teške atmosfere zaslužuje moju ogromnu preporuku.