2014.
režija:
Leo Gabriadze
scenario:
Nelson Greaves
uloge:
Shelley Hennig, Moses Storm, Will Peltz, Renee Olstead, Jacob
Wysocki, Courtney Halverson, Heather Sossaman
Dragi
moji, ne znam kako da vam ovo kažem, ali čini mi se da “no
budget” horor ujdurma zvana “found footage” upravo prelazi na
novi nivo. Iako je kriza kao prošla, psihologija štednje je ostala,
pa zašto ne bi probali da nešto ionako minimalno (i u smislu
idejnog razvoja i u smislu truda i u smislu produkcijskih vrednosti)
učinimo još minimalnijim (u sva tri navedena smisla). Zašto ne
bismo ceo film snimili u jednom kadru, i to kadru kompjuterskog
ekrana?
Zašto
da ne, pa to je moderno i u skladu sa današnjim klincima. Neće oni
juriti Bigfoota ili vanzemaljce po šumama i po pustinjama, sumnjam
da će i namlatiti nekog klinca u školi, pa će im on prizvati
demona ili da će slučajno na ulici sebi na vrat navući psihopatu
sa nožem. Ne, oni će samo po celi bogovetni dan sedeti za ekranom i
komunicirati na osakaćenoj, internetskoj verziji jezika i jednako
tako preko interneta nekoga zlostavljati.
Nije
tu stvar je li ta generalizacija tačna, jer naprosto nije (mladi se
moraju negde napijati, drogirati, jebati, proboditi, da ne pominjemo
škole, fakultete, božićne ručkove kod babe i ostale obaveze),
nego je li izvedena kako treba. Doslednost se rusko-gruzijskom
reditelju Leu (Levanu) Gabriadzeu ne može osporiti: on svoj koncept
fura od početka do kraja i zaista imamo samo jedan kadar u kome se
smenjuju programi tipa Skype i Chromium, te tabele sa e-mailom, You
Tube-om i društvenim mrežama, i taj kadar je dinamički popunjen sa
webcam snimcima učesnika razgovora. Doslednost se ogleda i u tome da
su i operativni sistem (OS X) i kompjuterski programi pravi, a ne
izmaštani za potrebe filma. Problemi su, međutim, druge prirode:
prvo, dati likovi su antipatični i dosadni i drugo, razgovor na
skypeu i tipkanje na Facebooku i uopšte višenje na kompjuteru je
dozlaboga dosadno za gledati čak i kada to radi draga i zanimljiva
osoba, a kamo li ovako iritantna banda. Zašto bi neko snimio film o
tome?
Slaba
je uteha što je ovo, uslovno rečeno, horor, pa će većina njih ili
čak svi poginuti na čudne, brutalne i krvave načine. Kako već to
biva u ovakvim filmovima, to se dešava u “offu”, sa mnogo
vrištanja, šuma i blicavih kadrova u kojima se ne vidi ništa
konkretno. Dakle, ako trepneš – propustio si, ako ne trepneš –
isti vrag. Vredi li za to presedeti 80-ak minuta? Ne baš.
Neću
reći ništa o radnji, tanka je i ispašće da bacam spoilere.
Prijaviću samo da je film inspirisan stvarnim slučajevima
cyber-zlostavljanja sa fatalnim ishodom za zlostavljane devojke koje
su se na kraju ubile. Ovde imamo osvetoljubivog duha (ili
kompjuterski veštog ljudskog osvetnika, nikad nije objašnjeno) koji
maltretira naše tupsone preko interneta. Poenta koju film prenosi je
banalna i svodi se na: cyber-zlostavljanje je loše, nemojte to
raditi da vam se ne vrati. Ajde?!
Da,
pogodili ste, Unfriended je loš film, mada loše vesti tek
dolaze: sprema se nastavak. Ne samo to, nego je ovako loš film
utridesetostručio svoj budžet, a nije baš snimljen za kikiriki,
iako to tako izgleda. To može postati trend. Optimistično je jedino
da je ovakva “gimmick” premisa o filmu koji bi se ceo dešavao na
ekranu kompjutera isprobana i da se pokazala ostvarivom, ne samo u
ovom filmu već i u jednoj epizodi sitcoma Modern Family. Ako
neki mladi filmaš sa ambicijama ima i priču koja bi se mogla
ispričati na ovakav način, sada zaista može snimiti svoj prvi film
za kikiriki.
No comments:
Post a Comment