2015.
režija:
Stevan Filipović
scenario:
Stevan Filipović, Milena Bogavac
uloge:
Hristina Popović, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Slaven
Došlo, Nikola Glišić, Gorica Regodić, Milica Majkić, Darko Ivić,
Jelena Puzić, Andrej Pipović
U jednom intervjuu Rok Biček, autor iznimno važnog slovenskog filma
Razredni neprijatelj, rekao je da su srednjoškolske godine ne
samo formativne za svakog pojedinca, nego i da su to prvi susret tih
mladih ljudi sa sistemom. U slovenskom primeru imamo razred koji se
buni protiv autoriteta, ne samo profesora, već i cele škole,
koristeći samoubistvo drugarice kao izgovor, dok se pravi razlozi
skrivaju dublje. Jasno, sistem ne valja, rigidan je i nemilosrdan,
ali i korumpiran pritiscima sa raznih strana.
Pored mene, novi film Stevana Filipovića, takođe je smešten
u razred, u okolinu mladih osoba koje se razvijaju i na koje utiču
razni spoljni i unutarnji faktori. Za razliku od slovenskog filma u
kojem je sistem tek načet, u srpskom primeru je već u potpunom
rasulu usled temeljne nebrige ili maliciozne manipulacije svih
relevantnih društvenih institucija i održava se samo na pukoj
inerciji sa jedne i retkom entuzijazmu sa druge strane. Klinci su,
kao što smo to već videli u novijim srpskim filmovima o izgubljenoj
omladini, prepušteni sami sebi i potpornim tačkama koje sami
pronalaze. To može biti kontra-kultura (Tilva Roš),
seksualne i nasilne eskapade (Klip) ili
navijačko-kriminalno-nacionalistički milje (Šišanje,
Varvari). Pored mene zgušnjava sve to na jednom mestu.
Okidač za radnju su dva povezana incidenta. Entuzijastična
profesorica istorije Olja je napadnuta pred ulazom u svoju kuću, a
povod za to je bila provokativna izložba njenog muža, slikara
Uglješe, koja je uzburkala nacionalističke duhove. Sledećeg dana
ona slučajno otkriva da iza napada stoje neki od njenih učenika.
Umesto da ih odvede na planirani izlet, ona im oduzima mobilne
telefone i zaključava ih u školi na celi dan i noć.
Za to vreme, mladići i devojke su prepušteni sami sebi i po prvi
put moraju da komuniciraju jedni s drugima, bez pomoći tehnologije,
društvenih mreža i ostalih faktora otuđenja u modernom svetu. Kroz
njih se prelamaju svi uticaji, i inače tipični za srpsko društvo:
droga, alkohol, nasilje, nacionalizam, traume, siromaštvo, gay i
anti-gay pokret, brojne sub-kulture i socijalni autizam. U tom smislu
je naslov znakovit, jer se momci i devojke koji provode zajedno po
nekoliko sati dnevno suštinski ne poznaju dalje od površinskih
detalja.
Već sa svojim prvim filmom Šejtanov ratnik, Filipović je
pokazao da nema tabu-tema i tetošenja zabludele omladine kojoj se
kroz iskrivljene mitove ispira mozak. On je sve to izvrnuo na humor,
i napravio ponajbolji srpski sub-kulturni film prve dekade XXI
stoleća. Druga njegova osobina je sposobnost da svoju perspektivu
izmesti iz srpske društvene kaljuže i stvari sagleda objektivno, za
šta mu srpski mediji prebacuju da se dodvorava Zapadu. To je posebno
vidljivo u Šišanju. Ovaj film je ozbiljniji u nameri i
izrazu od Šejtanovog ratnika, ali je na kraju postao i ostao
žrtva ograničavajućih faktora. Vizije sveta Filipovića i
scenariste Dimitrija Vojnova dijametralno su suprotne i kao da se
bore kroz celi film. U jednom trenutku Filipović preuzima glavnu reč
i poentira, ali to čini kroz didaktičnost. Iako je film efektno
režiran i montiran, upravo ta didaktičnost će ga obeležiti.
Pored mene može podsetiti na Šišanje samo u
ekspoziciji, koja je srećom kratka i jasna. Jednom kada se
perspektiva spusti na razred i tu ustali, film postaje ponekad
humorno, ali uglavnom mračno i potresno iskustvo koje savršeno
kontrolirano, precizno i realistično oslikava besperspektivnost
mladih u Beogradu i Srbiji. Likovi pomalo služe kao nosioci svoj
sub-kultura, stavova i društvenih statusa, što je neizbežno u
filmu takvog “settinga”, ali su sasvim dobro profilirani i
životni.
Ta tipskost likova bila je prisutna i u Bičekovom Razrednom
neprijatelju, ali Filipović ih, ima više i više se oslanja na
aktivnu dinamiku i improvizaciju među glumcima. To je izvedivo jer
su glumci mladi i živo se sećaju srednje škole, ali nisu
naturščici, nego (svršeni) studenti, kolege sa akademije kojima je
Pored mene bio diplomski film i koji su već sarađivali na
predstavi Muškarčine ko-scenaristice Milene Bogavac. Njihova
improvizacija je savršeno usklađena i kontrolirana, toliko da se u
Filipovićevoj dekonstrukciji društva i sub-kulture prepoznaju
odjeci Altmanovih “ensemble” drama.
Pored mene je svakako najzreliji film Stevana Filipovića.
Pronicljiv, nenametljiv, sveden na relativno malo lokacija koje su
iskorištene do maksimuma i fokusiran na svoje likove i njihove teme
koje ih definiraju. Kroz njih nemamo samo srpsko društvo pod lupom,
nego se dotičemo i nekih univerzalnih pitanja šta znači biti mlad
danas. Kritika i publika na svetskoj premijeri na filmskom festivalu
u Puli su to prepoznali, film je dobio Zlatnu Arenu u međunarodnom
programu ispred daleko zvučnijih naslova i čini se da će to biti
jedan od filmova koji će tek uzburkati duhove i o kojem će se puno
govoriti.
originalni (štampani) tekst na linku:
http://film-na-dan.blogspot.si/2015/10/pored-mene-srednjesolci.html
http://film-na-dan.blogspot.si/2015/10/pored-mene-srednjesolci.html
No comments:
Post a Comment