2015.
režija:
Eli Roth
scenario:
Eli Roth, Nicolas Lopez, Guillermo Amoedo, Anthony Overman, Michael
Ronald Ross
uloge:
Keanu Reeves, Lorenza Izzo, Anna de Armas, Aaron Burnes, Ignacia
Allamand, Coleen Camp
“Muškarci
su pohotne svinje!” “Žene su lude kučke!” “Zgazi buržuja!”
Knock Knock je tipičan “home invasion” film u koji svako
prema svojim afinitetima može učitati bilo koju od tri navedene
parole. Treća se čak i sama podrazumeva: u filmovima se ne upada u
sirotinjske kuće i nagužvane stanove da bi se njihove vlasnike
naučila lekcija, mada bi taj “Super Hik” obrat bio više nego
poželjan u ovom potrošenom pod-žanru.
Kad
smo već kod “twista”, nije da Knock Knock ne pokušava da
izvrne neki standardni kliše, ali mu jednostavno ne uspeva. Nije tu
štos toliko ni u tome što glavnu ulogu igra majstor lažnog zena
Keanu Reeves, kao ni to da smo od kralja “torture porn” filma
Elija Rotha očekivali nešto brutalnije i eksplicitnije (Reeves ima
jednu od onih njuški koje prosto traže mučenje). Štos je u tome
da je Haneke sve pametno na temu buržoaskog lažnog osećaja
sigurnost već rekao sa Funny Games. Uostalom, ni bez toga
Knock Knock nije previše originalan film, u pitanju je
slobodni “remake” eksploatacijskog klasika Death Game
(1977) i na njega se referira kroz poziciju izvršnog producenta koju
drži jedna od glumica, Sondra Locke, dok se druga, Coleen Camp,
pojavljuje u cameo ulozi.
Prvo
što vidimo je primer “arhitektonske pornografije”, duga vožnja
kroz savršeno dizajniranu i uređenu kuću u kojoj obitava savršena
američka porodica. Evan (Reeves) je arhitekta. Njegova žena Karen
(Allamand) je umetnica koja sprema izložbu svojih ogromnih
skulptura. Imaju dvoje zlatne dece. Iz iskustva znamo da idila neće
potrajati, a za to dobijamo potvrdu kada Karen ode sa decom na
unapred planirani izlet do plaže, a Evan ostane da dovrši neki
posao koji mu se nagomilao.
Sunčani
dan se pretvara u noć sa pljuščinom. Evan više lelemuda (pije
vino, puši travu, priseća se svojih DJ dana) nego što radi. U tome
ga prekida zvono na vratima. Tamo su dve do kože pokisle devojke
upola mlađe od njega. Crnka Genesis (Rothova žena Lorenza Izzo, što
govori i o rediteljevim afinitetima) i plavuša Bel (de Armas). On im
nudi usluge koje bi svaki dobar domaćin ponudio strancu u nevolji,
sušenje odeće, taksi-poziv (ovde Uber, krajnje u skladu sa
trendom), pokazuje im kuću. Cure se, međutim, baškare u kućnim
ogrtačima i njihove hiper-seksualizirane aluzije postaju sve
očiglednije i Evan podleže njihovim čarima.
Sutradan
nam je jasno da nešto ne štima: one ne samo da još nisu otišle,
nego i ne planiraju da odu. Naprotiv, raskomotile su se u kući i
ponašaju se kao nesnosna derištad. Svaki njegov pokušaj da ih se
fino reši one dočekuju na nož i počinje “sukob jakih ličnosti”
koji će kulminirati kada se one vrate “sa osvetom” i zaigraju
perverznu igru mučenja i nabijanja krivice.
Prvi
problem filma je njegova struktura (tri čina plus prolog i epilog)
koja ubija svaki osećaj za ritam. Ako nam nije jasno šta će se
događati odmah na početku, postaće nam jasno čim cure zakucaju na
vrata. Ko baš nije gledao nijedan “home invasion” film ukapiraće
sve do scene jutra posle, pa onda treći čin ispada anti-klimaks.
Tako se gubi i potencijalna oštrica filma, zamena polova / rodova
agresora i potčinjenog, pa čak i igrarija sa pojmom nevinosti
(mlade devojke su po “deafultu” nedužne).
Drugi
problem izvire iz Rothovog ograničenog autorskog spektra. On, naime,
nije sposoban za suptilnost, niti to od njega očekujemo. Opet, ovo
nije Cabin Fever (2002) ili Hostel (2007) da bi on
posegao za arsenalom svojih brutalnosti. Jednako tako, problem je i u
tonu filma koji nikad nije dovoljno ozbiljan da bi nešto zaista
poručio, ma koliko to banalno i deplasirano bilo (ah, to popovanje),
a opet nije ni dovoljno zajebantski da filmu pristupimo kao čistom
zabavnom trashu. Ostaje na pola puta, dezintegrira se pred našim
očima i zaboravljamo ga čim se završi.
Jedna
stvar je, međutim, urađena kako treba. To je casting Keanu Reevesa,
makar zbog njegove izgubljene face. Moramo se složiti da on nije
neki glumac, da je vrlo ograničenog spektra i da zapravo podseća na
tupavog psa kome je komanda “Sedi!” viša matematika. Kad smo već
kod psećih faca, Nicolas Cage isto ne bi bio loš izbor, on i
prirodno deluje namučeno i užasnuto, a i verovatno bi prihvatio
ulogu. Opet, Cageu se povremeno potkrade Leaving Las Vegas,
Lord of War ili Joe, dok se Keanu u najboljem slučaju
može nadati kaskaderskoj akcijadi tipa John Wick koja od
njega neće tražiti glumačke veštine. Istini za volju, sa
dijalogom kakav ovde imamo, mišljenja sam da bi svaki glumac
izgledao jednako loše i užasnuto.
Ne,
Knock Knock je film kome nema pomoći. Jednostavno ostavlja
utisak loše ispričanog lošeg vica. Neko drugi bi to možda
izvukao, ali ne i Eli Roth. Ostaje nam nada da su njegovi talenti
negde drugde, da se savršeno zeza sa svojim stvaralaštvom kad za to
zamole Tarantino i Rodriguez (oni njegovi kratki filmovi u filmovima
i traileri su jebeni zakon) i da mu se kao producentu može potkrasti
nešto dobro kao što je to bio The Sacrament (2013). Što se
režije tiče, imam utisak da je još sa prvim Hostelom rekao
šta je imao. Ostalo je, čini se, nepotrebno.
No comments:
Post a Comment