2014.
režija:
Yannis Economides
scenario:
Yannis Economides, Christos V. Konstantakopoulos, Harry Lagoussis,
Vangelis Mourikis, Xiros Thanos
uloge:
Vangelis Mourikis, Petros Zervos, Vicky Papadopoulou, Polina
Dallatola, Yannis Tsortekis, Alekos Pangalos, Giorgos Giannopoulos,
Popi Tsapanidou, Sonia Theodoridou, Yannis Anastasakis
Nekada
se znalo: danju radiš pošten posao, pa kakav god, to ti je ono po
čemu ćeš se predstavljati javnosti – pekar, lekar, apotekar i
sve u tom stilu, a svoje nastrane hobije (recimo filmsku kritiku),
poroke i prljave poslove (kriminal) ostavljaš za noć, kad pošten
svet spava i ne možeš da ih ugroziš. Za neke poput našeg
naslovnog junaka Stratosa je došlo poslednje vreme jer je zamenio
noć za dan, pa noću radi pošteno i za siću u pekarskoj
industriji, a danju je hladnokrvni plaćeni ubica. Nije ovo spoiler,
to vidimo bukvalno u prvoj sceni.
Nije
teško učitati kontekst da je Stratos simbol današnje (a možda i
svagdašnje) Grčke, posebno njene radničke klase, čovek koji nakon
lutanja (bio je u zatvoru) pokušava da živi pošteno, ali mu nije
dato. Autor Yannis Economides u skladu sa svojim prezimenom alegoriju
postavlja jasno i ona je poprilično “ekonomska”. Stratosa u
kriminal guraju tri strane (zapravo četiri), baš kao što grčku
ekonomiju određuje “Trojka”, sa dodatnim faktorom u vidu domaćeg
stanovništva, njihove pozicije i navika.
Te
tri kriminalne strane su kod Stratosa (Mourikis) njegov šef i
nalogodavac Slikar (Anastasakis), zatim stari kriminalni bos Leonidas
(Pangalos) koji je u zatvoru i čiji beg Stratos mora pomoći preko
Leonidasovog brata Yorgosa (Tsortekis) i žene Marie (Tsapanidou), te
na kraju i novi gazda u kraju Papadopoulos (Giannopoulos) koji ovog
prekaljenog krimosa želi na svom platnom spisku. Četvrti faktor su
Stratosovi jedini prijatelji, “trashy” susedi u dugovima do guše
(i to prema Papadopoulosu), brat i sestra Makis (Zervos) i Vicky
(Papadopoulou). Razlog zašto im Stratos pomaže je njena kćerkica
Katerina (Dallatola) kojoj sudbina ni ovako nije baš vesela sa
takvom familijom, a mnogo gore stvari se spremaju.
Stratosa
u početku percipiramo kao relativno poštenog čoveka uhvaćenog u
kovitlac okolnosti koje on stoički podnosi i donosi jednu iznuđenu
odluku za drugom. Te odluke su redom pogrešne, ali šta je tu je. On
je nekakva grčka, tragična mešavina Bessonovog Leona Profesionalca
i Melvillovog Samuraja u jednoj mešavini noira i urbanog (“sam
protiv svih”) westerna sa distinktivnim mediteranskim štihom, i u
jednom propalom svetu, predapokaliptičnom ili postapokaliptičnom,
svejedno, policije nema i tako i tako, u kome je kriminal neograničen
i često jedini izbor za preživljavanje. U svetu u kojem je borba
uzaludna.
I to
savršeno radi negde do polovine filma. Glumac Vangelis Mourikis,
ujedno i ko-scenarista filma, uspeva da nas veže za sebe sa svojom
izmučenom facom koja prosto čeka tragediju. Međutim, negde na
polovini kapiramo da se radnja razvija sporo i ponavljanje koje je
više samo sebi cilj nego nekakav umetnički postupak. Problem,
međutim, tu tek počinje jer Economides prosto mora da ispolji svog
protagonistu, “ubaci ga u brzinu” i pošalje na “delo”. Prvo,
to ispoljavanje unutarnjeg besa nije izvedeno dobro i, drugo, umesto
jasne, a opet dovoljno diskretne alegorije s početka, sada autor
igra na šok i sablažnjavanje. Imamo “Miss Violence” momenat sa
jednom razlikom: u Miss Violence on je pripremljen kako treba
i iskorišten do maksimuma, ovde se čini potrošen i na silu ubačen.
Stratos se tako taljiga do svog kraja i kvari početni odlični
utisak.
Nemojte
me pogrešno shvatit, Stratos (alternativnog naziva To
mikro psari – Sitna riba, koji mu čak i bolje stoji)
nije loš film, ali me frustrira što nije dobar koliko bi morao
biti. Format od preko dva sata je zaista suvišan, bar pola sata je
viška. Nervira me i skretanje na kursu i objašnjavanje i šok
zaradi šoka i pokušaj senzibilizacije koji je očito upalio kod
većine kritičara.
Ono
što mi je prijalo je, međutim, sasvim druga stvar. Kada se pomene
grčki novi val filmova, prvo što nam pada na pamet su elaborirane,
bizarne satire Athine Tsangari i Yorgosa Lanthimosa. Opet, potpuno je
legitimno imati drugačiji umetnički pristup, bilo da je to
odmerena, inteligentno složena drama kao što je to Miss
Violence, bilo da je to nekakav žanrovski film. Kad smo već kod
toga, meni je A Blast svakako uspešniji primer fuzije
žanrovskog pristupa sa grčkim socijalnim kontekstom i grčkim
bizarnim valom nego Stratos. I to nije samo zbog toga što sam
ga ranije gledao. Šteta, jer je Stratos imao potencijala, ako
ništa drugo, barem protagonistu koji se urezuje u sećanje.
No comments:
Post a Comment