kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kažu o umetnicima: „Ako ne uspeš kao stvaralac, odeš u profesore, a ako nisi ni za to, onda postaneš kritičar.“ Nebino je da li se ja sa time slažem lično & personalno (što bi rekao Rambo Amadeus), ako već imamo primere koji očigledno pobijaju ovakvu uprošćenu generalizaciju. Sve i ako Pola Šredera, filmskog kritičara i teoretičara koji se bacio prvo u scenaristiku, pa onda i u režiju, te stao iza priličnog broja filmova, uključujući i neka remek-dela, nazovemo „izuzetkom koji potvrđuje pravilo“, moramo priznati da je u pitanju poprilično jak autor dovoljan da makar malo odbacimo predrasude.
Jer, ako neko zna šta je dobar film, onda su to filmski kritičari. Bez lažne skromnosti, nama je posao da gledamo i analiziramo filmove i svoje zaključke uobličimo za publiku, bilo širu, bilo specijalizovanu, pa nam je uslovni refleks da „provalimo“ kad nam neko nešto „valja“. Praktičari, bilo da se radi o rediteljima, scenaristima, montažerima ili direktorima fotografije, primera radi, dosta često pate od profesionalnih deformacija u gledanju filma, ili od potrebe da ono što vide prilagode svojim već postojećim emocijama. To je možda dobro za stvaranje filmskog dela, ali ne i za analizu istog.
Problem kada filmski kritičari i teoretičari krenu da se bave filmskom praksom je taj da su njihovi radovi dosta često suviše intelektualni, čisti, gotovo sterilni, analitični, skoro lišeni emocija, nekako „školski“ i stoga na kraju osrednji. Oni znaju gde se zamke nalaze, pa gledaju da ih izbegnu, a rezultat takvog izbegavanja rizika dosta često vodi ka proseku bez dovoljno kreativnog naboja. Srećom, uz Pola Šredera, sada imamo i Klebera Mendoncu Filja.
Ovaj brazilski filmski kritičar i teoretičar se kao stvaralac oprobao s filmom Neighbouring Sounds (2012), ambicioznim „hyperlink“ filmom smeštenim u boljestojeći ograđeni komšiluk u svom rodnom gradu Resifeu na severoistočnom „špicu“ zemlje. Film je plenio svojim gustim zapletom sačinjenim od događaja relativno niskog intenziteta koji na gomili stvaraju nepredvidljivu situaciju, te bogatom i detaljnom audio-vizuelnom podlogom, a Filjo je kroz njega prozborio koju o kontradikcijama trenutnog Brazila. Sadašnjost i prošlost je prepleo u svom sledećem filmu, Aquarius (2016), ispričanom iz perspektive jedne zgrade, a žanrovskim vodama zaplivao sa idućim neo-vesternom Bacurau (2019) u kojem takođe nije izostalo socijalne potke. Usput, Filjo se bavio i dokumentaristikom, bilo kroz seriju o tome kako je njegov grad Resife živeo za vreme svetskog prvenstva u fudbalu 2014. godine, ili kroz filmove o snimanju filma Bacurau daleko od „civilizacije“ i o nekadašnjim bioskopima u Resifeu.
Resife je ponovo u središtu zbivanja Filjovog novog filma The Secret Agent koji je premijeru imao u Kanu ove godine, a nama u regiji se ukazao na Human Rights Film Festivalu u Zagrebu. U međuvremenu, film je dobio status nacionalnog kandidata za Oskara, a nominacija mu se smeši, imajući u vidu Filjov ugled, uspon brazilske kinematografije i globalni interes za političku prošlost i sadašnjost najveće latinoameričke zemlje. Podsetimo, trenutni laureat u kategoriji stranog filma je brazilski uradak I‘m Still Here Valtera Saleša, a kako je The Secret Agent smešten u sličan period i dotiče se sličnih tema, dva filma funkcionišu kao nekakvi parnjaci.
Parnjaci su i zbog toga što će nas oba iznenaditi, imajući u vidu koliko malo drže do konvencionalnih struktura za žanrove kojima se bave. Kao što je Salešov film bio krajnje nekonvencionalan kao politička doku-drama bazirana na istinitim događajima i memoarskoj prozi, tako je i The Secret Agent krajnje nekonvencionalni politički ili špijunski triler.
U centru zbivanja imamo Armanda (Vagner Moura, trenutno možda najveća brazilska glumačka zvezda na globalnoj pozornici), čoveka koji privremeno utočište nalazi u Resifeu dok čeka da se nešto dogodi. Godina je 1977, vojna diktatura traje već 16 leta, a čini se da će potrajati još neko vreme, a Armanda upoznajemo u jednoj nadrealnoj sceni nalik na filmografiju Sema Pekinpoa ili, pak, samog Filja iz njegovog prethodnog igranog filma. Armando se vozi svojom žutom „bubom“ prašnjavim putem, uviđa da mu ponestaje goriva i staje na propaloj pumpi za koju nije siguran ni da li radi. Ispred njega leži leš čoveka delimično prekriven kartonom. Pumpadžija objašnjava da je nesrećnik pokušao da ukrade nekoliko kanti motornog ulja, pa ga je kolega iz noćne smene „ucmekao sačmarom“. Nailazi policija koja leš kao da ne primećuje, ali zato od Armanda želi novac, a kako ne uspevaju da nađu tragove nekog prekršaja („Podavili se za tih deset eura dabogda!“, što bi se reklo u vicu), onda mu traže donaciju za policijsku stanicu za karnevalske praznike.
Karnevalsko je vreme i kada on stigne u Resife i smesti se u skrovište kod Done Sebastijane dok čeka nešto, neke papire za sebe i sina Fernanda (Encio Nunjez), da bi njih dvojica mogli da napuste zemlju. Dečak inače živi s babom i dedom (Karlos Francisko), inače kino-operaterom, i opsednut je filmom Jaws (Stiven Spilberg, 1975) koji u to vreme još uvek igra u Brazilu. Ovaj komad trivije dovodi nas do još jednog komada misterije – ljudske noge izvađene iz ralja ulovljene ajkule, a kasnije i do fantastične intervencije: ta noga pravi haos po parku u kojem se skuplja gej-populacija.
Elem, dok Armando čeka na papire na lažno, neupadljivo ime Marselo Alveš, on se sreće sa pregršt zanimljivih likova: zgodnom razvedenom gospođom sa sprata iznad, muljatorima, što državnim, što „otporaškim“, izbeglicama iz još nesrećnijih zemalja s još nesrećnijim sudbinama (prebeglog nemačkog Jevrejina Hansa kojeg je u svojoj poslednjoj ulozi maestralno odigrao Udo Kir korumpirani agent ucenjuje da će ga razotkriti kao nacistu), marginalcima i kriminalcima raznih profila. Njemu je, inače, glava ucenjena jer se zamerio nekome moćnom, pa su mu za petama dvojica atentatora (Roni Viljelja i Gabrijel Leone) kojima će se priključiti i treći (Kajoni Venansio, u priču ulazi dosta kasno, ali ima pojavu koju je teško zaboraviti). A ako to sve nije dovoljno haotično, recimo samo da postoji i druga linija radnje koja se odvija u sadašnjem vremenu koja bi u rukama nekog drugog možda delovala dosta nezgrapno, ali Filjo je ipak Filjo.
Ceo film, naravno, odiše duhom 70-ih i Novog Holivuda, kao i Filjovom filmofilijom. Oseća se aura paranoidnih trilera Alana Dž. Pakule, Altmanovih filmskih mozaika, Fridkinovog urbanog trvenja i Pekinpoovog Bring Me the Head of Alfredo Garcia a i Jaws su jaka referenca. Filjova režija je maksimalistička i zanatski precizna, svakom aspektu se prišlo s dužnom pažnjom, od fotografije u najčešće toplim tonovima koju potpisuje Jevgenija Aleksandrova, pa do bogate zvučne slike koja inače odlikuje Filjove filmove.
Zvezda filma je ipak Vagner Moura, možda i najveća zvezda moderne brazilske kinematografije i glumac koji ima prezencu filmske zvezde starog kova. On film suvereno nosi na svojim plećima, pritom iskazujući sposobnost transformacije u dve uloge koje igra. Ostatak ansambla je izvrsno izabran i sjajno mu sekundira.
The Secret Agent, međutim, nije nekakva stilska vežba koja je sama sebi svrha, već film koji itekako redefiniše žanrove i adresira probleme brazilskog društva iz prošlosti čiji se repovi vuku i u sadašnjosti. Kroz njega Kleber Mendonca Filjo prefinjeno poentira o Brazilu nekad i sad, o zemlji u kojoj koegzistiraju državni kriminal i onaj u privatnoj režiji, gde su tenzije konstantne i gde je život jeftin, pa preživljavanje nikako nije zagarantovano.
No comments:
Post a Comment