Hamnet

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Vilijam Šekspir je verovatno najveći svetski dramatičar svih vremena, njegova dela su standardni deo repertoara u pozorištima širom sveta već vekovima, a univerzitetske katedre, bilo u sferi scenskih umetnosti, bilo u sferi književnosti, pomno ga izučavaju. „Šekspirolog“, dakle, nije samo izmišljena kovanica, već legitimno zanimanje i zvanje. Predmet interesa šekspirologa širom sveta nije samo Bardovo delo, već i njegov život kao i poveznica između ta dva.

Jedna postojeća, iako ne u potpunosti prihvaćena šekspirološka teza, ona da je drama Hamlet produkt Šekspirovog terapeutskog pisanja i nošenja s traumom gubitka jedinog sina Hamneta, poslužila je kao inicijalna kapisla za peti dugometražni film Kloi Žao. Već uvodnom karticom nas autorka podseća da su krajem XVI i početkom XVII veka oba naslova, i Hamlet i Hamnet, bila paralelno u opticaju za istu dramu. U drugoj rečenici kartice nas informiše da se njen film radi o smrti Hamneta i rođenju Hamleta.

Vil (Pol Meskal) je sin grubog rukavičara Džona (Dejvid Vilmot) i pobožne domaćice Meri (Emili Votson) koji živi u selu Stratfordu na reci Ejvon. On je široko, renesansno obrazovan, ali njegovo znanje nije naročito upotrebljivo u sredini u kojoj je prinuđen da živi. Jedino što mu je preostalo je da drži časove latinskog dečacima iz boljestojećih seljačkih kuća: možda oni nikada neće postati knjiški ljudi, ali će on makar otplatiti očeve dugove.

Na jednom takvom poslu, predajući njenoj mlađoj braći, učitelj Vil upoznaje Agnes (Džesi Bakli), najstariju kćerku jedne velike porodice. Agnes živi u kući kojom upravljaju njena maćeha i stariji brat Bartolomju (Džo Alvin), puno vremena provodi u prirodi skupljajući lekovito bilje i sokolareći, a po selu se priča da je ona kći „šumske veštice“, zbog čega se kao udavača ne kotira najbolje. I njena majka Džoun (Džastin Mičel) je nosila sličnu reputaciju, a imala je i vizije koje je Agnes, i inače vezana za pokojnu majku, nasledila. Agnes će privući učiteljevu pažnju, a on će očarati prepričavanjem mita o Orfeju i Euridici.

Njihova ljubav možda nije zabranjena, ali svakako nije poželjna na selu, pa njihove porodice ne gledaju na to blagonaklono. Mladi par se venčava i dobija decu, prvo kći Suzanu (Bodi Re Bretnah), pa onda i blizance Hamneta (Džekobi Žup) i Džudit (Olivija Lajns). Vil sanja o karijeri pisca i privlači ga London, a Agnes mu pruža potpunu i bezuslovnu podršku.

Onda tragedija pogodi njihovu porodicu. Prvo se Džudit razboli, ali Agnes uspeva da je zaleči travarskim znanjem, ali kada se Hamnet razboli, njega neće moći da spasi. Supružnici se sa tragedijom nose različito, Vil bežanjem u posao i sticanjem bogatstva, a Agnes internalizujući tugu i pitajući se šta se to dešava s njenim mužem, odnosno zašto on ne tuguje kao i ona. Vil, međutim, tuguje na svoj način, piše i režira drame i glumi u njima...

Tu su, dakle, spojeni i „istinita verzija“ Zaljubljenog Šekspira na početku, Romeo i Julija i Hamlet koji se obilato citiraju i tretiraju poput „uskršnjih jaja“, a ubačeno je i malo Magbeta, čisto da ne zaboravimo o kome je ovaj „biopik“ i komad istorijske fikcije. Ostaje, međutim, nejasno za „čije babe zdravlja“ Kloi Žao pokušava da zamaskira tragove stvarnih ličnosti i događaja kada nam je već iz uvodne kartice jasno o kome i o čemu se tu radi. Pritom, Hamnet je kompleksan film koji pokušava da paralelno funkcioniše na više nivoa, od kojih je taj biografski momenat samo jedan.

Drugi nivo je univerzalna priča o emocijama, komunikaciji, žalovanju i prevladavanju traume kroz stvaralaštvo. To nije nikakva novina u svetu filma, već je pre sasvim standardni, večiti motiv. Teoretski, Kloi Žao je, kao autorica filmova Songs My Brother Taught Me (2015), The Rider (2017), pa čak i „oskarovskog“ Nomadland (2020), gde se ipak više bavi socijalnom slikom modernog sveta, tu na svom terenu, čak i kad iz jednačine isključimo pokušaj „superherojštine“ sa Eternals (2021).

Treći nivo je nivo paradigme, jer Žao dosta pažnje posvećuje okruženju Stratforda i Engleske XVI veka gde je renesansa dolazila sa zakašnjenjem. To je bio svet kojim su harale bolesti, od groznice do kuge, gde su umirala i deca i ljudi u naponu snage (a ne samo starci), i gde su ljudski svetonazor bojile religija i narodne predaje, dok su se nedaće ređale jedna za drugom. U tom slučaju, idealan autor za takav film bio bi „štreber“ Robert Egers, ali on je svog Hamleta već izveo kao islandsku sagu u filmu The Northman (2022). „Emotivki“ Kloi Žao ipak beže određeni pozadinski detalji jer joj je fokus negde drugde.

Ona, međutim, uspeva da stvori određenu atmosferu koja je amalgam magijskog realizma i surovog naturalizma, u čemu dosta može da se pouzda na svoje saradnike. Fotografija Lukaša Žala (uslikao je filmove Pavela Pavlikovskog Ida i Cold War, ali i remek-delo The Zone of Interest Džonatana Glejzera) savršeno hvata zamračene enterijere, blatnjave eksterijere i događanja u njima kroz kontrolisane pokrete, a ljudske ekspresije u krupnim planovima plitkog fokusa gde je sva pažnja usmerena na lica. Montažer Afonso Gonsalveš zajedno sa Žao uspostavlja polagani ritam, a diskretna muzička podloga Maksa Rihtera i upadljivi dizajn zvuka Maksimilijana Berensa upotpunjavaju film.

Sa glumačke strane, stvari ne stoje tako ujednačeno. Dok je izbor glumaca u sporednim ulogama smislen i stabilan, a ponekad čak i nadahnut, kao kad stariji brat Džejkobija Župa, Noa, igra glumca koji igra Hamleta u drami, kod dvoje glavnih možemo da primetimo raspar. Džesi Bakli, možda i najveća glumačka sila svoje generacije, očekivano je izvrsna, pa snagom svoje ekspresije i ispravnošću svojih instikata uspeva da od ne baš najbolje napisanog lika izvuče ulogu za pamćenje (i verovatno za nagrade). Glumac u trendu, Pol Meskal, ovde se, međutim, nalazi u problemu, što zbog toga što on nije idealan izbor za lik Šekspira, što zbog lika svedenog na stereotipe tipičnog muškarca koji posao stavlja ispred porodice i umetnika koji se pati, što zbog odnosa snaga između njega i Bakli po pitanju glumačkog raspona i dubine. Jednostavno rečeno, u svakoj zajedničkoj sceni ga ona „uništava“, što je još dodatno podvučeno time što mi zapravo sve vreme ostajemo da pratimo dešavanja iz njene perspektive.

Na kraju, Hamnet je film koji će očarati mnoge, uglavnom se oslanjajući na prve utiske savršenog zanata, glume koja ostavlja utisak i novog tona u pričanju priče koja i nije baš toliko nepoznata. Ali pažljiviji kritičari će mu isto tako naći pregršt nedoslednosti, nedostataka i iznuđenih, ne baš funkcionalnih rešenja da se neki od problema premoste. Čiji će glas biti jači, znaće se na kraju sezone nagrada.