Crime 101

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gde su nam s velikih ekrana nestali lopovi i žandari? Nekada su upravo oni bili glavne zvezde, onda su se pod naletom velikih priča povukli prema video-klubovima, da bi sada, kada su video-klubovi izumrli, a bioskope okupiraju sadržaji za roditelje i decu, bilo malu, bilo neodraslu, oni uglavnom završavali na „drugom“, onom većem, ali daljem ekranu putem Netfliksa ili nekog sličnog servisa. Amazon je, pak, bio milostiv da Crime 101 Barta Lejtona prvo pusti u bioskop kako bi filmski gurmani mogli da se podsete nekih starijih i boljih vremena kada se ovakve filmove konzumiralo u mraku i sa velikog ekrana.

Naslov je višesmislen: budući da brojka 101 istovremeno označava autoput uz zapadnu obalu Sjedinjenih Država i uvodni kolokvijum u američkom sistemu studija. Time je prevoditeljski posao otežan, pa Autoput zločina zvuči kao kompromis, niti dovoljno širok da obuhvati jedan ovakav zapravo kompleksan film, niti dovoljno precizan da nanišani njegovu suštinu. Jer Crime 101 je svakako nešto puno više od pukog nateravanja lopova i žandara, mada ima i toga, i to po modelu filmova u kojima je igrao glumac Stiv MekKvin ili koje je režirao Majkl Man, premda se njih dvojica nikada nisu sreli na filmskom setu.

Sve počinje pljačkom dragulja koju izvodi lopov imena Majk (Kris Hemsvort). Meta je kurir koji je dragulje nosio, a pristup profesionalan, bez nasilja, ali uz uverljivu pretnju da će do istog doći ako se neko bude junačio. Mesto radnje je Los Anđeles i relativna blizina naslovnog autoputa, kako bi Majk mogao da pobegne u svojoj „nabudženoj“ crnoj limuzini.

To što Majk pazi da ne ostavi tragove ne znači da će pljačka proći neprimećeno i da neće biti istražena, i to sa dve strane. Od svoje osiguravajuće kuće koja bi volela da pronađe propust u obezbeđenju i izbegne isplatu premije, taj zadatak dobija Šeron (Hali Beri), ambiciozna zaposlenica koja već godinama čeka obećano unapređenje. Sa strane policije, tu je temeljiti malo stariji inspektor iz odeljenja za pljačke i razbojništva, Lu (Mark Rafalo), a on ima teoriju da su pljačke draguljarnica duž autoputa delo istog profesionalnog pljačkaša koji jako pazi da ne počini nasilje i da ga ne uhvate, što njegov šef odbija jer bi to značilo ponovno otvaranje već rešenih slučajeva.

Kada Majk počne da prati Šeron koja bi mogla da ga odvede do nove mete, kada Lu počne opsesivno da traži misterioznog lopova-džentlmena i kada Šeron pokuša da šarmira Lua kako bi ga navela na trag da je pljačka prve draguljarnice posao iznutra, počinje i nadmudrivanje u trouglu. Ali, taj trougao se širi i na još neke nivoe, budući da svi troje od glavnih likova imaju i svoje šefove i mladu i nelojalnu konkurenciju, čime Crime 101 postaje nešto nalik na socijalnu studiju koja se ipak usuđuje da ide dalje od truizma da bogati postaju još bogatiji dok siromašni ostaju siromašni. Zapravo, svako od njih troje je radnik u jednom od tri „sektora“, javnom, korporativnom i kriminalnom, i kao takav se suočava sa svojim nadređenim koji ne ceni dovoljno njegov rad i koji bi ga u pohodu na profit zamenio nekim mlađim i beskrupuloznijim.

U slučaju Majka, šef je Mani (iliti „Novac“) kojeg igra Nik Nolti, čovek koji se pravi da sluša njegove opservacije, e da bi prvo isti posao dao novom klincu Ormonu (Beri Kjougen) kojeg će kasnije nahuškati da opljačka Majka kada ovaj krene u posao sam za svoj račun. U slučaju Šeron, njoj njen šef u firmi na odloženo obećava unapređenje, dok njene uhodane poslove i klijente daje novoj, mlađoj koleginici. Kod Lua, osim šefa koji želi da očuva narativ da se nešto radi, i to brzo, problem su i njegove mlađe kolege voljne da na to pristanu, uključujući i njegovog partnera Tilmana (Kori Hokins).

Poseban lik u filmu je i Los Anđeles kao grad. Mi odrasli na filmovima smo čak spremni da poverujemo da je ceo višemilionski grad samo iluzija i kulisa za holivudske filmove i serije, ali on zapravo postoji i ima svoju mitologiju i dinamiku. Ovde je nalik nekoj frigidnoj manipulativnoj ljubavnici koja daje iluziju da očajnika i premorenog radnika sreća čeka iza ugla, dok ga tako voda i iscrpljuje, što fizički, što finansijski.

Možda je prva stvar koja će nekome upasti u oči format filma, gotovo epski od 140 minuta, ali malo toga je tu u ovoj jednostavnoj, a slojevitoj priči višak. Ima usporavanja, preko potrebnog za relaksaciju i refleksiju, ali nema nepotrebnih digresija čak i kada se čini da ih ima. Uzmimo za primer Majkov romantični pod-zaplet s Majom (Monika Barbaro) koji on sam pokušava da zakoči i koji kao da ne vodi nigde. Ali, i on, zajedno s Luovim razvodom od Endži (Dženifer Džejson Li, nažalost prisutna samo u jednoj sceni) i Šeroninim samotnjačkim životom začinjenim jogom, poručuje da ne postoji formula po kojoj život radnika postaje uspešan.

Osim toga, valja napomenuti da Lejton, inače prethodno poznat po krimi-dokumentarcima, ovde radi po noveli Dona Vinsloua kojeg unekoliko „dopisuje“. Iako to može ponekad da deluje vulgarno i zbog toga da zasmeta (recimo kroz ono prikazivanje beskućnika u par navrata u kadru kako bi se podvukla socijalna poenta), Lejton ipak uglavnom pazi da poštuje svoje gledaoce i da im ostavi mogućnost zaključivanja i tumačenja. Ponekad je to dopisivanje gotovo „koenovski“ duhovito, posebno kada se baci pogled u atmosferu nesposobnosti kojom su Šeron i Lu okruženi na poslu (samotnjak Majk tih problema nema).

Izbor glumaca se može nazvati rizičnim, ali uglavnom ima smisla. Hali Beri kao glumica koja je brzo ispala iz fokusa javnosti nakon što se kao još uvek relativno mlada popela na vrh nameće se kao logičan izbor za Šeron. Kris Hemsvort je možda čak i malo previše „kockast“ i „daskast“ čak i za standarde savremenog klona Stiva MekKvina (možda pokojni glumac nikada nije dobio pravu šansu u vidu prave drameske uloge), ali stvar rešava na isti način kao i MekKvin, podglumljivanjem. Mark Rafalo ima neku neurotičnu energiju kao, na primer, Vinsent D‘Onofrio, što može biti ili pun pogodak ili totalni promašaj, ali ovde je sud ipak ostavljen nama – možemo njegovo histerisanje da prihvatimo ili ne, zapravo nema ni veze jer je lik koji on igra definisan određenim navikama i praksama (stari auto, cigarete). Beri Kjougen je očekivano dobar u ulozi mladog psihopate, dok povratak Nika Noltija iz nezvanične „penzije“ možemo samo da pozdravimo.

Uz odmerenu i pametnu režiju, citate koji su efektni čak i kada se ponavljaju, fotografiju Erika Vilsona koja savršeno hvata lokacije Los Anđelesa i ljude u njegovom grotlu i muziku elektro-pionira Blanck Mass, Crime 101 je zanatski na visokom nivou. Nivo postaje još viši kada shvatimo da nema laži, prevare i CGI-ja, već da je sva akcija bazirana na kaskaderskim, pre svega vozačkim veštinama, nalik na citirane filmove sa Stivom MekKvinom. Ovako staromodan i stamen, Crime 101 deluje osvežavajuće na bioskopskom repertoaru.

American Animals

kritika objavljena na DOP-u

Kada pročitamo karticu teksta “Ovo je istinita priča” (umesto “Ovaj film je baziran na istinitoj priči”), prva reakcija će biti lagana neverica, između ostalog i zbog toga što je slična kartica upotrebljena u jeku Oscar-sezone prošle godine u filmu I, Tonya koji je ponudio ubačene vinjetice intervjua sa akterima događaja koje se svejedno igrali isti glumci kao u filmu. Kod American Animals je situacija ipak nešto drugačija: radnja filma je ispresecana “talking heads” intervjuima sa akterima, ali ovog puta stvarnim, ne glumcima. To, pak, u sećanje priziva film American Splendor, biopic o strip-crtaču Harveyu Pekaru u kojem se pojavljuju i stvarna i fiktivna verzija njega koju igra Paul Giamatti.

Razlika između dva naslova je žanrovska. Nasuprot normalnog biografskog filma u American Splendor, u American Animals u centru zbivanja imamo jedan partikularni bizaran poduhvat koji jednako puni novinske stranice zanimljivosti i crne hronike. Reč je o pljački vrednih knjiga, originalnih izdanja Darwinovog Porekla vrsta i Audobonovih Ptica Amerike, iz biblioteke Univerziteta Transylvania u Lexingtonu u saveznoj državi Kentucky, te pokušaju njihovog prodavanja na tržištu umetnina, pri čemu su se mladi kriminalci, svi do jednog studenti iz finijih, suburbanih kuća, vodili isključivo znanjem prikupljenih iz filmova o pljačkama, od klasičnih do savremenih naslova. Sva četvroica pljačkaša su uhvaćeni i osuđeni na po preko sedam godina federalnog zatvora.

 

Sve navedeno u prethodnom pasusu je apsolutna istina, dokumentirana ne samo u izjavama počinilaca Spencera Reinharda, Warrena Lipke, Erica Borsuka i Chasa Allena datim po izlasku iz zatvora koje se smenjuju sa igranim delom filma, već i u brojnim novinskim člancima od kojih je jedan u Vanity Fairu poslužio britanskom dokumentaristi Bartu Laytonu da počne istraživanje za svoj hibridni docu-fiction debi. Iako su sastavni delovi koje Layton koristi poznati, American Animals je jedno sveže iskustvo ne samo kao još jedan u nizu doprinosa fluidnoj docu-fiction kvalifikaciji, već i na oba svoja polja, kao interesantna i slojevita krimi-drama sa svojim tekstom, detaljima i sub-tekstom, ali i kao dokumentarac “true crime” sorte, formalno ne mnogo različit od televizijskih specijala na datu temu, ali izveden sa daleko više stila.

Prvi koji je došao na ideju je Spencer (Barry Keoghan, onaj momak iz The Killing of a Sacred Deer), student umetnosti koji je, kako to obično biva, na fakultetu shvatio da nije baš toliko briljantan kao što je mislio da je živeći u predgradskom mehuriću. Plen od nekoliko miliona dolara od kojeg ga deli samo jedna bibliotekarka (Ann Dowd) koja to čuva se svakako čini primamljivim. Svoj plan je podelio sa najboljim prijateljem Warrenom Lipkom (sjajno raspoloženi Evan Peters), momkom lagano sociopatskih tendencija, koji je sve to detaljno razradio služeći se filmskim znanjem. Njih dvojica zatim u akciju uključuju još dvojicu, budućeg poslovnjaka Erica (Jared Abrahamson) i finansijski potkoženog Chasa (Blake Jenner), dok ih navodna “veza” (standardno dobra epizoda Uda Kiera) navodno čeka u Amsterdamu…

Drugi fokus je na njihove socijalne pozadine (svi su iz dobrostojećih, srednjeklasnih i buržoaskih familija) i isprazne unutarnje živote. Njihovu patnju je lako na prvu loptu otpisati kao lažne muke dokonih mladih bogataša bez prave brige u životu, ali to nije baš tako. Sa jedne strane, mami ih i laka lova i osećaj avanture, ali im je taj novac i potreban da bi, ako je ikako moguće, promenili živote koji su im zacrtani. Naime, niko od njih nije baš toliko bogat da bi mogao da ostatak života provede u zezanju, društvo je ustrojeno da sa višom klasom dolaze i veće privilegije, a manje potencijalne sankcije pa je u redu makar iz očaja tako nešto pokušati (Evropa ili fizički zatvor, u mentalni zatvor suburbije se ne vraćaju), a i oni su svesni da se do socijalne mobilnosti ne dolazi (više) teškim radom, već manje ili više sofisticiranom otimačinom.

Ono što Layton uspeva je ne samo da nam priču sa poznatim ishodom proda kao komad nepredvidljive fikcije, već i da nas ubedi da nam je do te četvorice tupana dovoljno stalo da njihovu pogrešno procenjenu avanturu i shemu za bogaćenje ispratimo do kraja. To uspeva ne samo pažljivo modelirajući likove prema stvarnim osobama, već i precizno vodeći vrhunski odabrane glumce kroz njih do sitnih detalja u držanju ili govornoj shemi. Dramska rekonstrukcija u okviru dokumentarnog programa o stvarnim zločinima nikada nije izgledala bolje, niti je bila slojevitija.