The Rip

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možemo da se pravimo naivni, ali istina je da je novac vraški dobar motivator koji pokreće ljude na činjenje raznih stvari, ponekad čak i onih nezamislivo loših. To ne znači nužno da je uvek sve na prodaju, ali stavimo hipotetički veći „ulov“ novca, zlata ili dijamanata između prijatelja ili saradnika, pa gledajmo kako se kolju oko njega. Filmskih primera koji potvrđuju ovaj kliše je sijaset, neki su na njemu manje ili više lansirali svoje karijere (Deni Bojl, Kventin Tarantino, Gaj Riči), drugi nisu odustajali od njega ni u filmovima iz svoje kasnije faze, poput Džona Frankenhajmera u filmu Ronin.

Taj filmski kliše nastao je od literarnog čiji je najtipičniji primerak roman Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona. Stoga ne treba da čudi da novac uspostavlja jaz između ličnih interesa i motivacija kod uglavnom negativnih tipova kao što su to gusari, pljačkaši i drugi kriminalci, ili možda kod onih ambivalentnih kao što su to avanturisti ili obični ljudi kojima se ukazala neočekivana prilika. Fora s filmom The Rip Džoa Karnahana koji nam se ukazao na Netfliksu je što su sada u toj situaciji „iskopanog blaga“ oni koji su zaduženi da čuvaju čast, poštenje i duha zakona, što će reći – policajci.

Budimo iskreni, ni filmski policajci nisu moralno stameni besprekorni karakteri kao što su to bili u nekim starijim, naivnijim filmovima. Ne, oni mogu biti moralno ambivalentni kao obični ljudi ili čak skloni korupciji i stoga po psihološkom profilu slični svojim filmskim „protivnicima“, kriminalcima. A ako u obzir uzmemo i rivalstva između različitih policijskih službi i njihovih nadležnosti, onda likovi itekako imaju razloga za podozrivost jedni prema drugima, naročito kada se sve vrti oko velikog novca.

Ali, pre nego što dođemo do naših protagonista i situacije u kojoj su se našli, Karnahan postavlja celu stvar akcionom scenom. Policajku koja istražuje poprilično bitan trag napadaju dvojica maskiranih napadača. Pre nego što je ubiju, ona ipak uspeva da pošalje poruku mobilnim telefonom. Ispostavlja se da je pokojna policajka kapetanica Džeki (Lina Esko), zapovednica specijalne jedinice zloslutnog imena TNT, a ta skraćenica stoji za taktički tim odeljenja za narkotike u Majamiju.

Kao što to obično biva kada na zadatku nastrada viši policijski oficir, pokreće se istraga, a pod sumnjom su i pripadnici njenog odeljenja. Njen zamenik poručnik Dejn Dumars (Met Dejmon) nije izvan sumnje na neku vrstu korupcije, a u istoj situaciji se nalazi i njegov najbolji prijatelj i najverniji kolega narednik Džej Di Bern (Ben Aflek) kojem ne pomaže ni to što je jedan od agenata FBI koji ih ispituju njegov rođeni brat Del (Skot Edkins). Ipak, ne postoje dovoljno jake indicije da su oni ili neko iz odeljenja umešani u ubistvo, ali to ih ne oslobađa pritiska, posebno zbog toga je što je javna tajna da neki pojedinci ili čak cela odeljenja sarađuju s narko-mafijom.

Kada Dejn prijavi dojavu da se u jednoj kući nalazi prilična količina novca, on okuplja tim koji sačinjavaju Džej Di, kao i detektivi Ro (Stiven Jeun), Numa (Tejana Tejlor) i Lolo (Katalina Sandino Moreno) da je ispita. Službeni pas koji njuši novac (priznajem, odličan štos, bilo da je tako nešto stvarno moguće ili ne) kod kuće „poludi“ mnogo više nego što se to očekuje za prijavljenu sumu, pa su oni još više nego uobičajeno rešeni da u kuću u kojoj živi misteriozna Dezi (Saša Kali) upadnu na ovaj ili na onaj način.

Stvari postaju još kompleksnije kada otkriju da je u zidu na tavanu skriveno daleko više od nekoliko desetina ili stotina hiljada dolara koliko je, navodno, glasila dojava. Umesto toga, tamo je nekih dvadeset miliona, a stvari postaju još čudnije kada Dejn reši da tim svoje otkriće ne prijavi nikome odmah. Umesto toga, on timu oduzima sredstva komunikacije i deli im zadatke. Kada zazvoni kućni telefon, a glas s druge strane ih upozori da uzmu „proviziju“ i odu, jer će u suprotnom poginuti, postaje jasno da postoji sprega između mafije i nekog u policiji. Pitanje je samo – koga...

Tokom tri četvrtine trajana, za Netfliksove standarde inače sasvim pristojnih dva sata, The Rip funkcioniše kao savršeno podmazan triler. Osnovni razlog za to je što reditelj osnovno „pogonsko gorivo“ sumnje savršeno raspoređuje među likovima, a oni, pak, za sebe ili podeljeni u manje grupe kreiraju različite teorije jedni protiv drugih. To stvara jedno zatvoreno okruženje, dodatno podvučeno fotografijom Huana Migela Aspiroza i montažom Kevina Hejla koje zaokružuju internu topografiju mesta radnje, u kojem sukob može da eskalira brzo.

Druga bitna stavka je i ekonomika scenarija kojoj u prilog ide i glumačka podela: Met Dejmon i Ben Aflek su već decenijama uhodani glumački, scenaristički, autorski i producentski duo, pa bez problema možemo da ih prihvatimo kao kolege koje su nekada na istoj strani, a nekada i preispituju ili čak rade jedan protiv drugog. Ostali likovi tako ostaju u drugom planu iz kojeg se izvlače u prvi kada je to oportuno, odnosno kada sumnja padne na njih ili kada oni na nekog sumnjaju.

Misterija se, međutim, do navedene tačke u potpunosti odmota, pa Karnahan za kulminaciju bira prolongiranu akcionu sekvencu obračuna s utvrđenim krivcem, odnosno krivcima. To svakako predstavlja određenu promenu u dotadašnjem tonu filma, a možda i lagani pad po pitanju kvaliteta materijala i rada, ali takvo rešenje ne treba da nas začudi ako znamo od koga dolazi. Karnahan je svoju autorsku karijeru započeo kao autor klasičnih, ne naročito inventivnih akcionih filmova sa šmekom nešto starije B produkcije i tom stilu se vraća i u svojim ozbiljnije budžetiranim kasnijim filmovima.

Na kraju krajeva, film mora nekako da se završi, pa zašto se ne bi završio tipičnim obračunom? U svakom slučaju, ovde se ne radi o uratku koji će ući u antologije i ostati u analima, već o nečemu za prolaznu konzumaciju i zabavu nalik na filmove koji su se nekada pozajmljivali u video-klubovima. Vremena su se promenila, pa sada umesto klubova imamo Netfliks kojem je ovo prvi potencijalni hit nešto višeg profila s nekoliko poznatih glumaca u kadru i na producentskim pozicijama s etiketom 2026. godine. U tom smislu, nadajmo se da se po tom „jutru dan poznaje“ i da ćemo u novoj godini redovno dobijati ovako solidne filmove.